Osvajanje Trsta

Samit zemalja Zapadnog Balkana koji je održan 12. jula u Trstu za sada je ocenjen kao „najsadržajniji“, ali svi su analitičari složni da je prerano govoriti o njegovim pravim efektima. Za one koji su čitavu tu stvar posmatrali iz relativne blizine i na licu mesta, dogodilo se tih dana nekoliko stvari koje su – iako ne kosmički važne – svakako znakovite kada su u pitanju međusobni odnosi između država regiona, ali i odnosa Evropske unije prema svima njima.

JEDAN OBIČAN DAN: Pre svega, bilo je jasno, ali i očekivano da se u vezi s ovim skupom veća galama digla na samom Zapadnom Balkanu nego bilo gde drugde, uključujući i zemlju domaćina. Novinarskih ekipa je bilo, samo ni izdaleka onoliko koliko bi se dalo naslutiti. Nekoliko reportažnih kamiona, poneki novinar koji nije sa Balkana i – to je to.

S druge strane, regionalni mediji detaljno su izveštavali o događajima ne samo sa samita lidera, već i sa foruma civilnog društva organizovanog dan ranije. U tom smislu, jedini izuzetak bili su srpski mediji, koji su o Trstu više izveštavali pre, nego tokom i nakon Samita. Svetli izuzetak bila je agencija FoNet, čija je ekipa beležila sve događaje u Trstu – ne bežeći od priča koje su ostalima bile u „drugom planu“ ili totalno van fokusa.

Puko prebrojavanje medijskih priloga upućuje zapravo na zaključak da su većini drugih srpskih medija zanimljivije bile patike u kojima se pojavio Edi Rama nego neke druge, daleko važnije teme.

Što se tiče obezbeđenja skupa, situacija je bila nešto kompleksnija, ali ni približno kao kad se, na primer, u Beogradu dešava inauguracija novog predsednika ili kad u posetu dođe neki osrednje važan inostrani gost. Već 10. jula, dva dana pre Samita, u gradu je bilo vidno prisustvo policije, s tim što to ni na koji način nije remetilo svakodnevicu – turistima je najčudnije bilo „markiranje“ šahtova u krugu u kojem je trebalo da se kreću uvaženi gosti: policija je, naime, proveravala bezbednost šahtova i drečavim bojama označavala one koji su provereni.

Jedina sasvim vanredna mera bila je sprovedena 12. jula, kada su snažne policijske snage praktično ogradile i za publiku zatvorile čitav centralni gradski trg – pristup famoznom brodu na kojem su se održali neki sastanci, kao i ulaze u zgrade gradske uprave u kojima su se takođe sastajali uvaženi gosti.

Zahvaljujući tome, kretanje po Trstu bilo je malčice komplikovanije nego inače, ali većih problema zapravo nije bilo. Iako je za „običan svet“ bilo nemoguće prići bašti hotela „Duki d’Aosta“, gde se pije izvanredan proseko, baš kao što nije moglo da se sedi u „Kafeu delji speki“ u kojem se uživa u sjajnom espresu – činjenica je da u Trstu teško može da se pronađe loš proseko ili prosečan espreso. Ukratko, oni koji nisu posedovali VIP propusnicu nisu mnogo toga propustili, a grad je nesmetano funkcionisao.

IVICA I CIVILNO DRUŠTVO: Dan pre Samita, u Trstu je održan i Forum civilnog društva koji je okupio udruženja građana, ekspertske grupe, institute, novinare i druge nedržavne aktere. U okviru više panela (posvećenih životnoj sredini, energiji, klimatskim promenama, migracijama, medijskim slobodama, uticaju Bregzita na evropsku perspektivu Balkana, kao i unapređenju efikasnosti komunikacije o Berlinskom procesu i njegovim rezultatima), oni su pripremili preporuke koje su zatim upućene političarima, odnosno ministrima inostranih poslova.

Tokom tog Foruma, još jednom je potvrđeno da države regiona uglavnom imaju slične probleme i da nisu daleko odmakle jedna od druge: uz sitnije formalne razlike, sve mogu da se podiče manjkom demokratije i slobode, a viškom korupcije i netolerancije. Ono što je, međutim, takođe očigledno jeste da je i civilni sektor na neki način „zakopan“ u prošlosti, ali i da stav političara prema njemu nije bitno drugačiji nego ranije.

Forum civilnog društva otvoren je 10. jula uveče, filmom o Trstu nekad, odnosno o njegovoj ulozi u životima nekadašnjih Jugoslovena – Ponte roso, farmerke, nostalgija itd. Nastavljeno je u istom tonu, između ostalog gostovanjem Radeta Šerbedžije koji je govorio o bivšoj Jugoslaviji, a pevao o Mostaru, izgubljenim drugovima i o ratu. Razgovor je nakon toga – sasvim razumljivo – ostao u domenu (davne) prošlosti, iako je dobar deo publike u doba o kojem je bilo reči još bio u pelenama.

Za razliku od večeri otvaranja, nastavak je uglavnom bio okrenut budućnosti, ali su nastupi predstavnika nekih država ipak bili kao „zacementirani“ u mnogo puta viđenom diskursu: međusobna optuživanja, prebacivanja, povišeni tonovi. No, to su ipak bili detalji koji nisu uticali na ukupnu sliku: na kraju dana, ideja da se naprave preporuke za političke lidere bila je ostvarena i samo se čekalo – sutra.

Kada je to sutra konačno došlo, postalo je jasno da – za razliku od ostatka Zapadnog Balkana – Srbija baš i ne mari preterano za civilno društvo i ono što bi ono imalo da kaže i pokaže. Na sastanku kojem su prisustvovali najviđeniji predstavnici nevladinog sektora s jedne i ministri inostranih poslova s druge strane, jedino je nedostajao predstavnik Beograda. Zašto Ivica Dačić nije mogao da dođe, a došle su njegove kolege iz BiH, Makedonije, Crne Gore, Kosova, Italije, gradonačelnik Trsta i evropski komesar Johanes Han?

Jednostavno je. U to vreme, Ivica Dačić bio je na snimanju TV emisije „Okruženje“, koja ima veliki uticaj u regionu – ovaj put posebno, zbog činjenice da je tu gostovao s albanskim i makedonskim premijerima Edijem Ramom i Zoranom Zaevom. Međutim, Dačić je mogao (i morao) da pošalje nekog svog zamenika, izaslanika, bilo koga sposobnog da izgovori tri rečenice. To nije učinjeno.

U međuvremenu, baš u emisiji „Okruženje“, bilo je reči upravo o uključivanju civilnog društva u proces odlučivanja. Makedonski premijer Zoran Zaev rekao je da je makedonska vlada počela da uključuje nezavisne eksperte, Rama da se „civilni sektor ne doživljava kao neprijatelj“, dok je Dačić vickasto prokomentarisao da „mi iz partije sada možemo da budemo NVO“. Objašnjavajući da nova premijerka dolazi baš iz civilnog sektora, rekao je: „U Srbiji je situacija specifična, jer su ONI došli na čelo Vlade Srbije. Sad se šalim.“

Suvišno je ovde i objašnjavati koliko je Dačićev komentar van konteksta onoga o čemu se u Trstu razgovaralo. Stoga možda ne bi bilo naodmet da ga predstavnici civilnog društva uskoro posete i lično mu objasne šta im je posao, zašto su važni i kakav je dugoročni značaj njihovog delovanja – to bi možda bio i logičan nastavak Foruma i Samita u Trstu.

Druga važna izjava tog dana bila je izgovorena gotovo istovremeno, u zgradi gradske uprave, na sastanku s ministrima inostranih poslova gde Dačića nije bilo.

Nakon obraćanja predstavnika civilnog društva, okupljenima se obratio Johanes Han, koji je o svakoj temi rekao ponešto, ali se posebno osvrnuo na izlaganje Remzija Lame, uticajnog albanskog novinara i aktiviste koji je istakao da je „sloboda govora nešto o čemu nema pregovaranja“.

Zaboravljajući iz kojih i kakvih država dolaze prisutni i sa kakvim se zapravo problemima suočavaju, Han je na to rekao: „Medijske slobode mogu da budu unapređene ukoliko stvorimo medijsko tržište i omogućimo da mediji ne budu zavisni od finansijske pomoći.“ Bila je to samo jedna u nizu njegovih gotovo antologijskih izjava koje pokazuju da između EU koju predstavlja (ili njega lično) s jedne i Balkana s druge strane i dalje postoji duboko nerazumevanje: jer, na Balkanu medijskog tržišta uglavnom nema, baš kao što nema ni elementarnih demokratskih uslova da se ono kako-tako formira.

U međuvremenu, u Trstu je potpisan dogovor o transportnoj zajednici, dogovoren je akcioni plan regionalnog ekonomskog prostora, najavljeno je povećanje evropskih ulaganja u dalji napredak regionalnih ekonomija, povećana je ranije planirana investicija za infrastrukturne projekte, dok je Evropska investiciona banka obećala ulaganje od tri milijarde evra – najviše u puteve i železnice.

Ako se bar deo tih planova ostvari – biće dobro. Ako se i ne ostvari – sve ovo ne može da škodi. U situaciji napetosti u regionu, stalne tenzije između država i stalnih pretnji da ćemo se svi zajedno vratiti u prošlost, dvodnevna tršćanska idila bila je više nego poželjna. Bez obzira na disonantne tonove, pojedinačne ispade i trenutke u kojima se činilo da se uopšte nismo pomerili.

Stavovi izneti u članku ne predstavljaju nužno stavove Fondacije Hajnrih Bel