Onaj osećaj…

Kad te drugari iz osnovne škole zamole da budeš golman u najvažnijoj utakmici sezone. Zato što si najdeblji pa na male goliće lopta nema kud da prođe.

Kad ti baka za peticu u školi kupi jednu krem-bananicu, a ti možeš da ih pojedeš pedeset.

Ili kad ti tetka na vratima ugura hiljadarku u džep i kaže: „Čuvaj to, nemoj odmah sve da potrošiš!“ A ti istog popodneva spiskaš sve. Uglavnom na krem-bananice.

Kad smršaš i izgubiš golmansko mesto u timu.

Kad ti drug s kojim si diplomirao na grupi za vazduhoplovstvo objašnjava da Amerikanci nikad nisu sleteli na Mesec.

„Snimio Kjubrik, sajens fikšn, kakav Mesec, kakvi bakrači.“

Kad odeš u video-klub i pitaš: „Komšija, imaš li neki dobar film?“ A on ode do automobila i iz gepeka izvuče VHS kasetu na kojoj piše „Matrix“. Piratska kopija, snimljena kroz šoferšajbnu automobila u nekom drajv-in bioskopu u Kentakiju dok napolju rominja kiša. Na svakih par sekundi kroz kadar prolete brisači. Slika se tada primetno poboljša. „I know kung fu.“ Klap-klap. „Show me.“ Klap-klap.

Onaj osećaj kad dobiješ prvu platu u životu i od nje kupiš celu kutiju krem-bananica i litar koka-kole, i onda se zatvoriš u sobu i jedeš dok ne oćoraviš ili ne padneš u nesvest. Meni se desilo i jedno i drugo.

Onaj osećaj…

Kad odbraniš tezu kod čuvenog profesora Čovića, kad ti mentor stisne ruku a ti njemu ponosno kažeš: „Izvolite sada, profesore, na ćevape i pivo.“ Kad shvatiš da je i Neša Stefanović postao doktor nauka, doduše kod profesora Miće Jovanovića.

Kad shvatiš u kojoj zemlji živiš. Ali dobro, kad kreneš iz Trstenika, niko i ne očekuje da stigneš predaleko.

Kad se obratiš državi nekim zahtevom, a država ti odgovori u roku od nedelju dana. I to pozitivno. To još nisam doživeo, ali ima vremena. Važno je da Srbija napreduje.

Onaj osećaj kada ti deda izdiktira spisak ljudi koji su živeli u njegovom selu pre 80 godina, svih 275 duša, a ti ne možeš da se setiš šta si juče ručao. „Jaki su to momenti bili“, kaže deda.

Onaj osećaj kad ti neko priđe na ulici, zagrli te i kaže: „Pa gde si, brate, sto godina se nismo videli.“ A ti klimaš glavom i pitaš se ko ovo beše i šta sad hoće od tebe. Da neće, možda, neke pare? Liči na klinca iz zavičaja s kojim si nekad igrao klikere u prašini ispred zgrade. Na kraju ispadne da je to kolega iz bivše firme.

Onaj osećaj kad kupiš nov auto, a sutra ti skinu znak sa haube i ogrebu vrata ekserom.

Ili kad kupiš nove cipele iako znaš da će na tvojim nogama te fine cipele da izgledaju kao gumeni opanci posle samo nedelju dana.

Onaj osećaj kada ti žena pokaže neku ultrazvučnu fleku odštampanu na parčetu sjajnog papira i kaže: „To je naša beba.“

Onaj osećaj kad otrčiš u porodilište da prvi put vidiš svoje dete i shvatiš da te je deda ipak pretekao. Zato što deda ima vezu kod medicinske sestre. Rodio se mali Luka. Gledam ja njega, gleda on mene. Delovao je pospano. Ja sam delovao pijano. Luka je sada veliki dečko i ide u Matematičku gimnaziju. A pre petnaest godina nije znao ni dva plus dva.

Onaj osećaj…

Kada se u subotu probudiš znajući da ne moraš ama baš ništa da radiš, uz osmeh svoje drage, dečije čavrljanje, miris sveže kafe i vruć burek.

Kad iz pedesetog pokušaja konačno uspeš da fotografišeš Mesec kako treba i tako svima pokažeš da nisi džabe kupio novi foto-aparat.

Kad pobediš Luku u basketu, pa mu kažeš: „Bez čiče nema priče!“ A on hoće da pukne od muke.

Kad ja i moj drugar zakažemo sednicu KPSS-a (tako mi zovemo naš „Komitet za proučavanje svetske situacije“) i onda sednemo da pijemo pivo u „Lasti“.

Taj osećaj…

Kad pišeš samo za malobrojne prijatelje jer nemaš nalog ni na jednoj društvenoj mreži. Nikako da odem do pošte i uplatim makar Fejsbuk.

Kad shvatiš da si potrošio veću polovinu života samo da bi se popeo na nekakav vrh, onako kako si ga kao dete zamišljao.

Kao kutiju punu krem-bananica i nikog da ti kaže: „Aman, dosta više!“

Kad shvatiš da su se drugi u međuvremenu popeli na mnogo više vrhove. Zato što se nisu zajebavali s krem-bananicama kao ti.

Kad shvatiš da se sa tvog vrha na sve strane vidi samo nizbrdica.

…I onaj osećaj kad shvatiš da te na kraju te nizbrdice čeka… livadica.

E, to je taj osećaj.