Komentar
Lomljenje dece Srbije
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Vučić je, čini mi se, uprkos hipnotišućem Šešeljevom podsećanju na zajedničku prošlost, pritisku ipak odoleo
Predsednik Srbije odlučio je da ove nedelje nadoknadi višegodišnje nepojavljivanje u Skupštini Srbije. Satima je predstavljao rezultate propalih pregovora sa Albancima i moguće scenarije odnosa Beograda i Prištine u budućnosti. U sali su sedeli poslanici vladajuće koalicije, radikali, Čeda Jovanović i još nekoliko nezavisnih poslanika. Većina opozicije istrajala je u odluci da bojkotuje sednice Skupštine. Vučić je tako dobio priliku da satima vodi monolog, ili prekidani monolog u prijatnoj i toploj atmosferi jednoumlja. Disonantne tonove, u kafanskom maniru ortačkog dobacivanja, unosio je Vojislav Šešelj koji je sa svojim poslanicima fizički predstavljao deo Srbije koji Vučića kritikuje kao „izdajnika Kosova“.
U ponedeljak je obraćanje počelo oko 16h, u vreme kada je na Rolan Garosu igrao Nole, i trajalo je do okasnelog Dnevnika 2, kada smo mogli da vidimo pripremljene izjave i najvažnije citate. U utorak je sednica nastavljena pitanjima i odgovorima, praktično bez vremenskih ograničenja. Predsednik je delovao umorno, imao je podočnjake, tog jutra su jedinice ROSU upale na sever Kosova kod Zubinog Potoka, pa se praktično ostvarilo proročanstvo izgovoreno prethodne večeri, da Srbe očekuju oružane provokacije albanskih snaga. Pred Vučićem je, slučajno, a ja ne verujem u slučaj, tokom govora u Skupštini stajala limenka koka-kole zero na kojoj je pisalo „KRALJ“. Neprocenjivo!
Skupština je, naravno, i bez zvonca Maje Gojković usvojila izveštaj o Kosovu.
Iako će mnogi odbaciti ove poruke, ovu monodramu u kojoj na kraju brojnih peripetija Srbija ipak preživljava i uzdiže se, mislim da je Vučićevo obraćanje ipak značajno. Morali ste pažljivo slušati satima o ekonomiji, istoriji, demografiji, Prvom i Drugom svetskom ratu, da biste shvatili kako je suštinska poruka dilema između dva rešenja – emotivnog i racionalnog. Prvi put je u Skupštini sa najvišeg nivoa ozbiljno pomenuto rešenje koje podrazumeva dogovor sa Albancima, odnosno neku vrstu sporazuma. Naravno, još uvek je rano da se o predlozima tog „rešenja“ detaljnije govori.
Drugi razlog zbog kojeg ću upamtiti ovu sednicu jeste čudan pokušaj nežne političke eutanazije svog političkog roditelja. Kada se brani od optužbi da će „prodati Kosovo“, Vučić pred očima može da ima dve političke grupacije u Skupštini, a to su prvenstveno SRS i Dveri. Dveri su svoj performans odigrale ispred Skupštine dobacujući Vučiću i koškajući se sa Šešeljem.
Tokom izlaganja, ali i tokom debate, mogli smo prvi put detaljnije da vidimo prirodu tog, očigledno dubokog odnosa Šešelja i Vučića. Šešelj je upadljivo Predsedniku govorio „ti“. Vučić se nije pecao na dobacivanja o dužini govora, ali i na kritike oko pregovora u Briselu. Šešelj je opet opravdao epitet „omiljenog opozicionara“ koji je dobio od Miloševića. O toj paraleli sa Miloševićem čak je govorio kada je poredio popularnost Vučića i Miloševića, kao i čvrstinu njihovih stavova pred međunarodnim pritiscima.
Vučić je, čini mi se, uprkos tom hipnotišućem Šešeljevom podsećanju na zajedničku prošlost, pritisku ipak odoleo. Mislim da smo posle otcepljenja od SRS-a, ovih dana uživo gledali kako se Vučić odupire pozivu tih radikalskih sirena koje su oduvek mornare pozivale u ponore morskih dubina gde ih je čekala smrt. Preživeo je tu kritiku, do koje je njemu lično verovatno najviše stalo. Pokazao je segmentu svog biračkog tela da je Srbin i nacionalista, barem jednako kao Šešelj. Nije, međutim, isključeno da je i Šešelj dobrovoljno prihvatio tu eutanaziju, jer je potpuno jasno da bez njega radikali nemaju gotovo nikakvu političku težinu.
Dok se u Skupštini raspravljalo o razumu i osećajnosti, o istorijskim granicama i novoj podeli teritorija, u Evropi su sprovedeni izbori za Parlament.
U Srbiji je pravo glasa imalo oko 100.000 građana sa dvojnim državljanstvom.
Najveću pažnju izazvala je činjenica da su prognani iz Hrvatske, oni koji imaju potrebna dokumenta, mogli da „glasuju“ na samo dva izborna mesta u Beogradu i Subotici. Nakon povampirenog ustaštva, uništavanja plakata i pretnji, Pupovčevu Samostalnu srpsku demokratsku stranku podržali su Ćiro Blažević i Stjepan Mesić. Najviše srpskih glasova su dobili Milorad Pupovac i Dejan Jović, koji je nakon saznanja da lista ipak nije prešla cenzus napisao „ovaj rezultat nije dovoljan za mandate, ali jeste za ponos“. Pošto sam u familiji imao glasače, ne mogu da se otmem utisku da su ti Srbi iz Hrvatske ponovo bili prepušteni sebi.
Njihova sudbina služi samo kao snažna metafora u političkim govorima. Mediji nisu detaljno i jasno pozvali ljude da glasaju, procedura je, čini mi se, smišljeno bila konfuzna, otvoren je mali broj mesta i nije pružena nikakva podrška, a kamoli pomoć ljudima da ostvare svoje pravo.
Taj Srbin koji je mogao biti izabran bio bi prvi glas u Evropskom parlamentu, koji bi mogao da delegira važna pitanja u normalizaciji srpsko-hrvatskih odnosa. Nikome nije palo na pamet da ljudima ponudi prevoz do biračkog mesta, jer autobusi služe samo za partijske mitinge. Taj Srbin bi možda u Evropskom parlamentu govorio iz svoje glave. Zato možda i nije izabran.
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Premijer Vučević najavio je nove informacije o ostavkama, ali od toga nije bilo ništa. Prvo da veliki šef izračuna kako mu se to uklapa u priču da se radi i gradi, kako da pogibiju petnaest ljudi pretvori u tek manju neprijatnost
Sprski đaci su infinicirani očajem svojih roditelja, nezadovoljstvom nastavnika i bahatošću države. Sistem je truo, pa teško da će pare rešiti problem
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve