Događanje vođe u odsudnom trenutku

Baš me je pre nekoliko dana Filip Švarm iznenadio pitanjem jesam li bio na Gazimestanu? Simpatično je bilo kako je samozadovoljno i sa olakšanjem uzviknuo: „Znao sam.“ Nešto manje simpatično bilo mi je kada me je nagovarao da napišem tekst za „Vreme“. Ipak, izazov je prebrati po sećanju šta sam video u Prištini, Gračanici i na Gazimestanu, pregledati dokumentaciju iz tih dana, podsetiti se vremena i prilika u kojima se pripremalo obeležavanje 600 godina Kosovske bitke… Zato sam prihvatio. A i zbog toga što sam kao novinar bio u nešto drugačijoj ulozi od brojnih izveštača.

U to vreme bio sam novinar u Radio Beogradu – ekonomska redakcija, izveštavanje sa sednice vlade (ovo je važno za priču) i štošta još. Radio Beograd se, malo je reći ozbiljno i nedeljama, pripremao za izveštavanje sa Gazimestana. U raspodeli poslova nije bilo planirano da i ja idem na Kosovo. Posao su preuzele kolege iz unutrašnjopolitičke redakcije, a ozbiljan problem bile su akreditacije i vrlo ograničen broj dozvola za kretanje u okolini Prištine i pristup Gazimestanu.

Mene je svrbela radoznalost. Zamolim poznanike u vladi za propusnice ali da ne bude nauštrb redakcije. Uvek ima neka viška. Nekoliko dana uoči 28. juna stigne koverat sa svim propusnicama i dozvolama. Rešio sam da izlepim svoj auto i krenem, a kolegama kažem da tih dana neću biti u redakciji već da o svom trošku idem na Kosovo. Međutim, urednik koji je organizovao ekipu izveštača iskoristio je priliku da me uposli. A i one moje propusnice su baš valjale. Uglavnom, dogovorimo se da kolega Dušan Radulović i ja prenosimo liturgiju u manastiru Gračanica, veče uoči mitinga – verujem da je u poratnoj istoriji Radio Beograda to bio prvi prenos liturgije.

PARALELNA STVARNOST: Pre Gračanice kratko sam se zadržao u Prištini. Kao i nekim ranijim prilikama, nisam propuštao da se vidim sa našim dopisnicima Milisavom Milićem i Milivojem Mihajlovićem. Oni su bili drage kolege i verujem najbolje obavešteni novinari na Kosovu. Ako se dobro sećam, u gradu je bilo bezbroj znakova šta će se sutra zbiti. Uostalom, pokrajinske i gradske vlasti su bile deo državne organizacije mitinga. Vrlo vidno je bilo i povišeno raspoloženje Srba. Albanci su nekako bili tihi – običnom svetu se nije baš dopadala ideja o tom srpskom mitingu.

Kosovo je inače u Jugoslaviji decenijama bilo neka vrsta mešavine Papenovog lonca i pozorišne predstave sa dva paralelna toka. Ono prvo se iskazivalo u povremenim „ispuštanjima pritiska“. U demonstracijama Albanaca 1968, 1981, 1988, 1989. i manjim ili većim incidentima u kojima je neko ubijen, silovan, prebijen… Deo toga je stizao do javnosti, a deo baš i nije. Valjda se čuvao idilični privid međunacionalne harmonije, pa su često vinovnici, sa bilo koje strane, ostajali nekažnjeni.

Meni su u živom sećanju vešednevne demonstracije Albanaca 1988. u Prištini. Kada je to počelo, krenuli smo već pomenuti Dušan Radulović i ja da izveštavamo. Dobili smo službeni auto sa znakom Radio-televizije Beograd na vratima. Na putu ka Prištini prošli smo kroz Podujevo. Već je bilo veče, kasna jesen pa se rano smrkavalo. U centru grada zadesimo se u velikoj masi ljudi. Nasred glavne ulice stajao je gradski autobus kojim su se demonstranti prevozili u Prištinu. Moralo se stati. Neko je tada prepoznao oznaku na kolima. Počelo je udaranje i ljuljanje auta, vika i valjda nekakve pretnje. Duško je uključio kasetofon i sve snimao. Prevrtanja i ko zna čega još spasla nas je policijska patrola. Bili su parkirani pored puta, ispred nas. Valjda su videli da će biti loše, uključili sirenu i rotaciju, krenuli i otvorili nam prolaz. Nas dvojica nismo stigli ni da se uplašimo. Snimke smo upakovali u jednu od reportaža, i to bi valjda trebalo da je još u arhivi Radija. U Prištini, u centru grada nekoliko dana, 24 sata dnevno, bila je masa Albanaca. Dolazili su iz okolnih mesta. Isticali su razne socijalne zahteve, ali se povremeno čulo i „Kosovo republika“. Tih dana su Srbi i Crnogorci bili tihi.

Drugi deo kosovskog ambijenta bile su dve paralelne ravni. Zvanična, u kojoj su bili sistem i institucije države i partije. I druga, ja bih je nazvao siva ravan, u kojoj se stvarno odlučivalo o svemu i u kojoj se odvijala realna igra moći ključnih ljudi i porodica. I srpskih i albanskih. Da se razumemo, slično je bilo i u drugim republikama. Na Kosovu je to, meni se čini, bilo samo nešto brutalnije.

GRAD ŠATORA: No, vratimo se obeležavanju šest vekova Kosovske bitke koje su neki cinici pripisivali srpskoj potrebi da slave poraze. Atmosfera u Gračanici je bila svečarska i pomalo vašarska. U gradiću je valjda bilo nekoliko puta više ljudi nego što u njemu živi. Naravno, tu su bili i oni koji nisu došli zbog mitinga, već da provedu deo odmora kod rodbine. Jedna takva porodica je imala važnu ulogu u mom boravku u Gračanici i odlasku na Gazimestan.

Centralna tačka je bio manastir. Tu se već nalazio ceo vrh SPC sa patrijarhom Germanom na čelu. Prepuna manastirska porta. Glavnom ulicom se jedva moglo proći pešice. Poslovični kiosci sa roštiljem i svakakvim sitnicama. Narodnjaci cepaju bubne opne. Valjda to tako treba, glasno i…

Liturgija inače nije baš previše atraktivna za radijski prenos. Osim ako nije reč o crkvenom razglasu. Istovremeno, to je i vrlo ozbiljan obred u kome je svaki deo značajan, u svakom slučaju izazov za reportere da je prenesu i objasne slušaocima. Doduše, verujem ne baš preteranom broju, jer je liturgija služena u terminu noćnog programa do zore. Pronašli smo jednog mlađeg sveštenika koji je bio voljan da pomogne i tačno objasni šta koji deo liturgije znači. Najveći problem, na kraju, ispala je potrošnja piva među reporterima i tehničarima, na šta je čovek u mantiji diskretno prevrtao očima. Imam snimak liturgije koji sam kasnije preslušavao. Čini mi se da nije bilo dosadno.

Ujutro 28. juna trebalo se prevesti na Gazimestan. No, radijski organizatori su nam javili da su svi putevi zakrčeni i da ne postoji mogućnost da vozač dođe po ekipu iz Gračanice. Na momenat smo razmišljali da krenemo peške, što bi posle neprospavane noći bio baš ozbiljan napor. U jednom dvorištu videli smo porodicu koja pakuje stvari u kola i raspravu muža i žene da li je pravi momenat da krenu. Problem su bile propusnice. Prišao sam im i zamolio čoveka da nas preveze na Gazimestan a potom se vrati po porodicu. Ponudio sam mu sve propusnice koje sam imao i da platim benzin. Nije mnogo razmišljao. Novac je odbio, ali nas je prevezao skoro do bine. Nadam se da su posle dobro putovali do kuće.

Putevi su bili više nego zakrčeni. Što automobilima, što autobusima kojima su prevoženi ljudi na miting. Mnogi su pešačili kao na hodočašće. Gazimestan je bio preplavljen ljudima. Procene su bile od nekoliko stotina hiljada do milion. Nešto malo slobodnog prostora bilo je ispred bine, rezervisanog za zvanice. Iza bine je napravljen „grad“ šatora u koji je smeštena i poljska bolnica. Taj grad šatora, kako se saznalo iz nekih kasnijih svedočenja, bio je i treznilište za nekoliko stotina onih koje je nacionalna euforija ponela do obeznanjivanja „mučenicom“.

VOŽD JE STIGAO: Na miting su, uz kompletno rukovodstvo Srbije i Jugoslavije, pozvana rukovodstva svih republika. I državna i partijska. I vojni vrh. Naravno, i kompletan diplomatski kor. Ostalo je zabeleženo da se pozivu nije odazvao Stipe Šuvar, predsednik Predsedništva Saveza komunista Jugoslavije. Nije došao ni američki ambasador Voren Cimerman. To je onaj ambasador koji je mesecima čekao da ga Sloba Milošević primi. Uzgred, po Beogradu se prepričavala anegdota da je Amerikanac upitao jednog svog kolegu zašto ide na Gazimestan, a ovaj odgovorio nešto kao da hoće da to vidi.

Znalo se da je bilo dosta nepoverenja u tadašnjem saveznom vrhu prema tome što je Srbija organizator proslave, a federacija gost. Prošla je priča da je reč o obeležavanju srpske bitke. Federacija je ipak bila zastupljena na polaganju venaca. Na Spomenik kosovskim junacima položena su tri venca. Slobodan Milošević u ime Srbije, Janez Drnovšek, tadašnji predsednik predsedništva Jugoslavije, u ime federacije i general Veljko Kadijević, savezni sekretar za narodnu odbranu, u ime JNA.

Važna ilustracija atmosfere na mitingu je da je posle intoniranja himne Hej Sloveni masa krenula da skandira „Slobo!“, „Slobo – slobodo!“ te pevala nacionalistički hit iz tog vremena, „Ko to kaže, ko to laže“.

Važni gosti su dovoženi helikopterima. Vrhunac uvertire mitinga bilo je sletanje helikoptera u kome je bio Milošević. Dočekan je ovacijama. Uostalom, tada je za većinu Srba Milošević bio više od šefa države: pobednik birokratizovanog rukovodstva partije na 8. sednici CK SK Srbije; neprikosnoveni lider antibirokratske revolucije; pobednik u učvršćivanju državne vlasti i centralizacije Srbije ustavnim amandmanima usvojenim u martu 1989. kojima je znatno oslabljena autonomija pokrajina. A na Gazimestanu, Milošević se pojavio kao kandidat za novog kosovskog junaka. Bezmalo Lazara ili Obilića. To se videlo i u ikonografiji mitinga. Bezbroj Miloševićevih slika i transparenata kojima mu se iskazuje podrška, pa i obožavanje. I velike fotografije pomenutih aktera Kosovskog boja.

Uostalom, jedna od ključnih poruka njegovog govora bila je da je Srbija povratila državni i duhovni integritet. Lajtmotiv mu je bio je da su kroz istoriju, od Kosovskog boja do Socijalističke Jugoslavije, najveće zlo bile nesloga i izdaja, ali da više nije tako. Srbe je označio kao veliki narod koji svoju veličinu nije koristio protiv drugih, ali ni za sebe, kako je rekao. Jasna je to bila odrednica o novom pozicioniranju Srba i Srbije u SFRJ. Muzika za uši onih koji su smatrali da su Srbi bili potisnuti, pa i marginalizovani u zajedničkoj državi. Kao uzrok krize u tadašnjoj saveznoj državi Milošević je naznačio nacionalne i verske podele i pozvao na jedinstvo.

Onoliku masu ljudi Milošević je verovatno video kao potvrdu stava iznetog u tom gazimestanskom govoru da je snaga naroda uslov za opstanak, mada je to sa strane izgledalo kao krešendo nacionalističke euforije i građenje narodne sloge pod apsolutnim vođom. Uz to, ideja da insistira na neslozi i izdaji nekako je zvučala i kao opravdanje za razne čistke koje je sproveo u srpskoj partiji, državi i medijima, ali i kao pretnja neistomišljenicima. Taj Miloševićev govor decenijama je manje ili više ozbiljno analiziran, a ovo što sam napisao samo je iščitavanje starih beležaka i prisećanja.

foto: draško gagović

VEĆ VIĐENO: Iskreno govoreći, Miloševićev govor na Gazimestanu slušao sam prilično umoran posle neprospavane noći, sedeći u kombiju Radio Beograda parkiranom pored režijskog stola iz kog je signal išao u radijski prenos. Priča o neslozi i izdaji isprva mi je zvučala kao birokratske „pesničke vedrine“ i političko boksovanje nekih imaginarnih srpskih političara koji u Jugoslaviji nisu bili uz svoj narod i nepokolebljivo i požrtvovano se borili za njegove interese. Kao što, eto, sada on čini. Sve začinjeno ponekim manje ili više prikrivenim upozorenjem pa i pretnjom onima u zajedničkoj državi kojima se nije sviđala njegova vizija snaženja Srbije.

Međutim, prenule su me rečenice: „Šest vekova posle (Kosovske bitke) opet smo pred bitkama. Nisu oružane, mada i takve nisu isključene. Kakve god da su, ne mogu se dobiti bez odlučnosti, hrabrosti i požrtvovanja.“ Razumeo sam to kao otvorenu pretnju da će ići do kraja. Taj opor utisak nije ublažilo ni njegovo umetanje razvoja kao glavne bitke u Jugoslaviji.

Godinu dana kasnije, početkom leta 1990, izveštavao sam o Miloševićevoj poseti Pančevu. Iznenada ujutro, najavljeno. Bila bi to laka vikend šetnja šefa države da nije u jednoj fabrici izgovorio, obraćajući se radnicima, da Srbija neće biti pasivna, ako se dobro sećam, prema sudbini Srba van Srbije. Prisetih se tog junskog subotnjeg jutra na Gazimestanu. Opet upozorenje i preteća poruka. Valjda i reakcija ne sve izraženiju nameru Slovenije i Hrvatske da se osamostale kao države. Iskreno, mislim da u priči o raspadu SFRJ nema nevinih. Samo je Milošević na kraju, pokazalo se, bio manje vešt i pametan političar.

Deset godina posle Gazimestana, Srbija je otišla sa Kosova.

Sada, posle trideset godina, stiže najava nekog novog „Gazimestana“. Kao novo pokazivanje, odlučnosti, hrabrosti i požrtvovanosti u odsudnom trenutku. I opet apsolutni vožd. Rekao bih već viđeno i podsetio na Hegelovu izreku: Istorija ima tendenciju da se ponavlja, prvi put kao tragedija, drugi put kao farsa.