Menjati sebe

Osim što je sve modernije raditi na sebi, sve češće čujemo da treba menjati sebe. Čujemo to sa svih strana, od onih popodnevnih emisija na televiziji s mnogo kikotanja voditeljki, preko mudrih političkih saveta iz evropskih metropola, pa do našeg političkog vrha koji nam tronuto kaže da je došlo vreme da – menjamo sebe. Koliko to ništa ne znači vidi se po reakcijama: jedni se odmah razgalame o uništavanju našeg identiteta, drugi aplaudiraju onome ko se najzad okuražio da nam skreše u brk nužnost našeg temeljnog menjanja (i obavezno spomenu Arčibalda Rajsa – dobronamernog kritičara koji nas grdi kao pravi roditelj). Dakle, lepo zvuči a ne znači ništa, ili znači sve, što je opet ništa. Pa se setih jedne priče o menjanju sebe koja je mnogo konkretnija i, ako ništa drugo, zabavnija. O tome kako se menja svet, ali i kako treba menjati sebe.

Elem, putovao sam sredinom devedesetih s jednim šarmantnim Crnogorcem službeno u Crnu Goru. Čovek je bio julovac i otvoreno govorio kako je, dok je bio član SKJ, toliko radio u korist države pod rukovodstvom te tada jedine političke formacije (koja se čak nije ni zvala partijom), da nema nikakvih etičkih problema što se i materijalno zaimao – „ta, valjda sam toliko zaslužio“. Na putu za odredište prošli smo i kraj njegovog rodnog mesta, malog, pitomog seoceta šćućurenog na obroncima jedne od mnogih planina kojima ta lepa zemlja duguje i svoje ime. I ispričao mi je tom prilikom sledeću zanimljivu i, kako je insistirao, autentičnu priču.

Neposredno posle izbijanja ustanka u Crnoj Gori, u jednoj akciji odmazde Italijani upadnu u selo i, po dojavi, krenu da hapse komuniste i njihove simpatizere. Većina uspe da pobegne i priključi se partizanima, neki budu ubijeni, neki opet ranjeni i zarobljeni, a jedan među njima, vrlo mlad dečko, ranjen, uspe da se sakrije na tavanu svoje kuće. Italijani po završenoj akciji odu dalje, a taj momčić ostane sam na tavanu, bez pomoći, nege, hrane. Jedan stariji komšija, poštujući tradiciju, krene da obiđe ranjenika i da mu odnese nešto hrane i lozovače da se malo okrepi. Ne zato što je bio njegov ideološki istomišljenik, naprotiv, već iz osećanja čojstva, ranjen protivnik, izbačen iz stroja, više nije protivnik, a pogotovo ne neprijatelj. Krene, dakle, da ga obiđe i, znajući da dečko ne može da siđe da mu otvori, bez kucanja uhvati kvaku da bi ušao u kuću, staru, trošnu, seosku kuću. Kako je energično potegnuo kvaku, ova mu ostane u ruci. On je smesti u zadnji džep pantalona i popne se na tavan. „Pomoz’ Bog, junače!“ – „Smrt fašizmu, đede.“ I krene razgovor, komšijski, domaćinski. Đed pogleda ranu, dâ nekoliko saveta, pa mu iznese ponude. I polić lozovače, te nazdraviše jedan drugom i dečko malo živnu. Iako je bio odlučio da mu ne staje na muku svojim političkim stavom, posle druge lozovače đed više nije mogao da izdrži, te blago, očinski, upita dečka za šta se bore on i njegovi drugovi. I dečko krene smrtno ozbiljno da zbunjenom đedu govori o klasnim razlikama, o istorijskoj nužnosti podruštvljavanja sredstava za proizvodnju, kako radnička klasa nema domovinu jer su njeni interesi univerzalni, o tome kako je svetski rat zapravo klasni rat i kako će se na kraju i nemačka i italijanska radnička klasa pridružiti svetskom radničkom pokretu i da će socijalizam na kraju pobediti u celom svetu.

Đed sluša, klima glavom iako ne razume sve baš najbolje. Ipak, prepoznaje kod momčića večitu priču o pravdi, odbrani ugnjetenih, o čojstvu i junaštvu, prepoznaje u toj priči i Njegoševe stihove „Al’ tirjanstvu stati nogom za vrat… To je ljudska dužnost najsvetija“, pa mu došlo milo iako do tada o partizanima, a pogotovo o komunistima, uopšte nije imao dobro mišljenje. Imponovao mu je taj dečko, imponovala mu je naročito njegova spremnost da se žrtvuje za pravdu. A dečko se zaneo pa ne prestaje da govori, kao na mitingu. Najzad, uhvati vazduh i reče: „Eto, đede, za šta se mi borimo, da promijenimo svijet.“ Đedu se to učini malo preteranim: „Zar cijeli svijet?“ Đedu splasnu oduševljenje pred tom pretencioznom izjavom, pa ustade i maši se rukom za zadnji džep i izvuče onu kvaku: „A da, oca ti očinog, što prvo ne promijeniš kvaku na vrata, pa onda mijenjaj svijet!“, viknu i razočarano siđe s tavana.

Eto, tako sam ja razumeo đedovu poruku, reče mi s osmehom moj saputnik. Da bih usrećio svoju klasu, celo društvo, cijeli svijet, moram prvo da usrećim sebe.