Nedavno objavljen roman Egzodus roda (Odiseja, 2019) Valida Nabhana, malteškog pisca palestinskog porekla, predstavljen je na Festivalu dobitnika nagrade Evropske unije za književnost. Gost festivala bio je, pored još nekoliko pisaca iz inostranstva, i Valid Nabhan.
Njemu ovo, međutim, nije bila prva poseta Beogradu. Naime, Nabhan je živeo u Beogradu kao student, pre nego što se konačno preselio na Maltu koju danas smatra svojim domom.
Roman Egzodus roda je priča o univerzalnoj sudbini Palestinaca koju priča njegov glavni junak. Baš kao i roman, i njegov naslov je spoj istorijskog i ličnog. Kako bi predočio razmere patnje svog naroda, autor namerno bira biblijski termin „egzodus“ dok ga za rode vezuje neobična scena koju je u Jordanu ugledao kao dete: nebo prekriveno jatom roda koje su, uznemirene ratom, bile primorane da umesto uobičajene putanje preko Sirije i Turske pronađu novu, bezbedniju. Egzodus roda je dobio maltešku Nacionalnu književnu nagradu 2014. godine, i Nagradu Evropske unije za književnost 2017. godine.
„VREME„: Vaš roman obiluje autobiografskim elementima, glavni junak je, kao i vi, rodom iz Palestine i danas živi na Malti. Da li je Egzodus roda autobiografski roman?
VALID NABHAN: Svi me to pitaju! Možda je baš to razlog za uspeh romana – što čitalac nije siguran gde se istinita priča završava a gde počinje fikcija. Ponekad tajna dobre književnosti leži baš u umeću pisca da pretvori fikciju u činjenice i obrnuto. Ni sâm nisam siguran šta je istina a šta nije. Izgleda kao da sam i sâm postao deo tog unutrašnjeg konflikta. Mislim da je to generalno slučaj sa piscima. Svaki pisac ostavlja deo sebe u svom delu. Pisanje uvek dolazi „iznutra“, bez obzira na to da li je tema za pisca lična ili nije. Dramatične scene koje opisujem sigurno su se odigrale u gotovo svakom domu palestinskih izbeglica. Neke delove sam izmislio, ali za mnoge postoje svedoci. U ovom slučaju, svedok je moj narator Nabil.
Roman je napisan na malteškom, jeziku koji nije vaš maternji. Koliko je bilo teško pisati na stranom jeziku?
Za nekoga kome je arapski jezik maternji, malteški jezik nije toliko stran, uprkos njegovim latinskim korenima. Jezik je, po svojoj suštini, sistem zvukova. Srž malteškog jezika je, u tom smislu, ipak arapskog ili makar semitskog karaktera. Većina ljudi koja govori semitske jezike može međusobno da se sporazumeva, baš kao i ljudi iz bivše Jugoslavije, bez obzira na istorijske i geopolitičke razlike. Naravno, sa malteškim nije baš tako, ali činjenica da mi je arapski jezik maternji nesumnjivo je bila od pomoći.
Palestina je asocijacija na Svetu zemlju, ali s obzirom na sadašnje sukobe, koliko je danas ta asocijacija opravdana?
Asocijacija nimalo nije opravdana. Ništa nije sveto kao ljudski život. Predstava o Palestini kao „Zemlji mleka i meda“ je čist mit. Palestina je država kao bilo koja druga i nikako nije najplodnija zemlja na svetu, ma šta govorili Sveti spisi. Brojna mesta koja sam posetio bogatija su i raznovrsnija u pogledu vegetacije i godišnjih prinosa. Ali kao što i sami znamo, tu predstavu su slepo prihvatile tri velike religije koje dominiraju u toj regiji: judaizam, hrišćanstvo i islam. Svaka od njih je nadograđivala tu predstavu, sve dok nismo stigli do epiteta „svetog“.
Mislim da čitav problem leži u borbi za preživljavanjem. Toliko je prosto. Mnoga plemena koja su živela u Palestini ili u njenoj okolini bila su nomadski Beduini, dok su Hananci (drevni narod Palestine) bili već naseljeni poljoprivrednici koji su obrađivali zemljište i gajili stoku. Zbog toga su bili u prednosti i ljutili su svoje komšije koje su morale da izmišljaju božanske glasove kako bi iskorenili palestinski narod i zauzeli njihovu zemlju. Ne postoji drugi razlog zbog kog bi ljudi različitih veroispovesti jedni drugima uništavali privredu i kulturu. Sveta zemlja je samo mit koji opravdava namere i ambicije, i to uglavnom političke i ekonomske prirode.
Glavni junak romana, Nabil, ima ambivalentan odnos prema Palestini, ona je važan deo njegovog identiteta iako je nikada nije posetio, kao i prema patriotizmu. Šta danas znači patriotizam?
Nabil nikada nije posetio Palestinu, ali ja jesam, mnogo puta. Možda je ironično, ali prvi put tek nakon što sam stvorio Nabila. Kako to? U pitanju je moć putnih isprava. Nabil je imao arapski pasoš sa kojim nigde nije mogao da putuje, čak ni u Palestinu. Slično je sa stanovnicima Pojasa Gaze koji poseduju egipatska dokumenta – nije im dozvoljeno da posete Egipat. Sa druge strane, ja sam postao „Evropljanin“ nedugo nakon što sam stvorio Nabila i kao takav sam mogao da posetim i Hebron i Jerusalim i Tel Aviv! Ovo svedoči o jednakom licemerju Evropljana i Arapa. Kao Palestincu vam nije dozvoljeno da posetite grobove svojih roditelja, ali kao Evropljanin ste dobrodošli, čak i poželjni, i slobodni da istražujete Izrael koliko god želite. To je posebno interesantno ako se setite da je Izrael pretrpeo najviše štete upravo od Evrope koja direktno utiče na njegovu ekonomiju.
A patriotizam, to je veoma promenljiva kategorija i samim tim opasna ideja koja lako može postati oruđe rata. Baš kao i nacionalizam, i patriotizam sužava čovekov um i baca ga u okove narcisoidnosti. Zamislite šta bi se dogodilo sa zemljom poput SAD ako bi se svaka manjinska grupa odrekla svoje zemlje porekla. Slepi patriotizam je bolest. Ajnštajn ga opisuje kao „ospice čovečanstva“ a Niče kao „nacionalnu masturbaciju“.
Potraga za identitetom je važna tema romana. Koliko različite kulture utiču na identitet jedne osobe, da li je moguće sačuvati identitet u stranoj zemlji? U Srbiji su to aktuelna i česta pitanja, kao i na Malti. Kako sačuvati identitet male zemlje na globalnom nivou?
Danas je identitet veoma kompleksna tema. Više ne postoji identitet koji je imun na spoljne uticaje, naročito ako je u pitanju uticaj jačeg. Narod Bliskog istoka, na primer, svakodnevno kritikuje Amerikance, ali se istovremeno trudi da ih podražava u svemu. Identitet je suštinski definisan kulturom. Ali šta kada je i sama kultura pod ogromnim uticajem neke veće kulture? Manja kultura će uvek pokleknuti. Danas svi nosimo farmerke i pijemo koka-kolu, iako svi znamo da je to tvorevina dominantne kulture čiji nam običaji često ne odgovaraju. Ipak, i dalje ih imitiramo jer ljudi uvek imitiraju uspešnije od sebe, makar to bili i njihovi tlačitelji. Ja bih voleo da verujem
u svet u kom postoji samo jedan identitet – identitet državljana civilizovanog sveta.
Da li mislite da knjige poput vaše mogu promeniti mišljenje Evrope o migrantima, da li mogu da pomognu Zapadu da bolje razume Istok?
Želim da verujem da je tako. Jedina opcija nam je dijalog i taj dijalog se mora voditi do poslednje trunke nade. Ne zbog nas samih već zbog naše dece. Nikada ne smemo zaboraviti da dijalog ima samo jednu alternativu: konflikte i ratove.
Dijalog kroz književnost je, po mom mišljenju, najbolji način da bolje razumemo jedni druge. Brojni političari i govornici nisu uspeli da ubede narode da svi pripadamo jednoj vrsti i da svi delimo iste brige i nade. Dužnost pisca je, stoga, da premosti jaz između licemernih političara sa zadnjim namerama i naroda koji je u večitoj potrazi za boljim životom, životom kakav treba da živi.
Jedno vreme ste živeli u Beogradu. Kako ste se osećali kada ste saznali da će prvi zvaničan prevod vašeg romana biti objavljen baš u Srbiji?
Kao dete koje se vratilo svojoj majci! Ja svaki pedalj Zemlje smatram svojom majkom, ali moram da priznam da su Srbija i Beograd imali najvećeg uticaja na početak moje književne karijere. Upravo sam u Beogradu ozbiljno počeo da se bavim pisanjem i tu sam dobio prve pohvale za svoj rad. Imao sam tada 18 godina i za mene je ta pohvala bila poput zapisa u kamenu.
Zašto ste ipak izabrali Maltu za svoj dom?
Dom je poput imena koje vam je dato na rođenju – nije stvar izbora pojedinca a nije ni nešto što se lako može definisati. Hajde da se ipak složimo da je dom mesto gde se „osećamo kao kod kuće“, mesto na kom se osećamo sigurno i prihvaćeno ili makar nismo gonjeni i diskriminisani zbog načina na koji razmišljamo. Dom, dakle, nije geografski pojam već ono što vam se događa na određenom parčetu zemlje.
