Ako je ideja o uvođenju „pozdravljača“ na glavne EU granične prelaze previše radikalna, redizajn samih tih prelaza nije. Oni su, bukvalno, vrata Evrope, ulaz u njenu „radnju“; oni oživljavaju Brend EU. Trenutno, oni su i veliko razoračaranje, posebno za legitimne putnike sa evropske periferije. Jeftini, dosadni montažni objekti, neprijatni čak i policiji koja u njima radi, u dizajn estetici Ikeinog internog šefa obezbeđenja. Još je gore na samim spoljašnjim granicama EU: neki bugarski prelazi su vizuelni užas, svojim musavim, raspadnutim „Todor Živkov dizajn“ kabinama su sramota za Evropu!
Brend EU „potrošački servis“ je na ovakvim mestima nevidljiv, a ne mora. Zamislite zapanjenost, čak i šok, balkanskih putnika koje na prelazu dočeka granica koja slavi njihov dolazak, koja se raduje što su tu, koja im svojim izgledom kaže da upravo prelaze crtu jednog drugog bivstvovanja, nagoveštava Narnia osećanje boljeg života i bolje sadašnjosti. Nema veće propagande za izmučene duše balkanskih putnika, ubijenih u pojam decenijama bahatosti lokalnih policijskih i političkih kabadahija, od ovog šoka prijatne i prijateljske zvanične procedure! Internet tu bledi u beznačajnost…
Pošto je novi perceptivni rat, istorijski gledano, tek počeo, Brend EU mora da razmišlja i srednjoročno i dugoročno. Mnogo je mera, od kojih neke već počinju da se primenjuju u njenim najprosvećenijim zemljama, koje moraju da postanu deo stalnog odbrambenog repertoara.
Na primer, uobičajena brend praksa „sentiment monitoringa“. Većina vodećih brendova sada ima svoje, odgovarajuće nazvane, „ratne sobe“ u kojima male ekipe eksperata za društvene mreže 24 sata dnevno kroz razne alate monitorišu šta se sve na njihovim tržištima, globalno ili lokalno, govori o kompaniji, njenim brendovima, konkurentima i čitavoj kategoriji. To je sistem za rano upozoravanje na potencijalne kontroverze, probleme sa korisničkim servisom, dobre poteze konkurencije i slično. To su uši i oči modernih brendova, povrh tradicionalnih istraživanja. Brendu EU bi dobro došao ovakav „kokpit“, iz dva razloga: za rano detektovanje konkurentskih kampanja na svojim teritorijama, i zbog brze organizacije aktivista i drugih činilaca za borbu protiv njih. Ovo može da ide u nekoliko pravaca.
Na platformama koje su pod kontrolom gramzivih privatnih američkih algoritama, protiv mašina se – u odsustvu jače regulative – može boriti samo mašinama. To znači da Brendu EU treba strateški pristup jačanju svog „digitalnog imuniteta“, da upotrebimo frazu Daglasa Ruškofa, kroz permanentnu agilnu evoluciju sopstvenih AI lovaca na automatske botove. Ova digitalna bela krvna zrnca, pored automatskih uzbuna na lažne vesti, mogu da koriste istu strategiju koju koriste i konkurenti: automatsko pariranje kroz „prirodno“ procesovanje jezika i markiranje karantin naloga. Postoji čitav komercijalni i akademski eko-sistem rešenja koja EU trenutno ne koristi jer njene političke elite ovo ne razumeju i, sledstveno tome, nemaju ni planove, ni budžet, ni ljude za njihovu organizovanu primenu.
Dugi front je protiv „farmi“ ljudskih trolova, zaduženih za perceptivnu agresiju i reputacione atentate. Fejsbuk i Tviter mogu da pomognu brzim identifikovanjem i blokiranjem lažnih naloga, ali to trenutno rade nevoljno. Za ovu odbranu, Brendu EU treba i nova, maštovitija forma građanskog aktivizma.
Odličan primer za to je Litvanija (iz francuskog izveštaja „Manipulacija informacijama“, iz avgusta 2018), u kojoj je osnovana zajednica digitalnih dobrovoljaca, „vilenjaka“ („elves“ – nasuprot „trolls“), sa četiri hiljade članova, koji se aktivno bore protiv trovača nacionalnog digitalnog prostora. Mislim da će ovo postati jedan od glavnih digitalnih imunofaktora u budućnosti. Građani su trenutno jedan od glavnih „čvorova“ za propagiranje lažnih vesti, građani treba da budu i prvi front „digitalne civilne zaštite“.
(nastavak u sledećem broju)
