Odšteta za užas

Kadgod bi se razgovor poveo o prinudnom radu u nacističkoj Nemačkoj i zemljama koju je okupirala za vreme Drugog svetskog rata, ja sam pre svega mislio na zatvorenike koncentracionih logora. Znao sam, naravno, da je postojao veliki broj ratnih zarobljenika, ili takozvanih civilnih radnika koji su manje ili više dobrovoljno odlazili da rade u Nemačkoj. Poznavao sam, na primer, veoma dobro čoveka koji je kao ratni zarobljenik dodeljen na rad seoskom imanju čiji je vlasnik poginuo na Istočnom frontu. Nije samo radio, teglio, obrađivao zemlju i vodio računa o stoci, nego je jeo, pio i spavao sa gazdaricom, iako je za seksualne odnose stranaca sa Nemicama bila zaprećena smrtna kazna.

Posle oslobođenja iz logora aprila 1945. godine sve do 3. septembra bio sam u Magdeburgu sa oko dve hiljade Jugoslovena, većinom bivših ratnih zarobljenika, malo bivših logoraša, ali i čitavih porodica civilnih radnika koji su sa ženama i decom živeli i radili u Nemačkoj. Tako dugo smo čekali na povratak u zemlju zbog ratnih zarobljenika, jer su neki antikomunistički raspoloženi generali naložili da ne treba da se vrate u komunističku Jugoslaviju.

SMRT RADOM: Čuo sam za užase i muke naših „ratnih zarobljenika“ u Norveškoj. Znao sam da se radilo o 4.268 Jugoslovena, pretežno Srba, ali nisam znao da to nisu bili ratni zarobljenici posle kapitulacije Jugoslavije, već da se radilo o „pobunjenicima“, zarobljenim partizanima ili simpatizerima komunista koji su preko logora Staro sajmište i Jasenovac poslati na sever, jer je Nemcima očajno nedostajala radna snaga. Kod esesovaca je prevagnuo stav da je „korisnije“ da rade do smrti, nego da ih pogube. Smrtnost kod tih ljudi, relativno mladih muškaraca, bila je gotovo 60 odsto, kao i u mnogim koncentracionim logorima. O tome je tek 2012. godine studiju napisala norveška publicistkinja Rakel Kamsvag, a knjigu norveški major i oficir Knut Fluvik Turesen.

Decenijama sam proučavao, pisao, učestvovao na tribinama o koncentracionim logorima, stekao predrasudu da smo mi logoraši mučenička elita. Najčešće se kao žrtve pominju zatvorenici koncentracionih logora koje su nacističke vlasti smatrale „rasno minornim“, Jevreji i Cigani, a odmah posle njih građani Sovjetskog Saveza. Dodao bih da je danas u Nemačkoj i Austriji neprihvatljivo reći Cigani, to se smatra uvredljivim, pa se kaže „Romi“. Za Srbiju taj problem ne postoji, jer su ovdašnji Cigani svi Romi, Sintija na ovdašnjim meridijanima nema, ali u Francuskoj i Španiji žive i Manuši, podvarijanta Sintija, najpoznatiji među njima je Đango Rajnhart. Nacistima je to bilo svejedno. U Berlinu na spomeniku ciganskim žrtvama piše da je posvećen „Sintima i Romima koji su ubijani kao Cigani.“

RATNI ZAROBLJENICI: Ratnih zarobljenika, koji su u Nemačkoj prisiljavani na rad, bilo je oko 4,6 miliona. Vojnici i podoficiri bili su u logorima koje su zvali „štalag“ (Stalag, skraćenica od Stammlager, u prevodu „osnovni logor“), a oficiri u „oflazima“ (Offizierslager). Na osnovu međunarodnog prava, „Sporazuma o tretmanu ratnih zarobljenika“, koji je i Nemačka potpisala 1929. godine, izričito je dozvoljeno da se oni upošljavaju kao radna snaga, a podoficiri kao nadzornici takvog rada, i to bez ikakve naknade, pod uslovom da ne smeju da se angažuju za rad koji bi bio povezan sa „ratnim dejstvima“ niti na opasnim radnim mestima. Zarobljeni oficiri su pošteđeni rada.

Kod nas je bilo reči o tome da ratni zarobljenici, za razliku od zatvorenika koncentracionih logora, nisu primili nikakvu odštetu, iako je to jugoslovenska strana često pokretala, a nemačka uvek odbijala. Na internetu sam pronašao da kod nas postoji „Zajednica udruženja Drugog svetskog rata“. Na njihovom sajtu piše da je logore za ratne zarobljenike preživelo 170.000 ratnih zarobljenika iz Srbije. Pitanje da li je poslednjih godina bilo ikakvog pomaka u tom pogledu ili pokušaja da se traži odšteta postavio sam SUBNOR-u, Savezu udruženja boraca narodnooslobodilačkog rata. Preko telefona mi je rečeno da se time niko više ne bavi.

Prema nemačkim podacima, na prinudnom radu bilo je oko 110.000 ratnih zarobljenika iz Srbije i Slovenije. Ratni zarobljenici iz Hrvatske odmah su pušteni, Bosna i Hercegovina smatrana je sastavnim delom ustaške „Nezavisne države Horvatske“, pa su tretirani kao Hrvati, a pretpostavljam da su se Crnogorci i Makedonci smatrali Srbima. Takođe se kaže da je „civilnih radnika“ iz Srbije i Slovenije u Nemačkoj bilo oko 100.000.

fotografije: bundes arhiv

NACISTIČKI ROBOVI: U Nemačkoj je pre dve godine organizovana velika putujuća izložba sa naslovom: „Prinudni rad. Nemci, prinudni radnici i rat“. Pošto se ove jeseni navršava osamdeset godina od kada je započeo prinudni rad u Nemačkoj, turneja je završena. Na njoj je prikazano da su nacisti na rad prisilili više od dvadeset miliona muškaraca, žena i dece. Poslednje godine rata u samoj Nemačkoj svaka treća osoba bila je prinudni radnik. Njihovi uslovi života bili su veoma različiti, ali mnogi, ne samo Jugosloveni u Norveškoj, nego milioni pre svega Poljaka, građana Sovjetskog Saveza, a posle pada Musolinija i Italijana, živeli su kao robovi pod nečovečnim uslovima kao u koncentracionim logorima Buhenvald, Dahau ili Mauthauzen uz sličan procenat smrtnosti.

Tokom vremena, a pogotovu sa razvojem ratnih događaja i neophodnosti da se radi „za front“, „za pobedu“, odnos prema radu čak i najprezrenijeg dela prinudnog radništva postepeno se menjao, na neki način čak može da se kaže da se ublažavao, jer su bili potrebni za vojnu industriju. U tom pogledu svakako nije beznačajno ni što je sve više Nemaca shvatalo da je rat izgubljen i da će uslediti odmazda.

RAD OPLEMENJUJE: Posle dolaska na vlast, Hitlerova nacistička partija u okviru svoje propagande propovedala je da „rad oplemenjuje“. Tvrdilo se da se ukida klasna borba, jer se ujedinjuju „radnici koji rade čelom sa radnicima koji rade pesnicom“. Istovremeno su se otvarali prvi koncentracioni logori za komuniste, socijaldemokrate, sindikalne rukovodioce, „asocijalne elemente“. Zatvorenicima je saopšteno da će od sada biti „bez prava i bez časti“ i prisiljavani su bezdušno da fizički rade do potpune iscrpljenosti, međutim, isključivo besmislene poslove, kao što je premeštanje stena s jednog mesta na drugo u kamenolomu ili u močvarama. Taj rad nije trebalo da bude „koristan“, nije smeo da „oplemenjuje“.

Očajni, mladi Jevrejin poljskog porekla Heršel Grinspan 1938. godine ubio je savetnika ambasade u Parizu Eduarda fon Rata. To je bio povod da se u noći između 9. i 10. novembra u Nemačkoj otpočne sa pogromima. Tom prilikom ubijeno je 400 Jevreja, spaljeno 1.400 sinagoga, rušena su jevrejska groblja, opljačkane radnje i robne kuće čiji su vlasnici bili Jevreji. Dan kasnije počelo je prebacivanje jevrejskih muškaraca u logore Buhenvald, Dahau i Zaksenhauzen.

U Nemačkoj je početkom te godine živelo oko 350.000 Jevreja, sa aneksijom Austrije, koja je postala deo Nemačke, u „Rajhu“ se našlo još 192.000 Jevreja. Mnogi su pokušali da pobegnu u zapadne, demokratske zemlje, koje su, međutim, zatvorile granice za Jevreje, nazivajući ih „nepoželjnim izbeglicama“.

U međuvremenu se situacija u celoj zemlji promenila, nije više bilo nezaposlenih, naprotiv, nedostajala je radna snaga, jer je ubrzano naoružavanje Nemačke, počele su pripreme za rat, pa se promenila i „filozofija“ da zatvorenike treba mučiti „neproduktivnim radom“. Radnu snagu koja se gomilala u sve većem broju sve većih logora i njihovim „radnim komandosima“ trebalo je iskoristiti, ne samo mučiti i ubijati. Sa početkom rata, septembra 1939. godine nemački muškarci su pozivani u vojsku, poslati u borbe, tako da je sve zahtevnijoj privredi sve više nedostajalo radnika i tako je svaka vrsta prinudnog rada postajala sve važnija za „ostvarivanje ratnih ciljeva“. To je poprimilo ekstremne razmere kada je 18. februara 1943. godine Gebels pozvao na „totalni rat“, što je značilo da se svi društveni resursi stavljaju u službu ratnih naprezanja.

SEKUNDARNA STRUKTURA SMISLA: Manfred Griger koji rukovodi „istorijskom komunikacijom“ Folksvagena i gostujući je profesor na Univerzitetu u Getingenu, u svom eseju „Uništavanje radom u nacističkom sistemu prinudnog rada“ konstatuje: „Milioni prinudnih civilnih radnika i zatvorenika koncentracionih logora, koji su faktički poticali iz cele Evrope, bitno su doprineli tome da je vojna industrija tako dugo održala svoju funkcionalnost.“ Kaže, takođe, da je rad unutar sistema koncentracionih logora predstavljao šifru koja je u okviru organizovanog ubijanja logorašima privremeno omogućavala „preživljavanje kao sekundarnu strukturu smisla.“

Ja njegovom visokoučenom radu, tim visokoparnim rečima, koje sigurno počivaju na mnogim izvorima, što dokazuje i bezbroj fusnota njegove studije, mogu da dodam neka svoja iskustva u okviru „sistema preživljavanja“, jer lično očigledno nikako, a kamoli „bitno“, nisam doprineo „funkcionalnosti“ nemačke vojne industrije. Pošto prikazuju drugačije aspekte, od onih koji bi se na ovom mestu očekivali, upozoravam da se to meni događalo u poslednjoj godini rata. Naravno da nisam važan ja, nego što je to bilo tipično za ono vreme.

U Magdeburgu, radnom komandosu Buhenvalda, gradili smo neke džinovske bunkere. Posle rata bio sam više puta tamo, saznao da su bile namenjene firmi „Brabag“, koja je trebalo da od mrkog uglja napravi benzin, ali do toga nikad nije došlo, znači, samo smo uzalud trošili betonsko gvožđe, čelik, električnu struju, šta ja znam šta još, što je drugde aktivno moglo da pomogne vojnoj industriji.

Vraćen sam u centralni logor Buhenvald, po savetu starijih logoraša prijavio sam da sam zidarski šegrt, ali poslali su me kao „kvalifikovanog radnika“ u Nideroršel, gde su zatvorenici radili na konstrukciji krila za borbene avione fabrike „Junkers“. Dodeljen sam limarskoj radionici, proglašen kvalifikovan za to, trebalo je sastavljati neke delove za pokretanje krila aviona. U grupi od nas osmorice bila su samo dvojica pravih limara, majstora koji su od duraluminijuma, skupog specijalnog materijala za avione, pravili lonce, kutlače, pa i igračke. Njih je naš predradnik, Nemac, po zanimanju krojač, invalid koji je na istočnom frontu izgubio nogu, krišom iznosio, a u zamenu unosio nam dodatnu hranu.

Mi ostali smo radili po nekim planovima, a pošto sam bio dovoljno bezobrazan da se šetam po fabrici, otišao sam i na mesto gde su se te naše stvarčice umontiravale u krila. Pošto ništa nisu valjale tamo su ih nemački civilni majstori rašrafljivali i ponovo sastavljali, mogli su da nas prijave čak i za sabotažu, što bi nas sigurno poslalo u smrt, ali nisu.

Posle rata sam proveravao, neki od tih lonaca, kutlača i igračaka izloženi su u posebnoj vitrini u gradskoj većnici sa objašnjenjem o čemu se radi.

Oslobođenje sam dočekao u logoru Langenštajn-Cviberge opet kao kvalifikovani radnik. Većina logoraša gradila je tunele u obližnjem brdu, nas „kvalifikovane“ takođe su terali svakog dana u već izgrađene delove, ali nismo radili ništa, jer mašine i materijal nisu stigli. Posle rata sam saznao da je tu pod zemljom trebalo da se izgradi fabrika za rakete.

Meni je, dakle, „sistem preživljavanja“, kako to profesor Griger naziva, zaista pomogao ne samo da od tada poživim evo već 73 godine, već da mogu da se tešim da nisam nimalo doprineo „održavanju“ ratnih napora Hitlerove Nemačke. Takvih primera takođe ima mnogo.

BEZ NAPRETKA PRAVDE: U okviru veoma obimne, pretežno naučne diskusije u Nemačkoj o prinudnom radu za vreme nacističke vladavine, iskristalisale su se četiri teorije – neki nemački ugledni profesori vole da kažu „četiri narativa“. Meni je najbliže mišljenje profesora Luca Nithamera koji se mnogo bavio tom problematikom. On piše da visoko ceni „javni proces gajenja sećanja“ (na zločine nacizma), ali konstatuje da nedostaje „bitni napredak pravde“.

Sve do pred kraj osamdesetih godina prošlog veka nemački sudovi su odbijali brojne pojedinačne tužbe i zahteve za materijalnu odštetu lica koja su prisiljena na rad. Nemačka javnost jedva da je o tome išta saznavala jer mediji o tim slučajevima i toj temi ništa nisu objavljivali. Ukoliko bi se na međunarodnom planu pokretalo pitanje o naknadi za prinudni rad, odgovaralo se da to mora da pričeka do formalnog sklapanja mira. Do njega nikad nije došlo. Nemačka je potpisala bezuslovnu kapitulaciju, podeljena je na četiri okupacione zone, zatim su se na njenom tlu stvorile dve nemačke države, a posle njihovog ujedinjenja „formalnosti“ kao „sklapanja mira“ su zaboravljene.

Otada je, ipak, obeštećenje na ovaj ili onaj način dobilo 1.700.000 fizičkih lica. (Ovde nije reč o ratnoj odšteti, koju je Nemačka platila državama-pobednicima, niti o 3 milijarde maraka, koju je platila državi Izrael na osnovu posebnog ugovora sa tom državom potpisanim u Luksemburgu 10. septembra 1952.) Najbolje su prošli jevrejski zatvorenici koncentracionih logora, jer su se jevrejske organizacije udružile u Conference on Jewish Material Claims against Germany, koja se uz veliku pomoć američkih advokata izborila za njihova prava. Po mom mišljenju je nepravedno što sam ja, na primer, dobio i dobijam odštetu i pomoć, a nemački Jehovin svedok, koji je bio pored mene, radio isto što i ja, prošao iste muke i smrtne opasnosti kao ja – ništa, ni pfeninga, ili što su bivši logoraši u istočnoevropskim zemljama i Jugoslaviji dobijali upola manje od mene, koji sam se registrovao u Austriji.

NEMOGUĆA RAČUNICA: Svi oni koji su više od šest meseci bili u koncentracionom logoru, pa tako i ja, dobili su preko fondacije „Sećanje, odgovornost i budućnost“, koju je osnovala nemačka vlada 17. jula 2000 godine, 15.000 maraka u dve rate, a otada svakog meseca 300 evra doživotno, a mi u Beogradu preko jevrejske opštine, prema potrebi, geronto-domaćicu, materijal za održavanje higijene u domaćinstvu, a ako koristimo privatne medicinske usluge, na osnovu konkretne molbe troškovi se refundiraju. (U to nije uračunato što posebno na osnovu zakona Srbije pojedinačno treba da dobijemo.)

Sve u svemu, to u životu pojedinca nije malo. Obezbeđuje kakvu-takvu normalnu starost. Međutim, može da se uspostavi i druga računica. Da li je time isplaćen i doprinos prinudnog rada nemačkoj ratnoj privredi, trajno oštećenje zdravlja i „duševni bol“ zbog užasa koncentracionog logora u kome svaki minut predstavlja i strah od nasilne smrti? Da li je pravično što isto važi za svakog ko je u tim logorima bio „duže od šest meseci“, jer ja sam bio 11 meseci, a neko je u njima proveo i 7 godina. Ne umem da napravim računicu za sve ostale žrtve nacizma, ovde mogu da govorim samo o principu.

Pomenuta fondacija je od nemačke vlade i privrede dobila osnovni kapital od 5,2 milijarde evra, od toga je 4,4 milijarde raspodelila na 1,66 miliona bivših logoraša. Odlučivanje o isplatama je definitivno zaključeno 2007. godine, novi zahtevi se više ne primaju. Od tada Fondacija svake godine ima na raspolaganju 7,5 miliona evra za podržavanje projekata koji služe podsećanju na nacističke ratne zločine pretežno u vezi sa prinudnim radom. Koliko ja znam, Srbija ni za jedan projekat nije tražila podršku, a mogla bi, sigurno bi za dobro obrazloženi projekat lako dobila prilična sredstva.

Profesor Univerziteta u Bohumu Konstantin Gošler tvrdi: „Osnivanjem Fondacije ‘Sećanje, odgovornost i budućnost’ valjda je rasprava o obeštećenju prinudnih radnika u nemačkoj ratnoj privredi završena.“ Sležem ramenima, slažem se da je tako, ali na duši mi je da naglasim još nešto.

Još malo, pa nas bivših logoraša neće biti među živima. Baš me briga kako će se unuci i praunuci nemačkih nacista sećati svojih predaka. Ako postoji humanost, empatija, volja i snaga da se pomogne ojađenima, danas treba da se bavimo onim milionima ljudi koji iz njima znanih razloga beže odnekuda, beže nekuda i pate i umiru, dave se u morima, zlostavljaju ih na raznim granicama, i to sada, sada dok ovo pišem, sada dok neko čita ovaj tekst, sada.