Eh, gde su ona stara dobra vremena kad je dokoni pop krstio samo nedužne i beslovesne jariće (koji od tog čina nisu mogli imati ni koristi i štete)? Danas, evo, i popovi se udvojiše: dokoni pop Ćira krsti ulice, a dokoni pop Spira ih raskrštava… S tom razlikom što je „Ćira“ vlastan i da krsti ulice i da ih krpi i rašiva (i tim se svojim ovlašćenjima obilato, tj. bahato i diletantski služi), dočim „Spira“ može samo da prigovara sa strane…
Okej, manimo se šifriranog govora. Udruženje novinara Srbije (UNS; ne brkati s NUNS-om, koji je, tronuto saznajem i prenosim, ovih dana pretrpeo nenadoknadiv gubitak iščlanjenjem uglednog Sarapa Predraga) predložilo je da se po upokojenim novinarima Aleksandru Tijaniću i Bogdanu Tirnaniću nazovu neke beogradske ulice. Gradska vlast, u liku iritantno neizbežnog i neizbežno iritantnog Vesić Gorana, pozitivno je reagovala na spomenutu inicijativu: biće ispunjeno, kažu, evo samo da im pronađemo lokaciju. Megjutoa, izvesne nevladine organizacije i građanska udruženja, mahom „ljudskopravaškog“, antinacionalističkog i tome sličnih usmerenja reagovala su na tu inicijativu izrazito negativno, bar kada je reč o Aleksandru Tijaniću (Tirnanić je, hvala nebesima, bar za sada izostavljen iz čitave fertutme), podsećajući na nepodopštine i tamnije stranice njegove, vaistinu, ponekad i odviše koloritne profesionalne i političke biografije.
E sad, šta je tu mogući problem, to jest, koje su moguće implikacije i komplikacije, da ne rečemo nuspojave? Ovi što se bune protiv „tijanićizacije“ nekog beogradskog sokaka barem nominalno su mi politički i svetonazorno bliski i srodni: što bi se reklo, u velikoj većini javnih bitaka bivali smo (i bićemo) na istoj strani. Ovi, pak, koji su pokrenuli narečenu inicijativu, kao i ovi što su bili vlasni da je prihvate i što će biti vlasni da je sprovedu daleko su mi, i hvala bogu da je tako: daleko im lepa kuća. A za znatnu većinu potonjih, bogme, nikako nije jasno kakve uopšte mogu imati veze s Tijanićem i Tirnanićem, bilo živima ili pokojnima, kada su ponajčešće bili na suprotnim stranama u svemu što je bilo važno. Dakle, njihovo posthumno svojatanje ove dvojice prilično je dubioznog kvaliteta i utemeljenosti, ali opet, s druge strane, nije baš ni da je „zabranjeno“: svako ima pravo na slične inicijative, i šta sad? Pitanje umesnosti i dobrog ukusa na stranu.
Kako god, ako je u tome nevolja s ovom inicijativom, u čemu je problem s „kontrainicijativom“? U tome što, eto, čak i ispravni ljudi, navodeći uglavnom ispravne razloge, ponekad mogu da „promaše ceo fudbal“, da ne grešeći bitno u pojedinačnom, omaše u totalitetu. Zašto? Zato što, fokusirani na ono što im je u centru pažnje, svesno ili nesvesno zanemare širu sliku. A kultura sećanja u jednom društvu koje pretenduje na to da je demokratsko, zrelo, odgovorno i pluralističko ne može ni da previđa „manje prijatne“ detalje o bilo kome i bilo čemu, ali takođe ne može ni da se svede samo na njih; u prvom slučaju, bilo bi neodgovorno prema sebi i drugima; u potonjem slučaju, moglo bi mu se dogoditi da se pretvori u otužnu karikaturu u vidu tiranije dobrih namera (koje poslovično popločavaju put za znamo-već-šta) i deklarativnog moralnog čistunstva koje bi naposletku, ako je iole konsekventno, ne samo moglo nego i gotovo pa moralo da dovede do potpunog čišćenja imena ulica i trgova (škola, kulturnih ustanova etc.) od manje-više svih ličnosti, jer teško da ćete naći nekoga bez greha (činjenja i/li nečinjenja), osobito među ljudima koji su u bilo kojem trenutku života posedovali izvesnu moć ili uticaj na moć. A da se ne lažemo, po takvima se, a ne po anonimusima i nemoćnicima nikada nedovedenim u iskušenje da uprskaju nešto izvan privatnog života, ulice obično i nazivaju.
Možemo to da postavimo i ovako. Ako se kultura sećanja za koju ćemo se zalagati bude oblikovala po ciljanom filtriranju onog najspornijeg iz nečije biografije, a ne po ekstraordinarnim profesionalnim dometima, društveno-kulturnim zaslugama i probojima, onda ne samo da ćemo npr. Tijaniću i Tirnaniću uskratiti moralno pravo na ime na uličnim tablama, nego bi po istom kriterijumu to retroaktivno trebalo učiniti i sa mnogima drugima; evo, da ne idem dalje od trojice, po mnogima, ključnih pisaca ovog jezika u prošlom veku, naročito u njegovoj prvoj polovini: Andrića, Crnjanskog i Krleže. Nije li svakome od njih prilično lasno na dušu natovariti razne građanske grehove, bilo kroz ono što su činili a da bi bilo bolje da nisu, ili kroz ono što nisu činili, a trebalo je? Naravno, to ipak tako ne ide; dakle, nećemo ih „lustrirati“ jer postoji nešto nalik na konsenzus da su u pitanju klasici čija ostvarena vrednost života i dela zasenjuje problematična mesta bi(bli)ografije. Što nas, opet, neće sprečiti da ih i ubuduće kritički preispitujemo, jer je i to sastavni deo kulture sećanja. Isto je i sa Tijanićem i (pogotovo) Tirnanićem: i oni su, svidelo se to nekome ili ne, klasici u njihovom profesionalnom domenu. S predobrim razlozima, za koje znaju ili bi morali znati oni koji o njima nešto javno tvrde, nešto dalje i dublje od površnih impresija, arogantnih uopštavanja, kratkog pamćenja, halo (d)efekata ili olake brbljavosti šupljih sveznalica sa „društvenih mreža“. I zato, dajte ovu dvojicu na table, gde im je i mesto, a onda ćemo im, kao zrelo društvo i ozbiljna kultura, mirne savesti sve po spisku – zlo za zlo i dobro za dobro.
