Poslednjih godina, bolje reći od kada je počelo obeležavanje Dana državnosti u Marićevića jaruzi, to je bio vašar gde su razne patriote, obučene u fundus uniforme, uz obavezno postrojavanje i drugo arlaukanje, unižavale svaki pomen Karađorđu i ustanicima. Zbog toga se država povukla iz Jaruge, sećanje na ustanike je redovno, gde su razni vulini bili u glavnoj ulozi, održavano na obližnjem Oplencu. Ovoga puta stigao je Vučić gospodin, kao predsednik Srbije, i pokazao kako se praznik obeležava. U Orašac su mogli stići samo autobusi sa njegovim narodom – policija je blokirala prolaze od Aranđelovca i Markove crkve – sve je proteklo bez šubara i crnih zastava, a jedino obeležje koje je viđeno kod golorukog naroda, koji je bio prisutan u impozantnom broju, bio je kartonski Vučić u prirodnoj veličini.
VRAĆAMO SE JAŠTA: Reporter „Vremena“ krene od Aranđelovca, na skretanju za Orašac, policijska blokada, ne može se dalje. Novinar nekako prođe, sa Skupštinskom propusnicom, kad, posle nekoliko kilometara, nova blokada, glavni policajac veli, ne može, gore je 10.000 ljudi. Pošto je reporter mahao Skupštinskom propusnicom, puste. U Orašcu, gužva, autobusi istovaruju „meštane“, i nastavljaju dalje, na parkinge koji nisu u vidokrugu.
Novinar proba prođe ka crkvi, policija odbi, zaobilazno, kroz narod stigne gde poš’o, niđe uniformisanih domoljuba, „Sloboda ili smrt“ zastava, samo jedan sa šubarom, u društvu sa dve šajkače, drži uramljenog Putina. Do crkve velika šatra, u toku liturgija, lično Patrijarh drži slovo. Dole, u Marićevića jaruzi, takoreći niko. Zato sve gore, pred starom školom na kojoj velika kamena tabla „Narodna škola u spomen na ustanak vožda Karađorđa u Orašcu“. Prostor ispred škole opasan improvizovanom metalnom ogradom. Metalnom ogradom opasan i spomenik Karađorđu, takoreći bina, ispod kamenog stepeništa, sa mikrofonima, dve svečane zastave.
Novinar se uputi ka jednom od ulaza u VIP prostor, manu sa onu Skupštinsku propusnicu, dvojica, trojica, sa na prsa legitimaciju „Organizator“, bez da pogledaše u spisak, odbiše, nije na spisku. Šta će, reporter uze radi pos’o, ubeleži vazda kamera, VIP gospodina koji je na povocu držao crnog psa, počasni vod vojske u plavi mundiri, vojni orkestar u plavi mundiri, red policajki sa plavi šeširići, pristiglog Vulina, stroj vojnika sa sivomaslinaste šapke… Tako obilazeći reporter stigne do ulaza od crkve, i tu bili momci sa „Organizator“ legitimacijama, pored kojih je policija statirala, i ne pitao prođe. Navali prođe jedan visok, sa beretku, legitimisa se da radi u bezbednost, pokaza neku legitimaciju, „Organizacija“ ga odbi, on uze pita, Pa što ne može, oni da odgovaraju, Pa ne može! Kad se ovaj udalji, „Organizator“ legitimacije uzeše među se komentarišu, Što ne može, ne može što nam se tako može.
Od velike šatre se, preko zvučnika, čuo Patrijarh, koji je služio liturgiju, šefica Vučić protokola je, iz VIP prostora, vršila probu mikrofona za kolege, Jedan, dva, jedan… Autobusi su i dalje istovarali narod, ona šubara se, kroz gužvu, probijala sa uramljenim Putinom… U sve stiže dika Diković, nigde „Naši“, nigde „Obraza“, druge uke i buke, na velikom video-bimu, iza koga bile skalamerije za ozvuku, pisalo je „Dan državnosti Republike Srbije – Sretenje“. U VIP prostor, sa vencem, proba uđe delegacija Prestolonaslednika, jedan sa akt tašnom, na kojoj bila kruna, zlatno i veliko slovo A, je bezuspešno ubeđivao „Organizator“ legitimacije da je sa njima član Krunskog saveta.
Novinari sa spiska su sve u šesn’es’ radili pos’o, jedna proturila mikrofon kroz ogradu, pa intervjuiše poštovani narod, primerak naroda uzo napamet veli, Postigli smo ugled i čast u svetu, fala mnogo, pozdravljam Predsednika! Novinarka imade i pitanje, Vraćamo se korenima, a ovaj napamet odgovori, Vraćamo se jašta! Nedaleko od Vraćamo se jašta gospodina, bio jedini transparent, zastava, na impozantnom skupu, kartonski Vučić, sa kravatom, u prirodnoj veličini. Iznad Vučića u prirodnoj veličini, koji je mahao desnicom, beše znak SNS, natpis, Naš predsednik, On ima veliko srce, On obeća, On ispuni, On ima karakter!
Narod se uskomeša, Vulin se uskomeša, ozgo, od parkinga iznad škole, nastupi Vučić, sa na crveno kravatu, iskorača, sa Dodik plava kravata Miloradom, pravo do počasnog mesta koje su čuvali svi ministri. Sve odstoja, voditeljka zamoli za malo strpljenja, očekuje se dolazak Njegovog preosveštenstva, izvinjavam se, Njegove svetosti, Vučić na to nekoliko puta odmahnu glavom, pridruži mu se Vulin, koji je odmahivao glavom dijagonalno.
ŠTO REK’O ORVEL: Na binu metuše sto sa žitom, vinom, bosiljkom, od velike šatre uze da se približava litija sa velikim drvernim krstom, crkvenim i ustaničkim zastavama, do Vučića prvi stiže jedan od popova, Vučiću priđe i Patrijarh, rukoljubi ga Dodik, poče pomen ustanicima. Bi, Amin, svi se prekrstiše, bi, Večnaja pamjat, svi se još nekoliko puta prekrstiše. Patrijarhu namestiše belu kamilavku, metuše ga između Vučića i Dodika.
Javi se voditeljka, Poštovani predsedniče Republike Srbije, predsedniče Republike Srpske… Vaša svetosti, dame i gospodo… danas cela Srbija slavi Orašac… u tom duhu prisustvujemo ceremoniji… vence na spomenik Karađorđu će zajedno položiti… Dunu marš, iskoračiše Vučić i Dodik po taze i žućkastoj rizli, namestiše vence, klimnuše, bi himna, odstojaše, vratiše se na mesto, počasni vod vojske dobi voljno.
Voditeljka najavi umetnički program sa umetnik Tihomir Arsić, koji se kao umetnik, nakon što su ga radikali, dok Vučić bio radikal, prozivali da povlašćeno prodaje ugalj iz „Kolubare“, dokazao javno čitajući Šešeljeva sabrana dela. Nakon što umetnik Tika umetnički reče, „Vladati narodom, isto je ko na bojištu pobedu izvojevati“, najaviše Dodik Milorada.
Kad prozvaše Milorada, krajnje desno se pojavi zastava „Obraza“, transparent „Neću da izdam“, ali, Milorad je bio koncentrisan: Gospodine predsedniče Srbije, želim vama i građanima da čestitam praznik… vaše ekselencije, vaše eminencije, pomaže Bog… Srbi nisu proizveli samo jednog Karađorđa, nego mnoge junake, danas kada je Srbija vraćena srpskom narodu… i što Vučić reče, nema bosanskih, hrvatskih Srba, nego jedinstven srpski narod…
Jopet i opet se javi voditeljka: Ako je Orašac mesto gde je Srbija počela da vaskrsava, onda je to mesto gde treba da dođe svaki predsednik države, danas će se prvi put obratiti predsednik Srbije, dame i gospodo, predsednik Srbije, gospodin Aleksandar Vučić! „Obraz“, po scenariju, smota zastavu i transparent i vrati se u Jarugu, pred mikrofon, sa plavu fasciklu, stade Vučić predsednik.
Metuše ga na onaj veliki video bim, pa se reče Vučić predsednik, Poštovani predsedniče Republike Srpske, gospodine Dodik, Vaša svetosti… uvaženi građani Šumadije, danas je Sretenje, veliki dan. Pa citira Vitezović Milovana, stiže do Orvel Džordža, da je najteže uraditi ono što ljudi neće da čuju, oko nas su podignuti planinski venci prepreka, ali, nas sve ima da kažemo isto što i Hanibal pred Alpima, ili ćemo naći put do Rima, ili ćemo ga sami napraviti. Ministri su, ko jedan aplaudirali, kartonski Vučić u prirodnoj veličini je poskakivao, Vulin je pomerao usne, svojom tehnikom memorisao svaku reč.
A Vučić gospodin je nastavljao, Danas možemo sve, Srbija je sve snažnija, ekonomski, kulturno i odbrambeno, ozdravili smo fabrike, dižemo privredu, gradimo bolnice, otvaramo aerodrome, i te rezultate ćete tek videti. Ipak, dužan sam da kažem da ima problema, a najteži je smanjenje broja stanovnika. Izgradili smo puteve, podigli fabrike, najbolje bolnice, ali, to je džabe ako nema ljudi, ako nema naroda, i zato, Vaša svetosti, hvala vam zbog angažovanja da, zajedno sa državom, počnemo da rešavamo ovaj problem od nule…
Hvala narodu Srbije na velikom poverenju, ne mogu da vam objasnim koliko sam ponosan što sam prvi predsednik Srbije koji je došao ovde, Srbiju ćemo sačuvati, ali ono što moramo je da sačuvamo i obnovimo naš narod… Dragi građani Srbije, srećan vam Dan državnosti! Svi su završno aplaudirali, Vulin je, kanda je restartov’o memorisanje, i dalje mic’o usnama. Javi se hor, voditeljka se odjavi, Zahvaljujem se što ste u ovako impozantnom broju došli na skup. I impozantni narod uze da se razilazi, premijerka Ana iz prve nađe svoj BMW, ostali krenuše u tumaranje za autobusima, samo čuješ, štano su rekli, bi tamo, il’ vamo, je l’ Dvojka broj autobusa, il’ je Trojka…
