Otputovanja

Reč otputovanja čuo sam prvi i jedini put od Tomaža Pengova, davno već. Bio je to naziv za ploču koju je Tomaž snimio. Ostala mi otputovanja u glavi od tad, i sve vreme sam mislio da je to moćna reč. Kako se ni Vujaklija nije setio da je opiše, odlučio sam da uzmem slobodu da je tumačim svojevoljno. Pitao sam se kad i kako da je upotrebim prvi put.

Dug i vetrovit put

Ušli su danas u isto vreme u tramvaj, na nekoj od stanica u Novom Beogradu. Mlada Romkinja sa detetom u naručju i visok, mršav muškarac, sa svojih teško preživljenih pedesetak godina. Prosjaci, ona sa bogom na usnama i detetom koje plače, on sa ceduljicama koje deli i na kojima piše da moli za pomoć, jer je gluvonem. Prelazim isti put do posla godinama i nikad se nije desilo da se prosjaci sretnu, ni za jednog tu nema vajde, linije su za šljakersko-tinejdžersku populaciju. Primetio sam ih jer su u isto vreme stigli do mene, sa različitih strana vozila. Iznenadili su me, obično me nema tu dok se vozim, odem kad uđem i vratim se kad bi trebalo da izađem.

Smrt Bele Lugošija

Krle je moj drug iz detinjstva. Među poslednjima iz generacije smo u starom kraju, ali se ne družimo više. Krle je mnogo dobro igrao fudbal kao klinac, sad je filozof. Piše knjige koje se objavljuju i verujem da misli da sam energetski vampir. Zato ne želi da se družimo. Razumem ga, znam o čemu se radi u toj priči. Nestao sam i ja iz mnogih druženja, prijateljstava, okupljanja familije. Onako, izađeš na terasu na vazduh, odeš do kuhinje, jer voliš iz šerpe, ideš da protegneš noge oko zgrade. Tako prestaju da računaju i tebe.

Pametni i knjiški ljudi

Valjda je to primereno mom uzrastu, ne znam sigurno. Pamćenje me služi kao pokvaren televizor, slika je dobra, ali zvuka nema. Nedostaje i titl, kad puštam filmove. I tako, sećam se samo slika. Jednu od njih u ovo vreme prizivam češće nego ostale: Aleksandar Tijanić za radnim stolom u kancelariji direktora RTS-a. Fotografisan je iz nekog nižeg položaja, gotovo je zaklonjen gomilom hartije na stolu. Ali, njegov lik i stav su sasvim jasni na posteru na zidu iza stola – piše „Aleksandar Tijanić“ i u redu ispod – „Ku.čevit!“ Voleo sam i ja da ga šiljim, nešto sam bio kao talentovan za tu radnju, ali sam oskudevao u stilu, manje, i u mudrosti, apsolutno. Trpeli su me iz milosti i koristi, kako kad i kako gde. Dok nisam potpisao da se odričem ku.čenja radi nekih pristojnih para. Pakt je ubrzo doživeo krah, jer nisam bio dobro razumeo da je trebalo da glumim krpu, nego sam mislio da mi nude ulogu puža. Zatim sam želeo da se vratim svom starom, društveno korisnom i meni neisplativom poslu, ali nisam imao gde. Milosti za mene je nestalo, za proizvodnju koristi našli su druge ljude. Još zatim, šiljilo se s protokom vremena istupilo i nedavno sam ga dao komšiji Draganu, bravaru, da ga naoštri i iskoristi za svoju rabotu.

Savršen dan

Gledao sam sinoć Lua Rida u dokumentarcu o Majklu Ronsonu. Glavonje su bili, obojica. Jedan je trošio svoje talente nedozirano i izgoreo brzo, sa oba kraja, drugi ih je rasporedio na pedesetak godina karijere. Pravili su neku lepu muziku zajedno i Ronsona je iznerviralo što je Rid počeo da svira sa raštimovanom gitarom, i što ga je baš boleo zbog toga. Rid je umro 2013, dvadeset godina posle Ronsona. Opet, postoje kod Nila Janga ti stihovi bolje je sagoreti nego zarđati i, vaistinu, on gori jako dugo. Dugo vremena sam verovao da su baš ti stihovi moje vjeruju, dok nisam shvatio da nisu sve naše sveće iste, a ona Nila Janga je svakako golema. Pa sam se pitao kako da sačuvam to malo stare vatre. Da putujem da se ne vratim? Na otputovanja.