Komentar
Batina ima jedan kraj – još uvek
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ne lože li se baš nacionalisti na fetiš države? Da, ali samo ako je ova etnocentrična i u tom smislu kastinska
Srpski jezik, to zna svako dete, ima sedam padeža. Hrvatski jezik, za razliku od njega, ima takođe sedam padeža, onih istih. Nije to baš neko iznenađenje, pošto se ionako radi o jednom te istom jeziku. Jedan od tih padeža, ovoj kolumni najzanimljiviji, zove se genitiv. Pa ipak, pre nego što se ustremimo na drugi padež SH jezika, evo male kafanske anegdote. Pre koju godinu, u jednoj ubavoj konobi blizu Buzeta, sedelo je društvo serbokroatskih književnih uglednika i uglednica, ćakulajući o koječemu nad istarskim specijalitetima. Neko je u jednom trenutku, ko zna zašto, počeo da nabraja sedam padeža našeg jezika, po onom redu koji svi znamo iz pučkoškolskih dana, i onda je nastao kermes; spisak se završavao ovako – „vokativ, instrumental, lokativ“. Deo prisutnih, ja među njima, burno je negodovao – nije tako nego je „vokativ, lokativ, instrumental!“ Reč na reč, nije na jeste, pokrljaše se unakrst Hrvatica školovana u Hrvatskoj, Hrvat školovan u BiH, Srbin školovan u Hrvatskoj, Srpkinja školovana u Srbiji… Tek kad smo se malo sabrali, shvatili smo da smo svi u pravu – onima koji su išli u škole u SR Hrvatskoj drugarica nastavnica je predavala spisak s instrumentalom na kraju, onima što đakovaše u SR Srbiji ili SR BiH na kraju je išao lokativ; i jednima i drugima ono kako su jednom zanavek naučili i zapamtili bilo je „sasvim prirodno“. Nominalna nacionalnost govornika tu je sasvim nevažna – tako je za znamenitog hrvatskog pisca validan „srpski“ raspored padeža, a za nešto manje znamenitog srpskog spisatelja „hrvatski“. Sadržinski sve to ionako ništa ne menja, redosled padeža puka je konvencija. A jezik generalno tera po svome, šta god činili njegovi nadobudni ukrotitelji.
Bajdvej, kad su padeži u pitanju, moj omiljeni ionako je zemunitiv – koga, čime? U pitanju je, tebra, jedan od boljih viceva iz nepreglednog „zemunskog ciklusa“, procvetalog nakon atentata na Zorana Đinđića.
E sad, ako smo se malo opustili, možemo i da se uozbiljimo. Padež je, kao i svaka potencijalno eksplozivna stvar (biće ili pojava) dobar sluga, ali može biti i zao gospodar… Pogledajte, recimo, moj slučaj. Sticajem okolnosti, poveliki deo odrastanja u SFRJ proveo sam u SR Hrvatskoj. To jest, ja sam to mislio da sam u Hrvatskoj, ali hrvatski nacionalisti nisu mislili tako – za njih je „prava“ Hrvatska nastala tek 1990-1991. (za najradikalnije među njima nije nastala do dan-danas, nego tek treba da se rodi). Pa dobro, šta je onda bilo pre toga? Bila je to, kažu oni, neka čudna Zemlja Genitiva. U toj zemlji, vajkali su se, ništa što je hrvatsko nije smelo da bude i da se zove hrvatsko, nego je sve bilo „Hrvatske“, u genitivu. Ne razumete? Primera radi – spisateljsko udruženje nije se zvalo Društvo hrvatskih književnika, nego Društvo književnika Hrvatske. I sve drugo po tom istom principu. U tom kobnom genitivu, koji je nekako misteriozno obeščašćivao ili barem razvodnjavao etničku bit „rvackoga naroda“, tamošnji su etnocentristi prepoznavali jugoslovensku odnarođujuću zlomisao – zajednica zasnovana na krvnom srodstvu i kulturološkoj povezanosti zvana Narod dezavuisana je u ime apstraktnije, modernističke i progresističke izmišljotine zvane država, one u kojoj su svi jednakopravni, bez obzira na rod i poreklo. Pa su joj i svi pisci, vatrogasci ili pletilje zatečeni unutar njenih granica podjednako njeni i podjednako dragi… Ali čekaj, ne lože li se baš nacionalisti na fetiš države? Da, ali samo ako je ova etnocentrična i u tom smislu kastinska; za liberalnu državu jednako vrednih i jednakopravnih ne da ne mare, nego je smatraju neprijateljskom konstrukcijom, čak i kad se zove po njihovom narodu-fetišu, kamoli ako se zove nekako drukčije.
„Okej, ali zašto smo ove nedelje počašćeni ovim isečkom iz tvog spomenara, umesto da istreseš nedeljnu dozu kletvi po Vučiću, pa da smo mirni do sledećeg četvrtka“, pitate se vi? Pa eto, poluslučajno sam upratio jednu zanimljivu skupštinsku razmenu replika, o kojoj je pisao „Danas“. Boško Obradović, prvi među Dverjanima, jako se iznenadio & uvredio što mu nije prošao amandman po kojem bi se pisalo „pripadnici srpskih snaga bezbednosti“, umesto „snaga bezbednosti Srbije“. Pa je još dodao „Da ne mislite da je to prejako i da ne naljutite nekog od vaših zapadnih partnera?“ Nevažno je šta je na to odgovorio ministar Stefanović Nebojša jer nije odgovorio ništa pametno ni suvislo (a i kako bi, kad zapravo dolazi iz istog turobnog obradovićevskog mentalnog sveta), ali je sama Obradovićeva naizgled sitničarska primedba više nego zanimljiva i poučna.
Po obrascu dostojnom najzagriženijih među onomađašnjim „ustašama u naletu“, i Obradović se naljutio na genitiv, i on odnekud smatra da je „preterana“ upotreba genitiva nešto što je upereno protiv njegovog tzv. nacionalnog bića. Stvar je u osnovi preglupa, a čak je i striktno jezično diletantska i pogrešna – Srbija je država, a države – a ne „narodi“ – imaju bezbednosne snage. U svakodnevnoj praksi se, naravno, govori i „srpske (francuske, holandske, austrijske, vijetnamske itd.) bezbednosne snage“, ali to je više kolokvijalna upotreba jezika.
Uzgred, dobro se sećam vremena kada su u Hrvatskoj borci protiv genitiva došli na vlast. Ubrzo su, recimo, na štandovima zagrebačkog Trga Republike osvanule konzerve „čistog hrvatskog zraka“. Obratili ste pažnju – ne „čistog zraka Hrvatske“… Dalje već znamo šta je bilo. A srpski ideološki iole dosledni nacionalisti po ko zna koji put su se pokazali kao bedni, inferiorni imitatori hrvatskih kolega. I zato, za kraj, dok udruženi srpsko-hrvatski budalaši složno lupetaraju na zajedničkom im degenitivu, pustite neki dobar instrumental.
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Premijer Vučević najavio je nove informacije o ostavkama, ali od toga nije bilo ništa. Prvo da veliki šef izračuna kako mu se to uklapa u priču da se radi i gradi, kako da pogibiju petnaest ljudi pretvori u tek manju neprijatnost
Sprski đaci su infinicirani očajem svojih roditelja, nezadovoljstvom nastavnika i bahatošću države. Sistem je truo, pa teško da će pare rešiti problem
Ne znamo i ne možemo da znamo da li je do prekida programa RTV-a došlo zbog akcije 14 minuta tišine ili slučajno. Ali to ne menja suštinu
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve