Centaršut, volej, gol: A nema veze s fudbalom
Zaslepljenost ponekad pomrači i moć razumevanja pametnih ljudi, pa su neki ustvrdili da jedna od izjava Aleksandra Vučića, na poslednjoj sednici Glavnog odbora Srpske napredne stranke, govori o tome da on hoće da vlada doživotno. Vučić je, međutim, rekao: „Dok sam živ, braniću Ustav i ovu zemlju. Kada od naroda dobijete poverenje, onda možete da vladate. Bez naroda na vlast, lopuže, ne možete! Koliko glasova, Čedomire, imaš? Koliko, Obradoviću, imaš? Nema vlasti bez izbora. Ako ti narod da glas, onda možeš na vlast“, poručio je Vučić.
Vlast je, dakle, smenjiva, samo treba pobediti Vučića i njegove koji neki put i ne znaju o čemu se radi, ali dobro prepoznaju kada se skače na noge lagane i kliče „Aco, Srbine!“
Kao kada je rekao da nijedan predstavnik strane države neće da uređuje ko će da vlada u Srbiji.
„Vi, stranci, dobrodošli ste, dragi ste nam gosti, a da srušite Srbiju, da vlada onaj koji nema narodno poverenje – sikter! Nema ništa od toga. Srbija će da čuva svoju slobodu, nezavisnost i suverenitet“, poručio je Vučić.
Bio bi glup onaj političar koji ne koristi svaki centaršut da uhvati volej, kao što je pokvaren onaj koji naručuje takve političke centaršuteve. Otkud ideja Čedomiru Jovanoviću da pismom razglasi ideju o takozvanoj prelaznoj vladi, a Bošku Obradoviću potreba da je brže-bolje prihvati, što je Vučiću dalo šlagvort da se ono „sikter“ odnosi i na njih.
Zna se kada se formiraju prelazne vlade, a ruku na srce, u Srbiji nisu ispunjeni uslovi za to. Prelaznu vladu Srbija je imala posle Petog oktobra i trajala je sve do saopštavanja rezultata raspisanih izbora. Najveći učinak te prelazne vlade bilo je to što su krali faksove jedni od drugih, a Žarko Korać još ne može da oprosti nekom kolegi iz prelazne vlade što mu je ukrao novu kožnu jaknu s čiviluka u kancelariji.
Ono o dobrodošlim strancima i onima kojima preti sikter kafa odgovor je na pismo Sergeja Trifunovića, koji je tražio posredovanje evropskih institucija između vlasti i opozicije oko fer izbornih uslova.
Tako je vladajuća stranka počela s pripremama za redovne parlamentarne izbore naredne godine, mada je bolje reći da je samo dodala gas u kampanji koja je neprestana, o čemu svedoči i „manija gonjenja“ Đilasovih ljudi i poslova, a neka se spremi…
Deo opozicije preti bojkotom u slučaju da ne budu ispunjeni zahtevi koji bi, po njihovim rečima, obezbedili fer i slobodne izbore. Ispunjenje tih uslova tražili su i od evropskog dvojca, bivših poslanika EP Eduarda Kukana i Knuta Flekenštajna, koji su u Beogradu održali niz sastanaka sa predstavnicima svih političkih struja sa ciljem unapređenja parlamentarne prakse i, kako su neki komentatori doživeli, posredovanja između vlasti i opozicije.
Meni, greh mi na dušu, ovaj dvojac „bivših poslanika EP“ pre liči na trgovačke putnike koji prodaju robu „posredovanja“ s malim šansama da sa titulom bivših poslanika bilo šta tu oposle mada u katalogu prodaje imaju i makedonsko iskustvo.
Lider SNS-a i predsednik Srbije Aleksandar Vučić vidi to kao pokušaj „internacionalizacije takozvanih problema demokratije u Srbiji“ i lako mu je da se sprda sa ovako slabašnim igračima.
Ma koliko pevao u šumi i vikao po televizijama (to mu dođe skoro na isto, jer što ga više ima, manje se gleda, ostaje sve usamljeniji) njemu ideja bojkota kvari sreću, tobože, to će mu otežati pregovore s Prištinom… Da bi obezbedio što veću izlaznost, koja bi, ukoliko se ostvari iznad ili oko uobičajenih procenata izlaznosti, devalvirala bojkotaške stranke i ideju bojkota, Vučić se na sednici Glavnog odbora SNS-a dosetio i unutrašnjih rezervi pa je raspisao tender za nove ministre i mladu svežu krv u partijskoj hijerarhiji, podstičući svoje da se masovno ističu u namicanju glasova.
U uslovima bojkota mnoge bi, verovatno, mrzelo da idu do glasačkih mesta zbog uverenja u laku pobedu, a ipak nema toliko džipova da ih privede do glasačke kutije. Zato Vučić obećava nagrade onima koji se posebno istaknu u svakoj vrsti izbornog aktivizma. Nesebično sebe nudeći za primer.
I njemu se javlja: Trgovčević je bio „malo dete“
Daj gol, sine!
Sin Vukasović je dao gol. I to gol koji je Crvenu zvezdu odveo u grupnu fazu ovosezonske Lige šampiona.
Ovo je predsednik ispričao lično. U prvom lice jednine. I kod njega je bilo „javlja mi se“ kao kod onog Trgovčevića. Kako da ne glasate za čoveka kome se javilo da bi Vukasović mogao da dâ gol, pa je od Terzića uzeo broj mobilnog i rekao igraču već istorijsko „Prozor mora noćas pasti“ ili tako nekako.
Fudbal je uvek bio deo politike, kao i obrnuto, ali nikad kao u eri Vučića, koji se pred ove izbore gotovo raspomamio, obećavajući kule i gradove, pardon, stadione.
On je u utorak u Leskovcu najavio da će se ulagati u stadione u tom gradu i u Subotici, Zaječaru, Loznici, Kraljevu i Vranju.
„Završeni su projekti za građevinske dozvole, sada treba uraditi projekte za izvođenje radova, a očekujem da radovi počnu na proleće“, rekao je Vučić na stadionu „Dubočica“, koji će biti obnovljen.
U svaki stadion će biti uloženo po 20 miliona evra, svaki će primati po 8200 gledalaca, biće građeni po standardima UEFA, pokriveni, s reflektorima, najavio je Vučić. Uz izgradnju nacionalnog stadiona na obodu Beograda to je već doguralo do skoro 200 i više miliona evra. On veruje da izgradnja novih stadiona menja koncept života i standard tih gradova i ispred svakog bi postavio tenk (pardon, maketu tenka), ali neću o tome, em sam pisao u prošlom broju, a i „javlja mi se“ da bi to mogla postati stvarnost, tim pre što je izjavio da bi, da je znao za akciju navijača, i sam priložio neki dinar za maketu ispred stadiona Zvezde.
Istorija beščašća: Subotica i Kiš
U nedelju 1. septembra na svečanoj sednici Skupštine grada Subotice zvanje počasnog građanina posthumno je za Danila Kiša prihvatila upravnica Fondacije za omladinsku kulturu i stvaralaštvo „Danilo Kiš“ Milanka Kostić. Ona je na to mesto došla na predlog lokalnog SNS-a i to čim je formirana SNS-SVM koalicija.
Na taj način završen je prvi deo ove otužne sage u kojoj je ipak potvrđeno ono što je koalicija okupljena oko SNS-a pokušala tako loše da prikrije: jedina namera igrokaza oko proglašenja Danila Kiša za počasnog građanina Subotice bila je zloupotreba njegovog imena. To u „Peščaniku“ piše Nela Tonković, istoričarka umetnosti i bivša direktorka Savremene galerije u Subotici. „Vidljivo je to u svemu: u odnosu te stranke prema njegovom imenu samo par godina ranije, u nepoštovanju elementarnog dostojanstva njegove sudske naslednice… kao i u dodeli zvanja Fondaciji, ustanovi koja suštinski nema direktne veze sa piščevim delom. Svi pokušaji da se ovi potezi lokalne vlasti vide kroz prizmu kulturne politike bili bi neuspešni, jer se ovde ne radi o pokušaju smislenog i odgovornog vršenja bilo kakve javne politike – opet je, po ko zna koji put, reč samo o interesu jedne stranke, o pokušaju prisvajanja velikog simboličkog kapitala od strane nekoliko ljudi i o izigravanju svih ostalih, pa i pokojnih.
Na neki način vlasti su iskoristile Kiša da same sebi dodele ovo važno zvanje. Nema sumnje da će to biti zapamćeno ne samo u istoriji Subotice, već i u istoriji beščašća Srbije.“
