Uzdati se u činjenicu da je Aleksandar Vučić u pratnji čitavog niza stranaka i na prošlim, predsedničkim izborima, lošije prošao u Beogradu nego u „ostatku Srbije“ nije neki argument koji bi bilo koga ko racionalno gleda na politiku mogao da uveri da njemu i njegovima preti prvi poraz nakon pobedonosnih izbornih rezultata od 2012. godine.
Već na prvu najavu da bi ti važni beogradski izbori mogli biti održani 10. decembra počelo je „pevanje u šumi“ kao omiljena disciplina hrabrenja onih koji se, objektivno, osećaju kao da gaze kroz mrak po nepoznatom terenu zasutom nagaznim minama.
Jedna stranka, pokret… šta li je već, čak tvrdi da je SNS na „staklenim nogama“ i da broji „poslednje dane“, što na nivou retorike ne može da ohrabri ni aktiviste a kamoli glasače. Nije, ispostaviće se, problem onih koji bi Vučiću da vide leđa njegova snaga, već je problem njihova slabost.
Opoziciona scena Srbije nije definisana. Tradicionalne stranke koje su činile kostur otpora svakom obliku autoritarne vlasti, posebno one koje su 1996. povele protest protiv Miloševićevog prekrajanja izborne volje Beograđana, ugušene su – ili uklopljene u vladajuću šemu – a novonastale stranke i pokreti nisu ni kadrovski, a kamoli organizaciono profilisane.
Mediji izveštavaju da je u utorak glavna zvezda rasprave beogradskog skupštinskog zasedanja bio Dragan Đilas, s obaveznim tituliranjem – tajkun, mada niti je tom zasedanju prisustvovao niti je još bilo šta, do ovog trenutka, rekao o sopstvenim planovima i ambiciji da izađe na start beogradske izborne trke. Već je prihvaćena mantra Vučića da „tajkun neće pobediti narod“, kako se pre neki dan izjasnio o eventualnom Đilasovom učešću u izbornoj utakmici.
Svedoci smo prvih opozicionih reakcija na najavu da bi izbori mogli da budu već u decembru, što još nije ni potvrđeno i može biti da je samo ispipavanje terena. Jedni su za bojkot, drugi su protiv bojkota, jedni su za jednu kolonu, drugi su prema tome ravnodušni, jedni u Đilasu vide spasonosno rešenje, a drugi jedva prikrivaju prezir prema njemu svesni, ipak, činjenice da je Đilas jedini pobedio Vučića u direktnom izbornom obračunu i to dva puta.
Množe se, čini mi se, trgovci Đilasovom kožom; on bi im došao kao pokriće za sve njihove slabosti i alibi za eventualni neuspeh. U takvoj situaciji malo je verovatno da će se on prihvatiti nezahvalne uloge da bude stegonoša razjedinjene i slabe opozicije – bez para i medijski marginalizovane pa i satanizovane, bez međunarodne podrške – u borbi s uhodanom Vučićevom mašinom koja se svako malo uvežbava na nekim izborima.
