Siromaštvo je večiti i globalni fenomen. U gradovima razvijenih evropskih država, čak i na atraktivnim turističkim lokacijama, lako je naići na beskućnike i prosjake, a u savremenim megalopolisima postoje zasebni delovi, gradovi za sebe, gradovi siromašnih. Danas su poznati brojni načini rešavanja problema siromaštva, ili popularnije – socijalnog uključivanja. Organizovani pristupi problemu socijalne isključenosti podrazumevaju rad sa posebno rizičnim i ugroženim društvenim grupama. Uz podsticanje ekonomskog razvoja, ovi pristupi daju rezultat. To nam dokazuju dosadašnja merenja siromaštva. Prema izveštajima Svetske banke, stopa siromaštva je danas niža nego ikada u ljudskoj istoriji i njen pad, iako nestabilan, predstavlja kontinuitet. Ekstremno siromaštvo danas je rezervisano uglavnom za ratom razorena područja.
U Srbiji stvari stoje drugačije. Mere koje se donesu obično dožive sudbinu svih drugih mera – neuspešno se ili uopšte ne implementiraju i na kraju namera donosioca ostane upitna. Iako je premijerka Srbije prošle godine slavodobitno izjavila da je ekstremno siromaštvo u Srbiji iskorenjeno, ni ovaj put njene izjave ne odgovaraju činjenicama. Prošlogodišnji izveštaj Vladinog Tima za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva kaže da pola miliona ljudi u Srbiji ne može da zadovolji ni osnovne potrebe, u riziku od siromaštva živi gotovo 25 odsto populacije, a preko četvrtine miliona naših sugrađana koristi socijalnu pomoć od oko 100 evra mesečno i hrani se u javnoj kuhinji. Sve ovo Srbiju svrstava u jednu od najsiromašnijih država Evrope. Za razliku od gradova razvijenih država, u Srbiji je kopanje po kontejnerima svakodnevni prizor. Među inače ugroženim društvenim grupama, u Srbiji su u riziku od siromaštva i zaposleni i samozaposleni. Odnosno, ovo znači da radni odnos u Srbiji ne umanjuje rizik od siromaštva, već zaposlenima omogućava minimum za preživljavanje. Da bi se razumeo fenomen siromaštva u Srbiji, treba se fokusirati na njegove lokalne specifičnosti.
Vesele devedesete: Nema sumnje da su devedesete znatno uticale na sveukupno društveno rastakanje i primorale ogroman deo stanovništva da se snalazi za opstanak. Drastično siromašenje svih društvenih slojeva nije samo posledica ratnih igara na Balkanu, već najpre zakulisnih radnji ovih dešavanja. Tokom tog perioda politička elita iz prethodnog perioda i oni lojalni konvertovali su društvenu/javnu svojinu u privatnu i sa privilegovanih pozicija upravljali procesima privatizacije. Ovakva akumulacija kapitala – neraskidivo vezana za ključne političke figure – izrodila je prve domaće tajkune. Istovremeno, sitno mešetarenje, ali i snalaženje velikog dela populacije, bilo je tolerisano i nesankcionisano. Dok su „obični“ građani dilovali devize ili na sitno švercovali akciznu robu, oni sa jakim vezama na pozicijama moći imali su privilegovan status i insajderske informacije, i bili su u mogućnosti da dođu do vlasništva nekada društvenih/javnih preduzeća ili njihovih vitalnih delova.
Postepeno masovno siromašenje, kao posledica ekonomskih kriza iz ’80-ih, već početkom devedesetih je dobilo na ubrzanju. Kada je ekonomski sistem konačno kolabirao sa hiperinflacijom ’93, visoka stopa siromaštva u Srbiji se duplirala, i sa oko 15 odsto s početka perioda popela se nakon monetarne stabilizacije ’94. na gotovo 30 odsto. Dramatičan pad trećine stanovništva u siromaštvo pratilo je urušavanje svih institucija socijalne zaštite, fenomen lažne zaposlenosti, ali i porast obuhvata sive ekonomije. Stvari su se izmakle kontroli ili su pak bile prepuštene slučaju, i opšte siromašenje je morala da prati adekvatna strategija opstanka.
Okosnicu pristupa borbe protiv siromaštva činila su socijalna davanja. Međutim, usled privrednog kolapsa, birokratizacija iz jugoslovenskog perioda predstavljala je efikasan blokadni mehanizam pristupa ovim davanjima. Dugovi države prema stanovništvu su se gomilali i veći deo njih je isplaćen tek početkom 2000-ih, dobrim delom zahvaljujući pomoći međunarodne zajednice.
Politička elita tog perioda, mahom isti akteri kao i danas, uspešno je manipulisala tranzicionim procesima i informacijama tako što se masovno siromašenje predstavljalo kao zla sudbina koja nas je snašla i od koje nije moglo da se pobegne. Zvaničnih strategija za suzbijanje siromaštva nije bilo. Umesto toga, opštu nemaštinu tadašnji režim je koristio kao priliku za kupovinu lojalnosti. Kada je trećina stanovništva dovedena u uslove totalne bede i do gladi, cena podrške postaje merljiva paketom osnovnih životnih namirnica ili mizernom novčanom nadoknadom.
Iako su tada političku scenu obeležile „nove“ partije i vraćanje na višepartijski sistem, politička koalicija koja je tada formirana predstavlja devijaciju nekadašnje moćne komunističke partije. Princip vladanja ostaje isti – u osnovi autokratski režim koji manje ili više eksplicitno guši ljudske i građanske slobode i čiji je jedan od temeljnih stubova upravo siromaštvo. Na taj način što širi obuhvat siromaštva ili rizika od siromaštva, postao je direktan interes nove političke klase. Početkom 2000-ih stopa siromaštva u Srbiji bila je skoro 40 odsto, od čega je skoro polovina živela u uslovima apsolutnog siromaštva. Jedna od prvih stvari na kojima je demokratska vlast krenula da radi je strategija za suzbijanje siromaštva.
Onaj oktobar: Obračun sa siromaštvom u Srbiji nakon Miloševićevog pada nazvan je jednostavno – Strategija za suzbijanje siromaštva. Rad na dokumentu počeo je 2002. a plan je usvojen u oktobru 2003. Oktobra 2004. formiran je Tim za implementaciju strategije. Ovim dokumentom siromaštvo je redefinisano, a metodologija i predložene mere bile su usklađene sa međunarodnim standardima. Siromaštvo je definisano kao multidimenzionalni pojam u okviru kojeg su prepoznata i ljudska prava u oblasti pristupa poslovnim i životnim šansama, vodi, vazduhu i minimumu stambenih uslova.
Uz istovremeno planirano otvaranje tržišta, međunarodnu i deblokadu tranzicionih procesa, ova strategija dala je zadovoljavajuće inicijalne rezultate. Prema izveštaju o implementaciji Strategije za smanjenje siromaštva iz 2007, njen prvi cilj, da stopa siromaštva u Srbiji bude prepolovljena do 2010, ostvaren je i pre planiranog roka, kada je stopa siromaštva pala na 6,6 odsto. Pokazatelj da je strategija dala rezultat jeste i vraćanje regionalnih razvojnih razlika na pređašnje stanje. U riziku od siromaštva našle su se one društvene grupe i slojevi koji su uobičajeno pod većim rizikom – višečlana domaćinstva sa nezaposlenim/izdržavanim licima, samohrani roditelji, a dve trećine siromašnih činilo je stanovništvo ruralnih oblasti. Snagu Strategije omogućavalo je i potpisivanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, kao i podnošenje članstva za EU. Strateško rešenje problema siromaštva postavljeno je kao jedan od prioritetnih zadataka evropskog puta.
Aktivniji pristup rešavanju problema siromaštva uticao je na porast broja korisnika socijalne pomoći, a privredni razvoj na porast iznosa, što je za posledicu imalo pooštravanje kriterijuma, ali i postepeno vraćanje sistema na blokadne mehanizme pristupa iz prethodnog perioda. Regulacija iznosa ovih davanja oslanjala se na lokalnu razvijenost i ovaj pristup generisao je dalju depopulaciju slabije razvijenih opština u Srbiji.
Svetska ekonomska kriza nije oborila samo dotadašnje stope privrednog rasta, već i tek uspostavljene slabašne temelje smera u kom se krenulo. Dotadašnji ekonomski rast je zaustavljen i to nije moglo da se ne odrazi na stopu siromaštva. Iako su efekti ove krize bili slični onima u drugim državama, deceniju kasnije jasnije je da su oni za Srbiju značili promenu smera. Zamrzavanje penzija, porast nezaposlenosti i pad stranog kapitala su već u prvoj polovini 2009. uticali na to da stopa siromaštva poraste na preko 10 odsto, a nepovoljan položaj najugroženijih grupa postao je još nepovoljniji. Obećanje iz oktobra 2000. izgledalo je osam godina kasnije kao nemilosrdna prevara, a siromaštvo se ponovo činilo kao usud od kog i ne može da se pobegne.
Politički, situaciju je komplikovao niz afera od kojih mnoge nisu dobile sudski epilog i javnost je zauvek ostala bez zadovoljavajućih odgovora. Kritika i nezadovoljstvo u relativno slobodnim medijima su prevazilazili sve pokušaje tadašnjeg režima da umanji štetu. Na političkoj sceni su se pojavila preporođena i oporavljena poznata lica. Pobednička retorika iz 2012, koja je i danas aktuelna mantra, odnosila se upravo na izneverena očekivanja, a na stolu se pojavio predlog sveobuhvatnih reformi koje će kroz ekonomski razvoj rešiti i problem siromaštva.
Tim koji pobeđuje: Da strategije koje daju zadovoljavajuće rezultate ne treba menjati, vidimo i po odnosu aktuelnog režima prema siromaštvu. Prve godine konsolidacije poznatog režima obeležila je zbunjenost javnosti promenom narativa i inkluzivnim pristupom. Tada mladoj Srpskoj naprednoj stranci nedostajali su kadrovi i njihova vrata su bila naizgled širom otvorena za sve one koji su spremni da zajedničkim snagama rade na racionalizaciji javne uprave, ekonomskom oporavku Srbije od svetske krize, sveopštem uvođenju reda. Jasno, ovaj početak pratili su sporadična javna negodovanja i kritike koje su munjevitim reakcijama bile suzbijane. Već te prve godine obeležili su otkazi novinarima, smene urednika i politizacija glavnih medija.
Ipak, sve do 2014. karte će još uvek biti sakrivene i samo grupa izrazitih skeptika će dizati glas protiv. Kada se rasplet ispostavio kao loš, prostor za kritiku je nestao i, iako ovaj put brojniji, glasovi kritike više ne mogu da dopru do šire javnosti. Tada su penzije, kao jedan od najznačajnijih transfera za socijalnu sigurnost u Srbiji, umanjene prema formuli koju su vlastodršci više puta bezuspešno pokušavali da pojasne. Značaj uticaja umanjenja penzija na siromaštvo jasniji je ako se ima u vidu da u izveštaju Tima za socijalno uključivanje iz 2017. navodi da bi bez penzija trećina stanovništva bila ispod linije siromaštva, odnosno ne bi mogla da podmiri elementarne egzistencijalne potrebe. Prema istom izveštaju, vidimo i da je linija siromaštva za 2017. iznosila oko 12.000 dinara, a da oko 7 odsto stanovništva Srbije živi sa potrošnjom ispod ovog iznosa.
Da su karte sada otkrivene, govori nam skorašnji incident na lokalnim izborima u Medveđi. Tada je Miša Vacić, lider Srpske desnice, inače bliske aktuelnom režimu, posetio lokalne kancelarije Crvenog krsta. Na Instagram nalogu ovog političara su zatim osvanuli „storiji“ u kojima on prelistava spiskove korisnika javne kuhinje i komentariše da im je lokalni Crveni krst „ozbiljna konkurencija“. Deo javnosti je promptno reagovao negodujući zbog objavljivanja ličnih podataka korisnika, ali su komentari Miše Vacića prošli nezapaženo. Tako je kao manje važno ostalo to da je međunarodna humanitarna organizacija okarakterisana kao konkurencija lokalnoj političkoj organizaciji. U tom konkurentnom odnosu krije se i artikulisani mehanizam vladanja aktuelnog i sličnih režima.
Iako se uobičajila pretpostavka da se kroz kontrolu medija omogućava prikrivanje suštinskih informacija, čime se glasači dovode u zabludu i konfuziju, a šira javnost zatupljuje sadržajem, uslov bez kojeg je tako nešto nemoguće jeste masovno siromaštvo. Da li bi oni sa spiskova Crvenog krsta glasali drugačije ukoliko bi imali prave informacije, ili ukoliko bi im danas neko ponudio kvalitetniji obrok i skromnu nadoknadu za glas? Ma koliko ova praksa bila ilegalna, a pre svega amoralna, za naše društvo i kontekst je ona funkcionalna i tek manjina će je smatrati spornom.
Ukoliko se u budućnosti u Srbiji ne bude adekvatnije i delotvornije radilo na rešavanju problema siromaštva, najpre na smanjenju rizika od siromaštva, krug će se zauvek vraćati na timove koji u ovakvim igrama uvek pobeđuju. Iskustvo sa početka 2000-ih nas uči da je strateški pristup uz privredni razvoj najdelotvorniji, ali da i on, kao i ovaj aktuelni pristup, zavisi od političke volje.
