Nema više naše Tanje. Gubili smo mi u „Vremenu“ ljude i ranije, ali, uvek smo imali vremena da se, makar i nesvesno, pripremimo za neizbežno. Tog petka, 7. jula, niko nije bio spreman. Kakva ironija, da najborbenija žena koju smo znali ode na Dan borca. Tanja je otišla iz života u tipično svom stilu: furiozno, na bum-tras. Takva je bila i kad nešto odluči, bilo da je u pitanju tema o kojoj želi da piše ili bakalar koji se „toćka“ i svi imamo doći tad i tad kod Miše i nje na Zvezdaru.
Prvi put sam je videla tek što sam stigla u redakciju „Vremena“. Ušla je u nekom dugačkom crnom kaputu i onim svojim prodornim glasom rekla da više nikada neće kupiti Ce kafu jer je reklamira Ceca. Ne, nije Tanja tako rešila zbog prezira prema turbo-folku, Ceca je za nju bila Arkanova udovica, a Arkan, kao i svaki drugi zločinac na ovoj planeti, za Tanju je bio crvena linija preko koje se ne prelazi. Možda je fraza, ali kada je o Tanji reč, uvek je bila na strani slabijih, na strani žrtava. Od samog početka ovog našeg nikad dovršenog i, verovatno, nedovršivog raspada Jugoslavije, bila je uvek i samo na strani žrtava, bilo koje nacionalnosti. Za nju su to bili ljudi. Njihovi dželati bili su prosto – neljudi. Kad god bih došla u njen zagrebački stan, pričala mi je koliko je ljudi kroz taj stan prošlo bežeći od rata, kako ih je tu znalo prespavati i po trideset, u tom dvosobnom, nevelikom stanu.
Na vest o Tanjinoj smrti, koleginica iz NIN-a Tanja Nikolić Đaković, ostavila je na mom Fejsbuku komentar: „Nisam je poznavala lično. Neko mi je jednom, pred put u Hrvatsku, sugerisao da joj se obratim za kontakte. Spojila me je sa inače nespojivim, od vlasti, ratnih veterana, civilnog sektora do Bed Blu Bojsa. I zvala da se pobrinu da tamo budem bezbedna i da me dočekaju kao njenog najboljeg prijatelja. I tako je bilo.“ E, to vam je bila naša Tanja. Dok pišem ovo, plačem što ne mogu da se setim kako se rodilo i raslo naše prijateljstvo. Znajući je, mogu samo da nagađam: verovatno mi je, kao početnici u novinarstvu, bila potrebna neka pomoć oko teksta, a ona se polomila da mi da kontakte, da me najavi, da zapreti tamo nekom „budži“ kako mora da mi da izjavu. Mora da je bilo tako. Sa Tanjom je uvek bilo tako.
Biografski podaci su od slabe pomoći da bi se dočarala sva veličina ljudskosti Tanje Tagirov. Rođena u Zagrebu, provela je detinjstvo po mnogim hrvatskim varošima gde je njen otac, ginekolog, službovao. Pravni fakultet završila je u Zagrebu, sa 29 godina položila pravosudni ispit. U advokaturi se zadržala kratko, jer je brzo shvatila da joj je pravda draža nego pravo. Ali, nije joj taj pravosudni bio beskoristan. Potezala ga je kad god bi Miša hteo ranije kući sa neke redakcijske žurke, da pojača argument zašto njena mora da bude zadnja. Novinarsku karijeru počela je još kao studentkinja, pišući za „Polet“, zagrebački „Danas“, „Večernji list“… Odmakla se od novinarstva 1991. kako bi radila kao pripravnica u jednoj advokatskoj kancelariji, a onda je počelo ono… Tada je u Zagrebu nastala Antiratna kampanja (ARK), mirovna organizacija koja je imala svoj list – „Arkzin“. Ni na šta nije bila tako ponosna kao na rad u „Arkzinu“. I zaista, pisati onako oštro, onako beskompromisno i pošteno, u onom Zagrebu, trebalo je za to imati hrabrosti, da ne kažem – muda, jer Tanja bi, da je sad ovde, sigurno rekla „muda“. Bila sam balava i sve me je o tom vremenu zanimalo, a nju nije mrzelo da se jednom, u tom zagrebačkom stanu, uspentra na tavan, ili je to ipak bio podrum, i donese mi sve brojeve „Arkzina“. Negde do četiri ujutru sam čitala, zapitkivala i gnjavila, nisam joj dala da spava, no, ništa to njoj nije smetalo, do svitanja mi je objašnjavala ko je ko u tim tekstovima i popunjavala praznine anegdotama iz tog vremena.
Od tih njenih zagrebačkih ratnih anegdota najdraža mi je ona iz jedne novogodišnje noći, kad je Tanja okupila prijatelje, izvukla svoj novinarski imenik, pa su razne hadezeovske njuške zvali, predstavljali se kao službenici Predsjedničkih dvora na Pantovčaku i tvrdili kako Franjo Tuđman lično pita što ih nema na svečanom prijemu. Za to vreme, Tuđman se uredno obraćao naciji na Trgu Bana Jelačića, ali neki su se prevarili, na brzinu navukli odela, naterali žene da se utegnu u večernje toalete i štikle i po lapavici i ledu sjurili se na Pantovčak. Ovo znamo jer tu nije kraj. Ko god se „primio“ iza ponoći je dobio još jedan telefonski poziv sa pitanjem kako je bilo na tulumu. Kanonada psovki bila je zvanična potvrda da je navlakuša uspela. „Glupe ustaše“, završila je priču valjajući se od smeha. Nije to bila sprdnja obesne omladine, već otpor. I poruka: možda vi nama možete sve, ali nije baš da mi vama ne možemo ništa. Borbena, antifašistkinja, beskompromisno hrabra, reči su kojima mediji ovih dana opisuju Tanju. I sve su tačne, zato smo je ispratili uz pesmu „Bella ciao“, uz koju su italijanski partizani ispraćali svoje, pale u borbi.
Za „Vreme“ je pisala praktično od prvog broja. Živeći na relaciji Beograd–Zagreb, radila je i kao dopisnica Hine iz Srbije. Pisala je za Peščanik, za „Novosti“, zagrebačke, ne ove beogradske u koje Tanjina noga nikada ne bi kročila. Od 2000. rešila je da se sa svojim Vasićem trajno nastani u Beogradu i tad je i formalno postala novinarka „Vremena“.
Ko je Tanju površno poznavao, rekao bi da viče i mnogo psuje. Ne, nije naša Tanja vikala jer nije umela da priča tiho. Vikala je kad god bi je pogodila neka nepravda, za koje je imala nepogrešiv radar, a nepravdi je oko nas mnogo, pa je vikala često. I koliko god da je psovala, njene psovke nisu bile puko prostačenje. Jer kad Tanja vikne: „Niko mene ne bu jebal“, to nije psovka, to je motivaciona poruka. Ni pred kim se nije povlačila, naročito ne pred moćnicima. Nije joj bio problem da jednog državnog funkcionera ispreslišava šta to on tačno radi za svoju platu od 104.000 dinara. Naterala ga je da joj izdeklamuje ceo svoj raspored za sutrašnji dan. Nesrećnik je uglavnom imao sastanke, na šta mu je odbrusila: „Sastanci nisu posao. Šta ti radiš?“
Onako drčna kakvom ju je bog dao, svađala se sa svima nama. Često je ponavljala kako se njene zagrebačke kolege šokiraju što u „Vremenu“ možeš urednika poslati u tri lepe, bez ikakvih posledica. No, to je ipak mogla samo Tanja, nikom drugom ne bi ni palo na pamet. Svađe sa Tanjom izgledale su kao uragan. Jednom, bog te pita zašto, posvađale smo se nasred redakcijske kafane. Vrištale smo jedna na drugu dok nismo promukle. Sutradan je došla u redakciju, izljubile smo se kao i obično, a jedan od svedoka prethodne večeri zblanuto je upitao: „Zar vas dve niste u svađi?“ „Juče smo bile, danas nismo“, rekla je, okrenula se ka meni i pitala: „Beba, šta ćeš piti?“
Snabdevala nas je knjigama, tačno je znala šta bi se kome od nas svidelo, nepogrešivo nam je pogađala ukus i znala interesovanja. Hektolitre „juhica“ i čorbi naspremala je kad god se prehladi neko od nas što živimo sami. „To vam je zato što jedete govna iz pekare“, rekla bi dok nam je uvaljivala cegere pune plastičnih posuda. Davala je i davala se drugima, a za druge je i živela. Samo jednom za sve ove godine rekla mi je da je zabrinuta za sebe. Naglo je otišla i dugo će mi trebati da se naviknem da kad mi u 11 uveče zazvoni mobilni to nije Tanja. Ali bar sam tog dana kad se požalila, stigla da joj kažem koliko je volim i koliko mi je važna.
Mnoge su njene uzrečice ušle u redakcijski žargon, od šaljivog „kak da ti velim“, preko ozbiljnog „vidi, mila“, do ljutitog „kaj kurac“. Jedna je, pak, apsolutno legendarna. Sedeli smo u redakcijskoj kafani, bio je četvrtak, dan kad izlazi „Vreme“, i bilo nas je mnogo. Naleteo je jedan od onih trenutaka kad, bez posebnog razloga, svi zaćute. Sa kafanskog zvučnika je cele večeri gruvala neka simforok kompilacija, a u momentu naše tišine, krenuo je nekakav beskonačno dug intro na orguljama. „Kaj, smo umrli?“, zagrmela je Tanja.
E, pa dobra moja, sad je trenutak da ja tebe upitam: kaj, smo umrli? Neće biti. Možda si se preselila u urnu i misliš da više nisi ovde. Zajebi, mila. Tu foru možeš da prodaješ nekom ko te ne zna. Mi u „Vremenu“ znamo da si besmrtna i da ćeš biti s nama dokle god ponavljamo tvoje „niko mene ne bu jebal“ i dok ga se budemo pridržavali.
Tatjana Tagirov dobro je poznavala brojne teme. Ipak, njena uska specijalnost bile su dve – srpsko-hrvatski odnosi i pravosuđe.
U znak sećanja na njen novinarski rad prenosimo Tatjanin tekst o „ovim prostorima“ iz „Vremena“ br. 1286, od 17. avgusta 2015.
