Libijska veza

Kao da su prošle decenije od kada je rat u Libiji bio svetska tema broj jedan, a u stvari još nema ni sedam godina od kada se 20. oktobra 2011. ubistvom Moamera el Gadafija završila prva faza uništavanja i dezintegracije ove zemlje. Od tada se vesti iz Libije guraju u zapećak svetskih medija.

Razlog je verovatno taj što vesti nisu onakve kakve su najavljivale države koje su učestvovale u uništavanju Libije, dok je trajala euforija zbog pada režima i morbidno likovanje nad snimcima linčovanja polumrtvog Gadafija. Umesto demokratije i slobode, procvetali su terorizam i anarhija, masakriranje i proterivanje čitavih naroda i plemena pod optužbom da su „Gadafijeve pristalice“ postale svakodnevica, obračuni naoružanih bandi, milicija i vojski nemaju kraja; nade da će ikada biti bolje odavno više nema ni kod onih Libijaca koji su iskreno verovali da je Gadafijev režim bio krivac za sve loše što se u toj zemlji ikada desilo.

Povodi što se Libija ponovo pojavljivala u udarnim vestima, makar za trenutak, ili su tragični, kao kada su 11. septembra 2012. u Bengaziju ubijeni američki ambasador Kristofer Stivens i još trojica službenika američke ambasade, ili bizarni, kao skorašnji „slučaj“ Nikole Sarkozija, čoveka koji je imao i te kako važnu ulogu u kreiranju libijske tragedije.

PRIJATELJ IZ JELISEJSKE PALATE: Naime, policija je 20. marta u Parizu privela Sarkozija, koji je bio predsednik Francuske od 2007. do 2012. godine, jer je navodno za predsedničku kampanju 2007. godine uzeo 50 miliona evra od Gadafijevog režima. Sarkozi je bio jedan od najratobornijih predvodnika intervencije kojom je srušen i ubijen Gadafi.

Priveden je u sklopu istrage koja traje već pet godina, ali je sada prvi put lično morao da odgovara na pitanja istražitelja. Novac za njegovu kampanju navodno je uplaćivan preko poreskih oaza poput Paname i sa računa u švajcarskoj banci. Suma od 50 miliona pominje se u jednom dokumentu koji je 2012, dok je Sarkozi pokušavao da osvoji drugi mandat, objavio magazin „Mediapart“. Dokument je potpisao bivši šef libijske tajne službe za inostranstvo Musa Kusa, a u njemu piše da je još 2006. dogovoreno da se podrži Sarkozijeva kampanja.

Iako se istraga vodi od 2013. godine, slučaj je „odjeknuo“ tek 2016, kada je francusko-libanski biznismen Zijad Takijedin rekao da je isporučio Sarkoziju i njegovom bivšem šefu osoblja kofere iz Libije u kojima se nalazilo pet miliona evra u kešu. Sarkozi je tada poručio da su optužbe „smešne“ i da „Takijedin laže“, tvrdeći da su mu optužbu podmetnuli ljudi iz Gadafijevog režima.

Sarkozi se i dalje drži iste priče. „Optužen sam bez ikakvog fizičkog dokaza“, poručio je sudskim istražiteljima u saopštenju koje je u onlajn izdanju objavio francuski list „Figaro“, te da mu je ta „kleveta od 11. marta 2011. od života napravila pakao“.

Kako god, istražitelji su dva dana ispitivali bivšeg predsednika, posle čega je francuski sud pokrenuo formalnu istragu protiv njega, uz optužbe koje se odnose na ilegalno finansiranje njegove kampanje, pasivnu korupciju i primanje novca iz libijskih fondova prikupljenih malverzacijama.

Nije malo onih koji su vest o privođenju Sarkozija dočekali sa radošću. „Ovo je božja kazna, jer je on prvi počeo vazdušne napade u Libiji“, rekao je rođak i nekada blizak saradnik Gadafija, Ahmed Gadaf al Dam, koji sada živi u Kairu. On tvrdi da je znao za milione evra koje je Gadafijeva vlada dala Sarkoziju i da je Libija želela podršku Francuske za uspostavljanje takozvanih „Ujedinjenih afričkih država“. „Bio nam je potreban prijatelj u Jelisejskoj palati. Pedeset miliona evra nije previše za Afriku“, rekao je Gadaf al Dam, tvrdeći da je većina Libijaca koji su bili umešani u transfere novca sada u zatvoru, mrtva ili se krije, strahujući da ne budu ubijeni.

Osnivač Vikiliksa Džulijan Asanž zapitao se da li je Sarkozi odgovoran za smrt „krunskog svedoka“ Gadafija i skrenuo pažnju na tekst koji je objavio britanski „Dejli mejl“ u kome se navodi da je Gadafija ubio pripadnik francuske tajne službe po naređenju Sarkozija.

„Dejli mejl“ nije pouzdan izvor na koji se treba pozivati, ali najnoviji događaji prizivaju u sećanje ono što bi mnogi u svetu, pa i Sarkozi, tako rado zaboravili.

DUGO PRIPREMANI RAT: Posle višegodišnjih iscrpljujućih sankcija i izolacije, Gadafi je sredinom prošle decenije rešio da se izmiri sa svetom. Isplatio je odštetu žrtvama terorističkog napada u kome je iznad škotske 1988. oboren avion Pan-Ama, za šta je bila optužena Libija, i pristao da uništi zalihe hemijskog oružja. Susreo se sa svim viđenijim zapadnim političarima, od tadašnje američke državne sekretarke Kondolize Rajs do Sarkozija, uz izraze međusobnog uvažavanja i, u Sarkozijevom slučaju, pokazivanja otvorenog prijateljstva prema Gadafiju. Čini se da je pukovnik tada napravio fatalnu grešku, poverovavši da se zaista izmirio sa nekadašnjim neprijateljima i da može mirno da izvede tranziciju vlasti na svog sina Saifa el Islama, koga je školovao na Zapadu i pripremao da bude prihvatljivo rešenje za taj isti Zapad, jednom kada se on povuče.

Koliko god zemlje koje su 2011. učestvovale u bombardovanju Libije tvrdile da je ustanak bio spontani nastavak „arapskog proleća“, iz onoga što je usledilo jasno je da je u pitanju bila dugo pripremana pobuna za koju se čekao pravi trenutak. Pokrenuli su je radikalni islamisti na istoku Libije, ali se o ustanku u svetskim medijima pričalo isključivo kao o borbi protiv Gadafijeve diktature. Dok se činilo da ustanici napreduju, po zapadnim prestonicama i medijima vladala je euforija praćena ratnohuškačkom propagandom, ali kada su Gadafijeve trupe prešle u kontranapad i stigle nadomak ustaničkog Bengazija, pokazalo se ko je pravi organizator rušenja pukovnika. Preko noći, navodno da bi zaštitila civile kojima je u Bengaziju pretio masakr, formirana je koalicija koju su predvodile SAD, Francuska, Velika Britanija, Italija, a prste su u to blato duboko upleli i Katar, Ujedinjeni Arapski Emirati, Saudijska Arabija.

Nikola Sarkozi se 19. marta 2011. obratio francuskom narodu dramatičnim rečima: „U Libiji je miroljubivo civilno stanovništvo u životnoj opasnosti, stanovništvo koje samo polaže pravo na odlučivanje o sopstvenoj sudbini. Naša obaveza je da reagujemo na njihov poziv za pomoć pun straha.“ Navodno je na Sarkozijevu odluku da se priključi bombardovanju Libije uticao Bernar Anri Levi, prijatelj njegove žene Karle Bruni, filozof opšte prakse najpoznatiji po tome što nema svinjarije začinjene bombardovanjem neke države u poslednjih trideset godina u kojoj nije bio učesnik.

Elem, na Libiju se sručila savršena oluja u kojoj je u sledećih sedam meseci od bombi humanitarnih intervencionista i u građanskom ratu poginulo najmanje 30.000 ljudi, stotine hiljada bilo je obogaljeno, silovano, proterano. Masakra u Bengaziju nije bilo, ali ga je bilo u bezbroj drugih mesta, samo što su se po svetskim medijima pominjala isključivo nepočinstva koja su počinile Gadafijeve pristalice, za koja se vrlo često ispostavljalo da su notorne izmišljotine. Ispostavilo se i da su se u Libiju iz sveta slegli mnogi osvedočeni i osuđivani islamistički teroristi i stavili na čelo ustaničkih grupa, da bi se uz podršku NATO snaga borili protiv „neverničkog“ Gadafijevog režima.

TUŽNI KRAJ: Konačno, Gadafi je ubijen, njegova vlast se raspala, a posle toga je zemlja potonula u terorizam i anarhiju. Mada je tokom rata 2011. Sarkozijev pajtaš Benar Anri Levi tvrdio da je prisustvovao potpisivanju dokumenta u kome vođe ili predstavnici 61 libijskog plemena sa teritorije cele zemlje kažu da žele stvaranje ujedinjene Libije „čim diktator ode s vlasti“, od libijskog jedinstva nije ostao ni kamen na kamenu. Iako daleko od savršene države, Gadafijeva Libija iz perspektive sadašnjice te zemlje deluje kao rajsko naselje.

Mada posledice ne mogu da negiraju, mnogi mediji uključeni u tadašnju prljavu propagandu uz vest o privođenju Sarkozija ipak dodaju naizgled rutinske rečenice, poput one da su „strepeći od masakra, Sarkozi i drugi zapadni lideri počeli vazdušnu kampanju na čelu sa NATO-om protiv Gadafijevih snaga“.

Ako je suditi po istrazi protiv Sarkozija i mnogo toga drugog što se posle raspada Libije dešavalo, lako se vidi šta je bio pravi razlog intervencije. Novac od čijeg se pominjanja vrti u glavi (67 milijardi američkih dolara Libijskog investicionog fonda, koji je 2006. godine osnovao Gadafi da bi fond plasirao sredstva u oko 500 kompanija širom planete, još uvek je „zamrznuto“ po svetskim bankama), nafta, isprepleteni interesi, bili su motiv za one kojima tragedija šest miliona ljudi jedne zemlje ništa nije značila.

U svakom slučaju, bar jedan od onih koji su učestvovali u uništavanju Libije prizvan je pred lice pravde, mada ne i osuđen, niti optužen zbog bombardovanja i zločina. Suštinski je i ovaj „slučaj“ zamaglio sve što se dešavalo, jer se u njemu ponovo priča samo o Gadafiju, uz tek uzgredno pominjanje žrtava libijske katastrofe.