Beskrajna lakoća čitanja

Da se u Frankfurtu ovih dana održava sajam knjiga, saznao sam tek kada je moj avion dodirnuo pistu grandioznog frankfurtskog aerodroma i kada sam ugledao bilborde posvećene tom svetski čuvenom događaju. Da ironija bude veća, u taj grad sam i stigao da bih publici predstavio svoju knjigu Pisma iz Srbije, zajedno sa glumcem Jovicom Jašinom koji po njenim motivima već nekoliko godina igra monodramu Ima jedna zemlja.

Došli smo na poziv „Sedmice“, tamošnjeg književnog društva za čije pisce verovatno nikada niste čuli, ali koji predstavljaju jednu vrlo vrednu, upornu i nadasve ljubaznu družinu.

Svaka sramota traži opravdanje, pa sam ispriku za svoj propust našao u tome što u poslednje vreme, zbog građevinskih radova u svojoj kući, ne gledam televiziju; stara narodna doskočica „Kad vidiš čoveka kako na ulici priča sam sa sobom, ili je lud ili zida kuću“ sasvim dobro opisuje moje psihičko stanje u poslednjih par meseci.

– Hoćemo li ići na Sajam knjiga? – bilo je prvo moje pitanje Ljubiši Simiću, predsedniku „Sedmice“, pesniku i u „slobodno vreme“ medicinskom tehničaru u jednoj tamošnjoj bolnici.

– Naravno. „Sedmica“ tamo ima štand – rekao je ne bez ponosa.

Vau, biću na Frankfurtskom sajmu knjiga, pomislio sam oduševljeno i najednom su i pozorišna predstava i moje književno veče pali u drugi plan.

Rečeno-učinjeno, sutradan ujutru smo metroom stigli pravo pred ulaz u sajam.

– Frankfurtski sajam knjiga se unekoliko razlikuje od Beogradskog – rekla nam je pesnikinja Zlata Ikanović, naš vodič za taj dan. – Na njemu se ne prodaju knjige, već ga uglavnom posećuju izdavači i agenti u potrazi za novim vrednim izdanjima. Obična publika dođe tek u subotu i nedelju, i tada se knjige mogu i kupiti.

Da je to zaista tako svedoče i cene ulaznica. Za „profesionalce“ koštaju 40-50 evra, dok obični posetioci moraju da izdvoje 20 evra. „Sedmica“ je kao izdavač imala svoje besplatne propusnice, ali sam se ja ipak akreditovao kao novinar.

– Kada se jednom akredituješ, besplatan ulaz imaš i narednih godina – objasnila je Zlata. – Plus, sa tom ulaznicom možeš fraj da se voziš javnim prevozom po celom Frankfurtu svih sedam dana.

Frankfurtski sajam je ogroman. Toliko da posetioce od jedne do druge hale razvoze minibusevi koji kruže na svakih nekoliko minuta. Ljubitelji knjige dolaze iz svih krajeva sveta, gužva je tolika da se u frankfurtskim hotelima mesecima unapred ne može naći slobodna soba, a cena njihovog najama tih dana bude trostruko viša nego obično.

Bila je subota pa se ka halama slivala reka ljudi. A ispred ulaza u svaku halu dočekuju nas dečaci i devojčice obučeni u kostime popularnih književnih junaka. Snežane, Zvončice, Dart Vajderi i, naravno, likovi iz knjige Igra prestola mogu se sresti na svakom koraku. Svi su ljubazni, veseli i spremni na beskrajna fotografisanja. Štandova sa pljeskavicama nema…

– Idemo u halu broj pet – rekla je Zlata. – Tamo je naš štand, ali i štand Srbije, kao i ostalih zemalja iz našeg regiona.

I odmah „prvo pa muško“ – samo što smo ušli, ispred nas štand Kosova i na njemu odlično posećena promocija knjige. Potom se ređaju štandovi Hrvatske, Makedonije, odlično dizajniran štand Slovenije, potom ogroman štand Turske i na kraju… hm… pa, više nego skroman štand Srbije. Na njemu takođe promocija, mladi pisac Uglješa Šejtinac i Jasminka Petrović našoj deci predstavljaju svoje nove knjige.

Mene ne drži mesto. Obilazim štandove Rusije, Ukrajine, Argentine, Finske, Norveške, a onda lepo iznenađenje – tu su i štandovi „Kreativnog centra“ i čačanske „Pčelice“, mog izdavača dečjih knjiga. Dečji pisac Nikoleta Novak dočekuje me sa fenomenalnom vešću, moje knjige za zaljubljene dečake i zaljubljene devojčice prevedene su na češki i slovački! Niko kao ja!

Izlazim iz hale, a napolju atmosfera kao na Exitu, mladi ljudi polegali na travnjake, muzika sa svih strana… I redovi, beskrajni redovi na beskrajnom platou.

U jednom od njih minimum hiljadu tinejdžera.

– Šta čekate? – pitam jednu plavokosu devojčicu.

– Potpis autorke – kaže ona opušteno, iako je pred njom bar tri sata čekanja.

U ruci stišće knjigu Lord of Shadows Kasandre Klar, koja je ispod nekog od šatora.

Da je bar jedina. Jer tu odmah iza mene je još jedan podugačak red na čijem čelu sedokosi čikica potpisuje svoju novu knjigu za decu. Dvadeset pet evra po komadu…

Na par koraka odatle još jedna „zmija“, pod šatorom su glumci nekakve popularne serije koji takođe uz knjigu dele autograme…

Moje samopouzdanje kao pisca splašnjava u trenu. Pred tom grandioznošću osećam se kao mrvine mrve mrva.

Kome ubuduće budem rekao da sam pisac, neka mi lupi šamar.