„E, oklen ti umoj kraj“, ciknu besprekorno „stajlovana“ lepojka drugoj, isto takvoj, na uglu Mutapove i Makenzijeve.
„Njen“ kraj ne misli baš tako, sudeći po poluglasnim komentarima iz okolnih ulaza i frizerskih salona, i za ljude i za pse.
„Kakve sve akcente čujem“, uzdiše moja komšika na način na koji su verovatno uzdisali Sijuksi gledajući karavane došljaka kako presecaju preriju. Došljaci vrebaju. Okupacija je u vazduhu. Ubijanje duše grada/kraja/ulice (precrtati nepotrebno) je na delu.
Beograd na kraju druge decenije 21. veka je ponavljanje prvobitne akumulacije kapitala sa početka 20. To se vidi u eksploziji beogradskog urbanog pejzaža izazvanoj barutom spoljašnjeg kapitala i varnicom alavosti gradskih vlasti. Crna Gora, Novi Pazar, srpska dijaspora, stranci s raznih meridijana, fudbaleri, estradne zvezde, biznismeni i „biznismeni“ – za sve njih je Beograd sada regionalni nosač aviona za parkiranje i legalizaciju plena.
Živeti na Vračaru je regionalni ekvivalent Čelzija, Šestog arondismana ili Pete avenije. Novi neimarski kanjoni su nastavak istorijske tradicije doseljavanja, od Vinčanaca, preko Kelta, Rimljana, Slovena, Turaka i Austrijanaca, do današnjih Rusa, Izraelaca, Engleza i, opet, Turaka. I raznih „naših“. Ko je, dakle, „vlasnik“ grada, koja grupa njegovih žitelja to može da tvrdi, i po kom osnovu? Šta je „duša“ grada, na šta miriše ili smrdi i gde prebiva, osim u našim mitskim srcima i porodičnim nostalgijama?
Nismo li svi, konačno, došljaci, čak i beogradski „kolenići“. Koliko dugo u prošlost želimo da idemo, koliko generacija se računa kao „domaći“? Ljudski život, za istorijsko vreme, samo je kratki plamen sveće, pa je već i nekoliko generacija znak etabliranosti i vlasništva nad gradskom mitologijom. Vlasi odgledaše Slovene kako teturaju na Balkan; Romi, i sami uvek na putu, mimoiđoše se s raznim seoskim bulumentama u njihovim migracijama u „varoš“. Moje romske komšije u Stojana Protića imaju više razloga da se smatraju starosedeocima nego ja i ostali skorojevići u pretencioznim zgradurinama koje agresivno pritiskaju njihovu afričku čatrlju.
Meni je Beograd bio prvo inostranstvo, London drugo, Beograd, opet, treće. Svuda sam se, čudno, osećao i kao stranac i kao domaći. Čak i u rodnom Smederevu, koje mi je sada stranije nego London. Da li taj mitski stari Beograd igde više postoji, između hordi „nove seljane“, predatorskih korporativnih neoliberala, urbanih globalizovanih milenijalaca i lešinarskih kleptokrata bez duše? Da li je žal za „Beogradom“ samo jed marginalizovanih srednjih klasa, prevladanih brojnijom i politički važnijom provincijom, finansijski poniženim plimom kapitala i korupcije? Žal zbog gubljenja kontrole, identiteta i statusa, više nego neke mitske duše?
Nije mi novo sve ovo, video sam to već. Pre nekoliko godina, sa 9. sprata Guglove zgrade u Londonu – gde je pola sprata posvećeno luksuznoj teretani s jednim od najboljih pogleda na londonski horizont – izbrojao sam 54 krana u tih 180 stepeni perspektive. Ceo London je bio jedno veliko gradilište zatrpano arapskim, ruskim i kineskim parama. Mnoge ulice su bile raskopane, ograđene, ograničene čak i za pešake. Za razliku od mene, mnogi od njih ne žive u tom Londonu, već u zelenim prigradskim pojasevima kojima se vraćaju uveče, dok ja dišem cementnu prašinu dan i noć i zahvaljujem se bogu da nije azbest…
Ipak, malo se njih u Londonu ljuti zbog ovoga. I dalje se veruje u ‘progres’, čiji su kranovi nesumnjivi vesnici. Dobro je to za porez, idu pare u kasu. Makar neki privid normalnosti će se održati još neku godinu. Sve dok došljake mnogo ne vide, njihove pare su dobrodošle.
Beogradska razlika je u slomu poverenja: ovde investicije nisu progres nego regres povlašćenoj klasi. Problem je ČTP (Čovek s Torbom Para) koji pikira na drugi ČTP (Čatrlje u Torbu Para). Nismo sigurni da li je u pitanju progres ili krađa… Još gore, često smo sigurni.
Mada je utešna ta okultna vera u beogradsko poreklo, biti ‘Beograđanin’ nema veze s genima, nego sa stavovima. Ne snobovština i arogancija centralne lokacije koja nam pripada po nekakvom prirodnom pravu, nego retka i još više mitska civilizovanost, tolerancija i kosmopolitizam.
U Beogradu je ostalo malo Beograđana, ali ne samo zbog doseljavanja.
