Trijumf bestidnosti i beščašća

„Šta si radio u Ivanjici, tata?“, pitaće jednog dana dete, starije ili mlađe dobi, bar nekog od 800 zaposlenih u fabrici namenske industrije „Milan Blagojević“ u Lučanima koji su išli na zdravom razumu neshvatljivi skup podrške direktoru Radošu Milovanoviću, a povodom početka suđenja zbog odgovornosti za smrt dva radnika 2017. godine. O ponašanju tih 800 radnika „MB Namenska“ reč treba da daju psihijatri – za takvo stanje svesti i uticaj potplaćenosti, novčane ili neke druge, niti jedan novinar nije kompetentan. Ali potrebno je videti i šta ih je na to nateralo – ako se ne računa slobodan dan, dnevnica kao da se radi i besplatan benzin na jednoj pumpi u Lučanima. Ko plaća, nije teško pretpostaviti.

Uglavnom, radnici su došli u malu Ivanjicu da pruže podršku čoveku koga ne pojedinac, nego država, oličena u Tužilaštvu, tereti za krivično delo koje se goni po zakonu; čoveku koji je na čelu tog preduzeća za proizvodnju raznih vrsta barutnih i jedinjenja nitroglicerina i nitroceluloze punih 37 godina; čoveku koji je bio u penziji od 2003, pa je reaktiviran 2007. i za čijeg „vakta“ je u fabrici poginuo 21 radnik.

NAPREDNJAČKI PERFORMANS

Šta je Milovanović za Lučane – ne treba podsećati, on je tamo „alfa i omega“, „sve i svja“ . Ne samo on, nego i njegov sin, kažu upućeni u prilike u tom gradu gde je malo onih koji nisu u zavisnom odnosu, posrednom i neposrednom sa „MB Namenska“. Radoš Milovanović, sa svojih 75 godina, za sve se pita i o svemu odlučuje, on je ne samo lokalni, nego i regionalni „don“. Šta će biti kad on jednog dana umre? Hoće li tad „MB Namenska“ prestati da postoji, urušiti se i staviti ključ u bravu, pitaju neki od nepodobnih. Sudeći po događajima iz Ivanjice, koje je ne samo „blagoslovilo“ nego i podržalo Ministarstvo odbrane, posle fizičkog kraja Milovanovića fabrici preti krah i zatvaranje.

On je svoj naprednjački „performans“ doveo do vrha masovnosti pošto je 800 ljudi došlo pred sud u Ivanjici, a da niko od nadležnih nije reagovao, niti to okarakterisao kao pritisak. Kako li je sudiji koji vodi postupak ili zameniku tužioca koji zastupa optužnicu, niko se nije zapitao.

Pojedini mediji skloni Milovanoviću potrudili su se da to predstave kao opravdani bunt radnika zbog toga što tamo neki sud poziva njihovog omiljenog direktora zbog smrti tamo nekih radnika, a koja se, eto, desila „slučajno“. O uvredama upućenim na račun porodice jednog od poginulih radnika besprizorno je i pričati. Kako, na primer, da taj čovek objasni svom detetu, ocu ili majci da je išao da podrži Radoša, a eksplozija se slučajno desila na radnom mestu koje je napustio u prethodnoj smeni, ili je trebalo da dođe u sledeću. Psovke upućene porodici Milomira Milivojevića (25), koji je u „MB Namenska“ poginuo na radnom mestu u julu 2017, rekle su same po sebi o svemu što se dešavalo i o režiji koju je, po nalogu svemoćnog direktora, sproveo neko drugi, po već ustaljenom naprednjačkom receptu. Inače, Milovanović je postao član SNS-a – kažu mnogi iz Lučana – a da ni sam ne zna, posle 37 godina rukovođenja fabrikom, koliko je partija promenio.

Šta god bilo, u ovom slučaju pokazalo se kako funkcioniše čarobna, a dobitna „matrica“ – samo je akter drugačiji. Kad negde dolazi Aleksandar Vučić, bilo da je to Beograd ili neko najmanje mesto na jugu, svi zaposleni u javnim preduzećima i opštinskim upravama imaju obavezu da dođu na „skup podrške“. I kad se Vučića pita za to, kao na primer na polaganju kamena temeljca za fabriku „Meita“ u Bariču, on se kao iščuđava i pita novinara odakle mu to, jer je to dezinformacija. A tamo stoji bar 70 ljudi sa prslucima komunalnog preduzeća Obrenovac. Plus zaposleni iz Doma kulture, biblioteke, EPS…

„MANEKENSKA PISTA“

Kako je radila taj dan „MB Namenska“ kad je 800 radnika bilo odsutno, sa sve „blagoslovom“ sindikata, pitanje je na koje se niko iz Ministarstva odbrane, koje im je zvanično nadređeno, nije osvrnuo. Ministarstvo odbrane na taj način „pokriva“ Milovanovića i, stajući u njegovu odbranu, ruši sve što je tužilaštvo uradilo. I ne samo tužilaštvo, nego i nadležni vojni organi. A utvrdili su, na primer, da pogon u kome su 14. jula 2017. poginula dva radnika nikad nije dobio upotrebnu dozvolu. Toliko o pravnoj državi.

Umesto toga, predsednik SNS i Srbije Aleksandar Vučić ocu poginulog Milivojevića u Lučanima govori da „ljudi ovde ne rade kao na manekenskoj pisti, nego rade u fabrici baruta i oružja“.

Otac, koji je penziju stekao u „MB Namenska“ pita potom: „Je l’ može da se radi u proizvodnji u majici?“, i dobija odgovor: „Ne može.“ A poginuli radnici su bili u majicama. Radnici koji brane direktora i sami su potencijalne žrtve, ali se na to ne obaziru znajući dobro da i sami rade u majicama i da se u procesu proizvodnje ne poštuje niz zakona.

„Ginuli su ljudi i pedesetih“, hladnokrvno je tada ustvrdio Vučić. Iz Ministarstva odbrane do danas, uprkos obećanju, nije saopšteno zašto je i kako došlo do eksplozije tog 14. avgusta.

Portal Insajder.net je došao do poverljivog izveštaja Sektora za materijalne resurse Ministarstva odbrane neposredno nakon nesreće. Tu stoji da u preduzeću uopšte „ne postoji definisana procedura“ za prevoženje tehnološkog otpada baruta i njegov istovar. U nizu nađenih propusta Ministarstvo je utvrdilo, između ostalog, da fabrika uopšte nije uskladila plan zaštite od požara sa važećim državnim pravilnicima, kao i da se pojedinim pravilnicima zaštite pozivaju na odredbe nevažećih pravilnika. O tome koliko je propusta načinjeno svedoče preporuke Ministarstva odbrane rukovodstvu firme. Konkretno – osam preporuka za unapređenje tehnološkog postupka i 12 preporuka za unapređenje stanja bezbednosti i zdravlja na radu.

TUŽILAŠTVO I RADNA OBAVEZA

Prema zvaničnim svedočenjima radnika koji su te večeri radili, u magacinu ispred kojeg se desila nesreća bilo je četiri puta više baruta od dozvoljenog – između 1.500 i 2.000 kilograma iako je predviđeno maksimalno 450, dok je burad koja je eksplodirala težila duplo više od predviđenog, odnosno između 60 i 70 kilograma, iako je predviđeno 35 kilograma. Uprkos svemu tome, Milovanović je ostao na mestu direktora, tužilaštvo je u sklopu predistražnih radnji saslušalo njega, potčinjene mu rukovodioce, radnike iz te smene i potom je, zbog pritiska javnosti, optužnica podignuta i zakazano suđenje. Sve je to urađeno na osnovu „čarobnog štapića“, tj. obećanja Vučiča koji je primio roditelje stradalog Milivojevića. Tužilaštvo koje je do tada bilo slepo, odjednom je „progledalo“.

Do tada su u više navrata ignorisane tvrdnje radnika koji su bili neposredni svedoci nesreće da Milovanović vrši pritisak na njih. Još je neverovatnije da su se pojedinci i zvanično žalili tužiocu Stevanu Milićeviću zahtevajući da ih zaštiti jer su svedoci u postupku koji traje. Naravno, nije teško pretpostaviti da su svi oni ostali bez posla ili su u javnom sukobu sa rukovodstvom. Zanimljivo je, tim povodom, bilo objašnjenje „MB Namenska“ jer je, uz uobičajeno negiranje tvrdnji radnika o pritisku, istaklo da firma „ima pravo da bira kome će produžiti ugovor, a kome ne“.

Kao i u svim firmama naprednjačke Srbije, radi se po oprobanom receptu – ugovor na tri meseca, pa ako si podoban, produžava se, ako ne – otkaz. Zato ni ne čudi što je 800 nesretnika krenulo prošle sedmice iz Lučana i okoline pred sud u Ivanjicu, okupljajući se u kafanama kao „zbornim mestima“ (MUP i BIA, ali i VBA to su uredno zabeležile i videodokumentovale). Podrška direktoru koji se tereti za smrt njihovih kolega predstavljala je radnu obavezu.

GDE VAM JE OBRAZ

Uvrede na račun porodice pokojnog Milivojevića posebna su priča, kao i hvalospevi upućeni na račun Radoša Milutinovića. Trijumf bestidnosti je kad jedan od radnika priča o tome koliko njegov direktor znači ne samo za „MB Namenska“, za Lučane, nego i za Srbiju.

Kad je stigao pred sud i izišao iz automobila, sve uz pratnju telohranitelja i neizbežnog Gvozdena Nikolića, vlasnika portala Glas Zapadne Srbije („Kako si, Gvozdene“, uvek ga upita Vučić, a nedavno je u Pranjanima i odlazećem ambasadoru SAD Kajlu Skotu ukazao na „fenomen Gvozden“), okupljeni su ga radnici pozdravili aplauzom.

„Došli smo svojim kolima. Spontano. Hoćemo li – hoćemo, i krenuli. Znate šta, kad pokrenete lavinu od 800 ljudi, onda to više niko ne može da zaustavi. Kažu da je ovo proces koji je izazvao pritisak javnosti. Evo, sad smo mi javnost“, objasnila je jedna „svesna“ radnica.

„Došli smo da damo podršku direktoru. To je ličnost svetska, najviše priznanja u Jugoslaviji i Evropi ima. I takvom čoveku ne sme sud da sudi, koji je najcenjenija ličnost u proizvodnji baruta za naoružanje vojnih oprema Evrope, Srbije, svih zemalja“, konkretan je bio drugi radnik.

A sam Radoš Milovanović za sebe je prošle godine rekao, a podobni mediji preneli: „Kad pređem granicu Srbije, dočekan sam kao veliki stručnjak, ali ovde, nažalost, u svojim Lučanima, u svom mestu i svojoj Srbiji ne, uvek neko mrzi uspeh, čak i sada kad fabrika radi izvanredno. Dočekan sam kako ne treba, ima ljudi koji ne vole uspeh. Neko želi da ovu fabriku zatvori, da ne radi, neko želi da prekine ovu proizvodnju u Srbiji koja se krupnim koracima bliži svetskom vrhu.“

Svemoćni direktor bio je meta mnogih ministara, želeli su da ga smene, ali ih je on na volšeban način u tome onemogućio. Sada je tužio sestru poginulog radnika zbog pisma koje je uputila Vučiću i objavila u javnosti, gde ukazuje na odugovlačenje postupka.

Sud u Ivanjici ima težak zadatak, koji je unekoliko olakšan time što je trećeoptuženi Tomo Stojić, rukovodilac sektora „Bezbednost i zaštita“, odlučio da sporazumno prizna krivicu. Da su kršeni svi propisi, to je jasno iz interne vojne istrage, ali svedočenje Stojića bi moglo dati novo svetlo na celi slučaj i to kako se u fabrici teralo da se proizvodnja što više poveća, bez obzira na posledice.

Živote Milojka Ignjatovića i Momira Milivojevića, radnika poginulih 14. jula 2017. nemoguće je vratiti, ali sistem „toplog zeca“ kroz koji je pred sudom u Ivanjici prošla Milivojevićeva porodica, scena je koju njegove kolege sebi nisu smele da dozvole, čak ni po cenu produženja ugovora o radu, dnevnice, besplatnog benzina i sendviča. Možda jednog dana smognu snage da pogledaju svojoj deci u oči, kad ih, na primer, zbog tih svojih „zasluga“ preko veze zaposle u „MB Namenska“.

Ministarstvo odbrane je, po običaju, ćutalo, nije reagovalo ni objasnilo činjenicu kako je dve trećine zaposlenih (800 od 1.200) u „MB“ dobilo slobodan dan na zahtev sindikata (što je više nego indikativno) i zašto je proizvodnja stala. Direktor Radoš Milovanović je ipak važniji.