Reći ću opet: najveća barijera promeni je nedostatak mašte uparen s nedostatkom hrabrosti. Nažalost, i Brend Evropa pati od nje, što se vidi i u „proizvodu“ i u njegovom komuniciranju.
Retko koji brend, sem kada mora, ide u radikalni „rifrejming“. Umesto brend revolucije, trajni brendovi su u stanju permanentne evolucije kroz neprestano testiranje novih ideja. Evropi treba isto, na zvaničnom, organizovanom i javnom nivou. Vidljivo i podržano. Postoji bar pet velikih oblasti za evoluciju „proizvoda“ Brenda EU.
Prva su novi oblici direktne i predstavničke demokratije. Građanska Skupština u Irskoj je dobar primer. U njoj sede predstavnici države, političkih partija i građana izabranih po slučajnom, ali reprezentativnom uzorku. Skupština debatuje najvažnija pitanja za zemlju i daje svoje preporuke vladi, koja mora da ih zvanično razmotri. Skupština je bila ključna u kreiranju razumne i racionalne debate oko referenduma za ukidanja zabrane abortusa u Irskoj. Eto prvog mogućeg odgovora na ozloglašeni „demokratski deficit“ Brisela…
Druga je podrška novim oblicima korporativnog vlasništva. Paradoksalno, vrlo neoliberalna zemlja koja želi da napusti EU ima odlične primere. Već decenijama, među najomiljenijim brendovima u Britaniji je Džon Luis Partnerstvo, konglomerat lanca istoimenih robnih kuća i luksuznih supermarketa Vejtrouz. Svi zaposleni u grupi su partneri u biznisu, i tako se i zovu. Svake godine, profit se deli svima, po zajedničkim pravilima, nakon odvajanja dela koji se reinvestira u razvoj biznisa.
Društveno odgovorno preduzetništvo (social enterprise), umesto krupnog globalnog kapitala, trebalo bi da postane heroj nove Evrope, podržano odgovarajućim zakonskim, poreskim, finansijskim i simboličkim potezima. Nova Evropa zahteva nove heroje – i oni nisu nalik moralnim idiotima iz Silicijumske doline, niti globalnim korporativnim predatorima…
Treći test Brend EU transformacije je postepeno skidanje sa opsesije BDP-om i pomeranje ka kvalitetu života kao glavnoj meri. Paradoksalno, a ovde se posebno pokazuje nedostatak mašte, ova dva aspekta su u stvari kompatibilna ako se razvoj ekonomije usmeri u pravcu takozvanog Zelenog novog dogovora (Green New Deal).
Svet se definitivno „skida“, i mora da se skine, sa fosilnih goriva. Evropa ima šansu, ako to shvati, da bude vodeća svetska sila u novoj, zelenijoj, ekonomiji. Za mnogo novih industrija koje se kreiraju u ovoj oblasti su potrebne armije ljudi: za postavljanje miliona punjačkih stanica za električne automobile, za konvertovanje desetine miliona domova u energetski efikasnija staništa i mnogo šta drugo. Zelena ekonomija je verovatno najveća ekonomska prilika 21. veka, odskočna daska za EU da poveća i rast i kvalitet života – o mogućnosti globalnog izvoza da ne govorimo – ako Brisel bude imao mašte i snage da istetura iz omamljenosti krupnim kapitalom Brenda USA.
Konačno, obrazovanje. Sadašnji globalni obrazovni sistem je pravljen za fabričku traku s početka 20. veka; prosek je kralj; uspeh je da se bude malo bolji od proseka, ali ne mnogo, jer sistem s kreativcima ne zna šta da radi. Memorišu se činjenice, u vreme beskrajno lakog pristupa beskrajnom znanju. U zemljama kao Srbija, ceni se poslušnost autoritetu i kažnjavanje kao stimulus. Ne radi se na kreativnosti, timskom radu, kritičkom mišljenju i psihološkoj pismenosti. I ovde ne treba mnogo mašte jer su inspirativni lideri poput Kena Robinsona i prof. Toda Rouza već pokazali put; ali fali hrabrosti…
Najveća laž kroz koju mora da se probije Brend EU je neoliberalna TINA laž: There Is No Alternative (Nema alternative). Ima ih mnogo. Uspešni brendovi to znaju, i kao feniks, sebe permanentno obnavljaju.
I dok to rade, percepciju sebe ne ostavljaju slučaju i konkurenciji, već njome aktivno upravljaju. O tome u sledećem nastavku.
(nastavak u sledećem broju)
