Stara mržnja u novom ruhu

Jedan dvadesetjednogodišnji Palestinac, državljanin Izraela, i njegov dvadesetčetvorogdišnji prijatelj Nemac diskutovali su da li je u Berlinu opasno biti Jevrejin. Palestinac je rekao da ne veruje u to, pa su odlučili da provere. Stavili su na glavu kipe – karakteristične jevrejske kapice – i 17. aprila krenuli da se prošetaju Berlinom. Da ne bi ispalo da provociraju nekakav sukob, otišli su u centar grada, a ne u neki od mnogobrojnih kvartova u kojima pretežno žive muslimani.

Kada su došli u blizinu poznatog trga Helmholcplac, iz čista mira su ih napala trojica mladih muškaraca. Jedan od njih je skinuo kaiš i počeo njime da bije Palestinca za koga je zbog kapice mislio da je Jevrejin vičući: „Jahuda!“ Jedan prolaznik je uskočio u pomoć mladićima sa kipama na glavi i oterao napadače. Palestinac prerušen u Jevrejina je sve snimio mobilnim telefonom i istog dana snimak postavio na društvene mreže. Policija je najavila istragu, a pošto je lako prepoznatljiv na snimku, napadač se dobrovoljno predao. Biće mu suđeno.

Ovaj incident izazvao je opšte uzbuđenje u Nemačkoj, svako živ se osetio pozvan da nešto o tome prokomentariše, od ministra inostranih poslova Hajka Masa, preko gradonačelnika Berlina Mihaela Milera, do predstavnika jevrejskih organizacija i izraelske ambasade, žustru polemiku na društvenim mrežama da i ne spominjemo. Javne ličnosti su se klele da tako nešto u današnjoj Nemačkoj ne sme da se dogodi, to jest da se više nikada neće dogoditi, te da su Nemci srećni što u Nemačkoj opet cveta jevrejski život.

Sve u redu? Pojedinačan, izolovan, posebno glup događaj? Neće biti.

JEDAN ĐAVO NA PETSTO ANĐELA: Četiri meseca ranije, decembra 2017, u centru Berlina napadnut je pred svojim košer-restoranom tridesetogodišnji Joraj Fajnberg koji je odrastao u Jerusalimu. Napadač je bio Nemac star šezdesetak godina, vikao je da jevrejskom restoranu tu nije mesto, da bi Jevreji samo da zgrću novac i neka se ovaj tip vrati odakle je i došao. „Samo što vi nemate kuda da se vratite, vi nemate domovinu, svi ćete opet u gasnu komoru!“, vikao je razjareni čovek.

Tada su se takođe svi zvaničnici kleli da je to nedozvoljeno, da se nikada više neće dogoditi. Fajnberg je priznao da dobija mnoge preteće mejlove pune mržnje, ali da ga mnogi i podržavaju, pa je pokušao da smiri situaciju rekavši: „Na pet stotina anđela dođe i po jedan đavo.“

Neko bi rekao da je to mnogo đavola. Pre godinu dana u jednoj osnovnoj školi u berlinskoj opštini Fridenau jednog četrnaestogodišnjeg učenika su u dvorištu vređali zato što je Jevrejin. Pred školom mu je jedan osamnaestogodišnjak naslonio pištolj na glavu i rekao da će ga „ubiti ko Jevrejina“. Posle se ispostavilo da nije bio pravi pištolj, već verodostojna igračka.

Negde u isto vreme je u jednoj berlinskoj gimnaziji jedna osamnaestogodišnja maturantkinja arapskog porekla vikala: „Hitler je bio dobar čovek jer je ubijao Jevreje!“

Nemački mediji pišu da su za većinu antisemitskih verbalnih i fizičkih napada u školama odgovorna deca turskog ili arapskog porekla, da se nemačka deca najčešće ne mešaju, ali i da ne brane napadnute.

Nemački neofašisti su zabrinuti. S jedne strane uživaju u tim ispadima, s druge strane saveznici im postaju upravo one grupacije koje mrze još više od Jevreja: imigranti iz islamskih zemalja.

SKRIVANJE IDENTITETA: Marina Hernivski je rođena u Lvovu u Ukrajini. Kada je imala četrnaest godina, sa roditeljima se preselila u Izrael gde je studirala psihologiju. Ima stanove u Tel Avivu i u Berlinu. Od 2015. je članica ekspertskog tima nemačkog saveznog parlamenta Bundestaga. Ona upozorava: „Debatu o antisemitizmu ne smemo da ograničimo na muslimane, antisemitizam je problem svih nas.“

Zvanično je objavljeno da su 2017. godine u Nemačkoj zabeležena 1453 antisemitska krivična ili prekršajna dela, u proseku četiri na dan. Međutim, radi se samo o delima koja su prijavljena, bilo ih je sigurno višestruko više. Nije, dakle, više reč o pojedinačnim slučajevima, pa se postavlja pitanje o kome su diskutovali Nemac i Palestinac sa početka ove priče: da li je danas zaista ponovo opasno biti Jevrejin u Nemačkoj?

Jevreji ne liče na karikature kakve su objavljivane za vreme nacističke vladavine, nemaju tamnu boju kože kao, na primer, Romi ili izbeglice sa Bliskog istoka arapskog porekla. Jevreje ćete prepoznati samo ako se svojom nošnjom javno predstave kao takvi. Ortodoksni Jevreji se ne briju, nose karakteristične zulufe, obično su u dugačkim mantilima, na glavi nose crne šešire sa širokim obodom; drugi se pak zadovoljavaju kapicama, dok većina izvan sinagoge ne nosi nikakva „jevrejska“ obeležja. Zanimljivo je da se kod religioznih Jevreja muškarci izjašnjavaju načinom odevanja, dok je kod muslimana obrnuto, muslimanke se zabrađuju, neke elegantnim, šarenim maramama ili strogim burkama.

Antisemitski napadi su toliko uzeli maha da je predsednik Centralnog saveta Jevreja u Nemačkoj dr Jozef Šuster „teška srca“ preporučio Jevrejima u Nemačkoj da javno ne nose kipu. Jedan rabin u Berlinu se tome usprotivio i rekao da upravo u takvoj situaciji svakako treba javno pokazati svoju odanost jevrejskoj veri i poreklu. Posle ovih najnovijih događaja, oko dve hiljade Berlinaca je šetalo sa kipama na glavi. To je dovelo do novih debata, i da se ne radi o stravičnim uspomenama na holokaust rekao bih da su smešne. Jedan poznati nemački publicista jevrejskog porekla je tako protestovao zahtevajući od nejevreja da ne nose kipu, jer na to nemaju prava.

KIPA: Hebrejska reč kipa označava ono čime se pokriva glava, u izvornom smislu bilo šta što muškarci stavljaju na glavu. Plural je na hebrejskom kipot. U Starom zavetu ne postoji nikakva zapovest po tom pitanju, osim u Drugoj knjizi Mojsijevoj da sveštenici za vreme službe treba da pokriju glavu. Ni Talmud konkretno ne propisuje takva pravila, međutim, za nas nevernike je problematično da izvlačimo bilo kakve zaključke iz Talmuda, koji religiozni Jevreji proučavavaju čitavog života i diskutuju o značenju pojedinih beleški, poruka, zapovesti. Ja mislim da se pokrivanje glave, kao i mnogi drugi religiozni običaji, razvilo zbog klime u zemlji porekla: opasno je pod jarkim suncem biti nepokrivene glave; mnoga jela su na tim vrućinama bez frižidera bila nezdrava, pa su se tako razvila stroga pravila košer ishrane; obrezivanje je bilo preventiva da ne dođe do upale penisa zbog peska i loših higijenskih uslova.

foto: wikipedia.org

Mi danas pod kipom podrazumevamo karakterističnu, malu, okruglu kapu koja može da bude od bilo kojeg štofa, tkanine, od kože ili pletena od vune, može da bude jednobojna, najčešće crna ili tamnoplava, ali to nije pravilo, može da bude i ukrašena zlatovezom ili sa šestokrakom zvezdom. Kad se stavlja na stražnji deo glave, gotovo na potiljak, često je učvršćuju ukosnicama. Na jidišu, starom jeziku Jevreja sa istoka Evrope, zove se jarmulka. U ovom obliku je počela da se nosi tek od XVII, možda od kraja XVI veka.

Glava treba da bude pokrivena iz poštovanja prema Gospodu za vreme molitve, svakako u sinagogi, prilikom obrezivanja novorođenčeta, bar micve – uvođenja u punoletstvo na trinaesti rođendan – venčavanja, sahrana. Kao što će učtiv čovek, makar i ne bio pobožan, u crkvama skidati šešir, tako će i nejevrejin u sinagogi pokriti glavu šeširom, kačketom, beretkom, ako ničeg drugog nema može i maramicom, ali obično kipe mogu da se pozajme na ulazu u sinagogu. Protokol Aleksandra Vučića to očigledno nije znao, samo on i njegova najuža pratnja su prilikom posete u sinagogi u Subotici ostali gologlavi, njegov gost, predsednik mađarske vlade Viktor Orban, znao je šta je red i pokrio glavu crnim šeširom.

Neki Jevreji kipu nose celoga dana, pa i na ulici, naglašavajući time da uvek misle na Gospoda čije se ime izgovoriti ne sme i da time žele svuda i u svako doba da mu iskažu poštovanje. Za mene je to kao kada naš taksista na retrovizor vezuje ikonu, kad se krst nosi na ogrlici ili kad se muslimanke zabrađuju. Poštujem svačiji običaj ako se oslanja na iskrene pobude, ali ne mogu da znam kada to nije slučaj nego je hir ili neko misli da je to pomodno ili poželjno.

HIPHOPERSKI SKANDAL: Prošlog meseca je zbog antisemitskog skandala ukinuta nagrada Eho koja je nemački ekvivalent američkog Gremija. Nagradu su u kategoriji „Hip Hop/Urban National“ dobili hiphoperi Kolega i Farid Bang. Pevali su, između ostalog, i ove stihove: „Moje telo ima bolju definiciju nego tela stanovnika Aušvica“; „Pa hajd’ da opet pomalo napraviš holokaust“.

Glupo i neukusno. Ja i inače ne nazivam muzikom galamu koju stvaraju reperi, ali o ukusima ne treba diskutovati. Našao sam na Jutjubu tu dvojicu nemačkih hiphopera koji urlaju i mumlaju nerazgovetno, ni reč nisam razumeo. Nemam ni najmanje simpatije za njih, ali sam siguran da nisu hteli da vređaju žrtve Aušvica, a kamoli da stvarno naprave neki novi holokaustić, već samo da provociraju. Međutim, raniji ozbiljni nosioci te nagrade, među njima i slavni pijanista i dirigent Danijel Barenboim, sa gnušanjem su posle toga vratili svoje nagrade. One su do sada dodeljivane na osnovu uspeha albuma, a ne ističući muzičke, izvođačke, autorske ili producentske kvalitete.

Nagradu Eho je 1991. godine osnovao Kulturni institut saveza muzičke industrije. Prvi put je u petnaest kategorija 1992. nagrada dodeljena samo izvođačima, autorima i producentima zabavne muzike, sledećih godina i u kategorijama klasične muzike i džeza. Na čelu liste najčešće nagrađenih umetnika i ansambala u dosadašnjih petnaest godina su operska pevačica Cecilija Bartoli i orkestar Berlinske filharmonije koji su Eho dobijali po trinaest puta.

Incident se dogodio i 2005. godine, kad je predložena pesma Bog je pop zvezda izbrisana sa liste kandidata sa obrazloženjem da bi to vređalo osećanja vernika.

Povodom dodele nagrade dvojici hiphopera antisemita bilo je i glasova koji su ih branili jer se radi „o slobodi mišljenja i umetnosti“, na šta je usledio odgovor da „svaka umetnost treba da vodi računa o dostojanstvu čoveka“. Na kraju je nagrada Eho do daljeg ukinuta, osnovaće se neki novi tip nagrađivanja, nagrade će dobiti drugo ime.

Dobro je i razumljivo što u Nemačkoj postoji poseban senzibilitet na sve što asocira na antisemitizam, ali ako se do te mere sve zatalasa zbog nekoliko nemuštih stihova rep muzike, to mi je sumnjivo. Za mene je to bučno skretanje pažnje sa mnogo ozbiljnijih problema, naime, sa pojave ultradesnice ne samo u Nemačkoj, nego širom Evrope.

SPALJIVANJE IZRAELSKIH ZASTAVA: Po mom mišljenju, mnogo je ozbiljniji problem što se svaka kritika nacionalističkih i krajnje desnih vlada u Izraelu karakteriše kao antisemitska. Podsećam da se sa navodno antisemitskim napadima na Džordža Soroša u Mađarskoj sa premijerom Viktorom Orbanom brzo složio i predsednik vlade Izraela Benjamin Netanjahu.

U Srbiji je izbio skandal zbog stiha iz neke pesme koju peva Ceca Ražnatović, „…lepi moj grome“, koja se našla u radnoj svesci za đake petog razreda kao primer za upotrebu vokativa, kao da je to problem od nekog nacionalnog interesa, a ne polemika o antifašizmu i anti-antifašizmu. Citat će valjda biti izbrisan iz knjige i problem time rešen. Da li će biti rešen? Zar muka nije u tome što čim se pomene ta pevačica svi pomisle na njenog pokojnog muža Arkana, na sve što on simbolizuje, na sve što je činila paravojna jedinica pod njegovom komandom, samo što se time, čast izuzecima, ne bavi niko.

Nova vlada u Nemačkoj je imenovala „Opunomoćenika za jevrejski život i borbu protiv antisemitizma“. Da bi se nešto učinilo protiv narastajućeg antisemitizma u školama, u budžetu je predviđeno dvadeset miliona evra za „antimobing profesionalce“ i slaće ih u škole koje su „žarišta“ antisemitizma. Nova ministarka obrazovanja Anja Kaniček je izjavila da mora više da se učini protiv „sve veće religiozno motivisane diskriminacije i nasilja u školama“.

Ja mislim da takve lepe, ali birokratske ideje ne mogu da zaustave novi antisemitizam u Nemačkoj. Nisu najveći problem agresivna deca turskog i arapskog porekla u školama, mada je njihovo ponašanje simptom i užasno je kad u Nemačkoj – baš u Nemačkoj – vređaju i prete deci zbog njihovog jevrejskog porekla. Nazvati nekog Jevrejinom ponovo zvuči kao psovka.

Međutim, za Nemačku je danas mnogo bitnije što je ultradesna partija AFD postala najjača opoziciona partija u saveznom parlamentu i na osnovu ustava zemlje ima značajna prava, pored ostalog da kontroliše i sazna sve što čine policija i tajne službe. Pomalo se naježim kad se setim da je interni problem te stranke što je pretežno naelektrisana protiv izbeglica iz muslimanskih zemalja koje su u velikom broju došle u Nemačku, a koje im postaju nevoljeni saveznici u antisemitizmu i negiranju holokausta. Nimalo bolje, ako ne i gore, je u Austriji gde je predsednik jedne takve desnopopulističke, Slobodarske partije Hajnc Kristijan Štrahe postao potpredsednik vlade.

U Bavarskoj je pokrajinska vlada hrišćanskih demokrata CSU naredila da se u svim službenim prostorijama na zidove postave krstovi, kao što se do sada već čini u svim učionicama, jer se time naglašavaju „evropske, hrišćanske vrednosti“. Pred lokalne izbore time žele da spreče odlivanje svojih glasača u ultradesnoj konkurenciji.

AFD je krenuo u suprotnom pravcu, počeo je nemačke Jevreje da poziva da se učlane kod njih, u najmanju ruku da se priključe borbi protiv „islamskog antisemitizma“. Mržnja i ksenofobija su se ispreplele u do sada nepoznatom obliku.

Posle odluke američkog predsednika Donalda Trampa da se ambasada SAD iz Tel Aviva premesti u Jerusalim, u Nemačkoj su spaljivane izraelske zastave. To je ostalo nekažnjeno, jer paragraf 104 krivičnog zakona kaznom preti za „uništavanje, oštećenje, oštećivanje ili činjenje neprepoznatljivim javno postavljenih zastava stranih država“, a prema tumačenju suda, ako su demonstranti doneli zastave sa sobom ne mogu da se smatraju „javno postavljenim“. Ako bi se, na primer, skinula i palila zastava postavljena pred nekom jevrejskom institucijom, to bi bilo kažnjivo. Neke javne ličnosti sada zahtevaju promenu zakona tako da se kažnjava svako oštećenje izraelskih zastava. Zar je to rešenje?

Kritika određene vlade i njene politike, na primer izraelske vlade, nije antisemitizam, nju kritikuju možda i građani Izraela kao što je pisac Amos Oz. Ni kritike Trampa ili Vladimira Putina nisu znak „mržnje“ Rusa ili Amerikanaca prema Izraelu, ali priznajem da je posle holokausta sa Jevrejima i njihovom državom sve drugačije i komplikovanje. Pogotovo u Nemačkoj.

foto: ap

MRŽNJA I GOVOR MRŽNJE: U „Vremenu“ sam 30. novembra prošle godine pisao o razgovoru sa mladim Palestincem u jednoj školi za dualno obrazovanje u Dahauu. Posle mog predavanja neki su mi učenici prilazili. Mladić je imao dvadesetak godina, bio uredno obrijan, obučen kao većina njegovih vršnjaka. Pitao me je: „Zašto vi Jevreji nas ubijate?“ Pokušao sam da mu objasnim sve i svašta, pozivao se i na Kuran, na zajedničkog praoca, koga oni zovu Ibrahim, a Jevreji Avram, ali kao da me nije čuo. Postavio je drugo pitanje: „Zašto ste nam oteli našu zemlju?“ Otišao je bez rukovanja, bez pozdrava, odisao je neshvatljivom mržnjom. Imao sam utisak da je bio spreman da se opaše eksplozivom i što više ljudi povede sa sobom u smrt. Kao učenik te škole bio je prihvaćen u nemačkoj zajednici sa dobrim izgledima da dobije posao, postigao je sve o čemu izbeglice mogu samo da sanjaju, ali to nije promenilo njegov stav.

Setio sam se ranijeg razgovora sa unukom moje sestre od ujaka koji se rodio u Izraelu. Po svojoj želji, vojni rok je služio u vojnoj policiji. Pitao sam ga da li se više boji da će biti ubijen ili da će ubiti nekog nevinog? Odlično zna srpski, ali nije razumeo moralni akcenat mog pitanja, i odgovorio je: „Ja sam obučen da pucam prvi.“ Kod svog mladog rođaka nisam, doduše, osetio mržnju, ali jesam hladnu odlučnost da brani svoja uverenja, a taj njegov ledeni stav nije mi manje strašan od paklene vrućine arapskog mrzitelja.

U takvom svetu odrastaju moj unuk, moje unuke i praunuke. Kako i čime da ih naoružamo?