Robin Hud sa Andrićevog venca

U novembru prošle godine sam za 1456. broj „Vremena“ prepričala kratak dijalog sa poznanikom sa Severa Kosova, nakon što sam na Fejsbuku pročitala poruku podrške jedne Mitrovčanke Milanu Radoičiću, kao i pesmu koju su spevali neki ljudi i u njoj opevali grehe drugih, a njega opisali kao narod, pa ga upitah je li on to neki Robin Hud Severa? Tek što su tada Albanci uveli takse, prvo od 10, pa za nedelju dana i od 100% na robu iz Srbije i BiH, pa njegova romantična odmetnička priroda još uvek nije bila dovoljno opevana, jer su istom mesecu već pokušali da ga uhapse ali za navodnu umešanost u ubistvo Olivera Ivanovića. Neuspešno.

„Radoičić nije ni akademik, ni intelektualac, ali je za razliku od mnogih velikosrba, ne jedanput, uz sve druge stvari kojima se ne ponosimo i kojima ni on nije srećan, uvek bio na braniku Severne Mitrovice. Dok nije bio ubijen ovom kampanjom da je ubica, on je bio čovek broj 1 za odbranu Severne Mitrovice, u smislu onih koji bi pružili otpor Albancima“, emotivno je u udarnom večernjem terminu poručio sa ekrana RTS predsednik Srbije tog novembra.

„Možda kada budete čitali ove redove sutra, sve ovo bude samo stara vest“, završila sam tekst za „Vreme“.

Sedam meseci kasnije takse i dalje nepomično stoje, kao i dalje neosvojivi bedem odbrane koji predsednik Srbije podigne bujicom jakih reči, obično hiperbolom i slovenskom antitezom, kad god se potpredsednik Srpske liste prozove za navodno nepočinstvo.

„Milan Radoičić nit’ je cvećka… ali Milan Radoičić sa sigurnošću, sa svim onim što smo dobili od Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije i Bezbednosno-informativne agencije, ni na koji način nije učestvovao u likvidaciji Olivera Ivanovića. I to je potvrđeno kroz različite metode ispitivanja, proveravanja i praćenja pomenutog gospodina“, najnovije je Vučićevo svedočenje.

ŠUMOM ILI DRUMOM

Radoičić više nije fizički na braniku Severne Mitrovice, ali se zadržao Robin Hud. Predsednik lično.

„Snalazićemo se kako znamo i umemo da našem narodu dopremimo hranu, vodu i lekove, kao što smo i do sada radili i uvek ćemo to činiti, makar ja postao ozloglašeni evropski Robin Hud. To je taj Vučić što iz šume šalje hranu i vodu“, opisao se novi Robin ovih dana.

Svi volimo priču o Robinu Hudu, a ponekima je i potreban, kao Srbima sa Severa.

Zamalo da u julu završimo u pravoj humanitarnoj katastrofi i to posle 20 godina ugnjetavanja sa svih strana. Sve prodavnice i apoteke, pijace, svi privatni uslužni objekti, uključujući taksi prevoz, obustavili su rad posle jednog dopisa i sastanka grupe koja se predstavlja kao Udruženje privrednika sa Severa. Munjevito se među građanima raširila i neizrečena naredba da se ne kupuje ništa na jugu.

„Poštovani, s obzirom na novonastalu situaciju na Severu Kosova i Metohije koja sa sobom nosi veliki broj poteškoća sa kojima se najčešće susreću privrednici koji su izloženi svakodnevnim pritiscima, hapšenjima, oduzimanjem kamiona i robe, pozivamo vas na slogu i jedinstvo. U znak protesta na uvedene takse i nemogućnost uvoza srpske robe na teritoriju Kosova i Metohije, pozivamo sve privrednika da ni po koju cenu ne uzimaju robu iz južnog dela pokrajine (od Albanaca) i da na taj način pokažemo slogu i jedinstvo uz pozdrav JER ODAVDE NEMA NAZAD“ – stajalo je na parčetu hartije sa potpisom Udruženja privrednika.

U novembru su kosovski policajci hapsili za umešanost u ubistvo Olivera Ivanovića, krajem maja za učešće u organizovanom kriminalu i švercu. I u jednoj i u drugoj akciji, hapsili su uglavnom svoje kolege. U pritvoru je sada nekoliko desetina Srba, Albanaca i Bošnjaka, mahom iz Granične policije Kosova, koji se sumnjiče za dugogodišnji šverc.

Nekoliko dana kasnije meštani jednog sela na Severu sprečili su pograničnu policiju da izvrši kontrolu kombija odakle su zapravo pretovarili robu u više vozila i odvezli je svako na svoju stranu, a pre toga je u drugom selu kosovski policajac srpske nacionalnosti pucao na kombi koji nije hteo da se zaustavi, i za koji se pretpostavlja da je prevozio manju količinu robe.

Iz Prištine su stigle konkretne, vidljivo pojačane mere da se spreči ono što nazivaju švercom, a mi na Severu nabavkom robe alternativnim putevima. Šverc je postojao i pre taksi, odvijao se praktično neometano legalnim i ilegalnim prelazima, ali je od uvođenja taksi robni saobraćaj praktično preusmeren na alternativne staze. Jednom od njih svojevremeno je došao i Marko Đurić, pa se time hvalio po Severu. Kao kad Mali Džon krene u izvidnicu.

Robu je ovim kanalima proteklih meseci mahom nabavljalo nekoliko većih veleprodajnih magacina na Severu, odakle bi je potom mali trgovci preuzimali, osim nabavke mlečnih proizvoda koji su preko distributera stizali direktno u prodavnice.

Upravo je ovim hapšenjima završen medeni mesec između Haradinajeve vlade i centara moći na Severu.

Sve češće su se od uvođenja taksi žalili mali trgovci na porast nameta koji su im nametali razni šerifi od Notingema da bi im propustili robu, što je i poslužilo Ramušu Haradinaju da objasni otkud nova policijska akcija na Severu. „Srbi su se žalili“, uz naivan pogled saopštio je kosovski princ Džon pošto je akcija izvedena, i to sa gorkim ukusom onog što se dogodilo u Zubinom Potoku – postavljanje barikada, hapšenje i fizički napad na ruskog i lokalnog službenika UNMIK-a i prebijanja civila.

Istine radi, celo Kosovo podložno je švercu i probušeno alternativnim pravcima. Setite se samo legendi o magarcima koji prevoze oružje iz Albanije u SFRJ ili ilegalnih prelazaka pripadnika UČK u SRJ i ka Albaniji. Danas su tu šleperi, migranti, droga, otpad, belo roblje itd. I plazma i kravica, naravno.

Nepotvrđena je spekulacija da je pre bunta privrednika i trgovaca privrednicima na sastanku u Raški jedan od naših šervudskih odmetnika preneo komandu da se zatvore radnje, te da je, navodno, to bio jedan od prvobitnih scenarija za humanitarnu krizu kao diplomatski pritisak za suspenziju taksi pred sastanak u Pariz.

Na trenutak ih je iznenadio sam Ramuš Haradinaj kada je nekoliko dana ranije na svojoj Fejsbuk stranici lakonski izneo konkretna imena sa Severa, optuživši ih zajedno sa Beogradom za zajednički plan da izazovu veštačku humanitarnu krizu na Severu.

Pariz i diplomatija su otpali, ali je odluka ostala jer su je, u međuvremenu, zdušno podržali i mali trgovci, u kratkovidom uverenju da je dovoljno da budu solidarni i zatvore sve, a da ljudima istovremeno zabrane da po namirnice odlaze na jug, kako se to već godinama čini i odakle sami trgovci u veleprodaji snabdevaju svoje piljare.

GRAD DUHOVA

„Šiptari ne daju našu robu da prođe! Nećemo ni mi njihovu!“ odjekivalo je gradom duhova, na šta je ličila severna Kosovska Mitrovica 1. i 2. jula. Ove poslastice lovile su medijske ekipe iz Beograda i Prištine.

Žega, po koja glava se promoli u gradu. Usporen hod, povijena glava. U gradu su bensedini i bromazepami već godinama na vrhu najprodavanije robe.

Grad je delovao uspavano ta dva dana. Ali, počelo je ispod da ključa: kod onih koji ne mogu bez jutarnje kafe u letnjoj bašti, cigarete sa društvom, ili rakije u kafani, kod onih koji moraju da ispune kvote u sportskim kladionicama, kod pivopija, kod ljudi sa viškom slobodnog vremena koje su poslovično trošili na obilaženje tezgi, hvatanja cena i abrova, ali pre svega kod porodica sa malom decom, budućih roditelja, bolesnih, višečlanih domaćinstava…

„Ne idite kod Šiptara!“, odzvanjalo je sa druge strane sve jače u pokušaju

mobilizacije interesnih grupa, pa su počele da kolaju i glasine o tome ko precizno gde stoji na tačkama koje dele sever od juga i prokazuje svojim šefovima one koji prelaze da kupe.

Pripremala se polako priča o kolapsu u bolnici.

BISER IZ VELIKE PLANE I TABLOIDI

Kada je Haradinaj 2. jula popodne s juga poslao dva kamiona na Sever sa robom i porukom kako njegovi građani neće gladovati, na putu do njih kako bismo snimili taj prizor, u praktično praznoj ulici zatekla sam konja na šetalištu, onom koje je Marko Đurić proglasio mitrovičkom Knez Mihailovom, a Federika Mogerini najlepšim parkom Evrope. Njegov vlasnik, sa stetsonom na glavi, odmarao se sa nekolicinom mladića u letnjoj bašti zatvorenog lokala. Nema taksija, obešenjački kaže, pa jaše svog Nearka od Zvečana do Mitrovice.

U velikim kamionima parkiranim na prvim metrima severne teritorije, zatekla sam, kako mi se učinilo, nepristojno malu količinu robe i mnoštvo policije oko njih. U jednom, radnik na kolicima šeta robu gore-dole. Trebalo mi je par minuta da shvatim da je on nikada na severu neće istovariti, već je samo vozika po polupraznom kamionu. Nisam videla nijedan logični razlog za šetnju po kamionu, osim osećaja neprijatnosti ili straha, koji mi je učinilo da je imao, usled čega nam pokazuje da nešto radi. Na fakturi je ispisana vrednost robe za prodaju – 6400 evra. Zatičem pakete najosnovnijih namirnica: voda, šećer, testenine, prašak, neki slatkiš i srpsko jestivo ulje „Biser“ iz Velike Plane.

Niko ne dolazi da kupi robu.

Prišla je službenica Poreske uprave Kosova, zatražila papire i utvrdila da je roba bez fiskalne kase, praktično, ilegalno na Severu. Udaljio ju je ubrzo omanji policajac u civilu, odbivši da joj se predstavi i nama sa lokala nepoznat. Sutradan je K.A. osvanula u tri kosovska tabloida, sa mnoštvom privatnih fotografija objavljenim sa njenog ličnog profila, uz fotografije sa lica mesta na kojima je zaokružena crvenom bojom i naslovom „Ko je Srpkinja, zvaničnica Poreske uprave, koja je ometala vladu na Severu“.

Osim policije i moje ekipe koja je pratila proveru koju je vršila službenica poreske administracije, ne sećam se da sam ijednog novinara u blizini zatekla.

Narednog dana je u istim kamionima bilo nešto više robe, čak i vidljivo istaknut Sempre – neuspela kosovska zamena srpske plazme.

Kupci i dalje nisu prilazili.

Do tada su se već radnje na Severu otvorile i četiri naselja su opet oživela. Sa rafova su se prodavale zalihe, ali to više nije niko primećivao. Grad se vraćao u svoj ritam.

POBRKANI LONČIĆI

Prepričavali su mi posle trgovci kako ih je zatekla odluka da se posle samo dva dana bojkota radnje otvore, da su se i ti što im se predstavljaju kao vođe našli u nevolji kako da im objasne da otvore radnje istovremeno kada je trebalo da se dogovaraju o merama daljeg bojkota i produbljivanja humanitarne krize.

Navodno je jedan Robin, od kog su inače primali komandu, bio za bojkot, a drugi da se radnje otvore. Ili kad je Mali Džon najavio zatvaranje radnji, drugi Robin nije imao pojma o tome. Ili kad su šervudski odmetnuci pričali o humanitarnoj krizi, Marijana je kukala kod princa Džona da su u pitanju političke igre… Ili kad je Alan Dejl molio fratra Taka da pomogne i sakupi pomoć od vernika jer su prepušteni sami sebi, fratar je nepoverljivo oklevao, jer su ga onomad lane pošteno ovi odmetnici isprašili… Sve su se te čudne priče prepričavale šervudskom šumom.

„Kao muve kad se razlete, pa ne znaju kuda i šta“, opisala mi je koleginica iz Beograda spekulacije o onome što liči na razgovor gluvih telefona između slojeva zvaničnog Beograda i slojeva centara moći na Severu, dok je pokušavala da napiše priču o njegovim stanovnicima.

„Da, ali ovo kako sada izgleda je da jedino ovaj Džon zna zašto i kako radi i kako postepeno sloj po sloj uklanja iste one sa kojima je do juče sarađivao“, dala sam doprinos našem spekulativnom razvoju mogućih scenarija čim se situacija donekle relaksirala po otvaranju dućana.

I šta sad sa otvaranjem radnji, kamo roba? Kako ćemo da prevozimo robu? – postavljali su pitanja trgovci po gradu. Istovremeno, iz Prištine je stigla zvanična informacija o sastanku direktora Policije Kosova sa regionalnim policijskim upravama. Insajderska informacija je glasila: „Šverc mora da se zaustavi“.

Nije delovalo da su Vučićeve hiperbole „gandijevski heroizam“ i „nezabeleženi otpor“ ovog puta imale utešno dejstvo na Srbe sa Severa, ali moguće da jesu njegove poslednje najave akcija, koje stoga treba opet ponoviti:

„Snalazićemo se kako znamo i umemo da našem narodu dopremimo hranu, vodu i lekove, kao što smo i do sada radili i uvek ćemo to činiti, makar ja postao ozloglašeni evropski Robin Hud. To je taj Vučić što iz šume šalje hranu i vodu“.

Razmišljam, bolje da je izostavio vodu, s obzirom na to da je njegov prethodnik za Vidovdan na stepenicama opštinske zgrade u Zubinom Potoku prilično nespretno prošao u pokušaju da saopšti kako otvara vodovod koji ne otvara, i to nezavršeni vodovod od 17 miliona evra, a na koji Sever čeka već deset godina, čije je otvaranje decidno najavio na Vidovdan. Tako su svoj identitetski stub Srbi na KiM-u u čast neotvorenog vodovoda prozvali Vodovdan.

OD MITROVDANA DO ĐURĐEVDANA

Međutim, predsednik Vučić je, sa druge strane, ovog puta stvarno ispunio svoju reč. Prodavnice su ovih dana na Severu pune. Tiskaju su srpski proizvodi po rafovima, dok Kosovska carina istovremeno histerično demantuje za kosovske medije da na Sever „dolazi roba iz Srbije“.

„Dobar deo posla bar za narednih mesec dana smo obavili… uspeli smo jedan dobar deo da obezbedimo. Kako? Ne bih o tome da govorim, ali ja sam vam rekao – postoje ljudi, lako je da govorite i da kritikujete sve i da dobacujete stalno nešto – a neko mora da se postara za te ljude“, pohvalio se naš Robin.

Mesec za mesecom, dan za danom, pali se jedna po jedna svetiljka. Nema više debele hrastove hladovine. Tako živi narod u Šervudskoj šumi – od Mitrovdana do Đurđevdana, evo i Petrovdana. U septembru, ako Bog dâ zdravlja i sreće junačke, dočekaćemo, kako se i najavio, možda samoprozvanog šervudskog odmetnika ili čuvara zakona i ustavobranitelja. Dugo je leto u Notingemu, valjaće da hrana potraje.