SLUČAJ NIKOLASA KEJDŽA
Dugo ovo nosim u sebi, čoveka niti znam niti poznajem, gleda svoja posla, kao što i ja gledam da gledam svoja, a opet, osećam se neiskrenim što tolike godine prećutkujem ono što sam sa bezmalo naučnom izvesnošću primetio. Ne znam čak ni da navedem filmove u kojima sam ga gledao, ali su budalaština do budalaštine, svaka njegova uloga iziskivala je da bude smetenjak ovog ili onog kova, i nakon izvesnog broja filmova nisam mogao a da se ne upitam: „Nije li ovaj Nikolas garancija da nema od filma ništa, da će se priča kao i prethodne nepopravljivo rašiti i da će film delovati ne samo blesavo, nego nekako neuredno, nepismeno i nemoguće?“
Da li neizostavno njega zovu kad god je scenario nekako ošamaren? Ili glumi tako da zbog njega i od dobrog scenarija obavezno ispadne nešto mnogo gore nego što je bilo u piščevoj i u rediteljevoj glavi? Daj, šta ako čovek naprosto nema sreće? Tja, ako vladaš glumačkim zanatom, moraš koji put i ti da budeš lucky, svi glumci imaju uspehe i promašaje, jedino me slučaj N.K. drži u trajnoj zbunjenosti! Poneki njegov film hoću shodno svom instinktu i navici da napustim, ali ipak gledam, da vidim baš dokle misle, kako planiraju da se izvuku, i svaki put gorko sebi dam za pravo…
Uh, ispade ovo okomljenje na brata u Hristu, nije to lepo, a opet, nisam mogao ni večito da ćutim; ako nisam u pravu, utoliko bolje po Nikolasa, i po vas ako mu držite stranu, ja svoje rekoh, i spasih, nadam se, dušu, a možda i uzeh na nju još jedan posve nepotr. greh.
ČAVRLJANJE SA SKITNICOM
Za praznim stolom u kafiću naspram Pejtona sedi skitnica kavkaske rase, native speaker otprilike moje dobi, sunča se sa istim pravom kao i gosti koji jedu lemon cake, sednem za susedni sto, bum mi daje nepun minut da se raskomotim: „Cigaru jednu… nemaš? Ne pušiš…“ – „Ne pušim, došao sam na kafu…“ – „Hm, piješ kafu, a ne pušiš…“ Zamolim kelnera da i njemu donese kafu, i sad smo sagovornici, pita me šta sam po zanimanju, kažem da sam novinar, ne ubacujem nijedno drvce da se razgovor održi, ali će on: „Nikad ne bi pomislio da si novinar!“ – „Zašto?“, moram sad ja da pitam. „Pa zbog odela, kako zašto…“ Imam doduše sandale domaće proizvodnje koje se meni prvom ne dopadaju, ali to je sve što je naše opančarstvo ponudilo ove sezone, farmerke su mi 501, neiznošene, čiste, imam mornarsku majicu i, da, imam kapu kakve nose sinovi Magreba … – „Jesu novinari obučeni bolje nego ja, ili gore?“, pitam ga, iznenađen što me proučava više nego ja njega. – „Pa… bolje…“, zasmeje se, iznenađen mojom prostodušnošću i mojim srljanjem da saznam nedvosmislenu, izričitu istinu, iako mi je prethodnom rečenicom već bilo rečeno možda i previše.
Tu obojica otpijemo po gutljaj, dvadesetdevetka pokupi buljuk građana i odveze ih ka Malom Drezdenu, sunce sa svoje strane zađe za oblak, kažem mu da sam se malo bogme i sneveselio zbog onoga što mi je rekao, a on će: „Ma boli te k…. Nisi ti žensko! Ako ti tako odgovara, teraj tako, ko te pita!…“
Tako i bi, teram po svome, a opet, ide sa mnom ukorak i ta modna recenzija.
LICE SA NARAMKOM
Koliko sam puta, u kišno jesenje predvečerje nadomak pruge zarasle u korov, video nekoga da nagnut unapred nosi ogroman naramak drva, ko si ti, povijena skulpturo? Kao da si sad izašao iz čitanke gde si nacrtan crnim tušem, kao da si se izdvojio iz kolone Kunovih partizana, šajkaču si zamenio tim šeširom koji od godina i od kiše sa mukom održava oblik.
Ljudi koji sakupljaju ogrev po šumarcima toliko su nalik jedni drugima da deluju kao jedan te isti čovek, korača u istom ritmu, ne očekujući da ga iko poveze, ta najgore je iza njega, još dva ili tri kilometra i u njegovoj hladnoj kujni začuće se kako krja tanje grančice, one iznutra, koje su manje vlažne, jedan si od retkih koji imaš svakog dana svež ogrev, i svaki put zaslužiš da se greješ više nego domaćini koji su ogrev poručili još krajem jula. Ili imaš i ti neku zalihu, ovo što danas nosiš ide na vrh gomile koju ja nikad ne vidim? Bilo kako bilo, kad u tvom šporetu zapucketa vatra, uživaćeš više nego ovi koji se greju na pelet, na naftu ili na struju, kad tvoja rekla, čakšire i čarape počnu da se suše, taj ti vonj neće nimalo smetati, podsećaće te da si stigao kući ipak pre mraka i pre pljuska, pred tobom je čitava jedna topla noć, ujutro će još biti žara u šporetu, pa ako dan i ne bude sunčan, čekaće te suve čarape i suve čizme.
&
Nije mi se išlo u vojsku, u penziju još manje: vojska ti je godinu dana, doklen penzija zar nije reka bez povratka? Kad bi me kogod pitao kad ću u penziju razdražljivo bih odgovarao „nikad, imam prigovor savesti“, i zaista video sam sebe kao starijeg sredovečnika koji, gle, uopšte ne poboljeva i koji pod pseudonimom, daleko od razuzdane gomile, piše drame i pokoji roman, novac mu izdavači šalju na post restant, u poštu dolazi sa tamnim naočarima i kapuljačom, i prazni svoje sanduče… Ili pak živim u selu, komšije i ne znaju jesam li u ribolovu, ili u šumi tražim pečurke, oni koji sa utrina zavirnu u moje dvorište vide štrik na kome se odjutros suše raspolućeni i kao knjiga otvoreni smuđevi i štuke, dobro je, kažu, nije marodija.
