U utorak 19. novembra, na dan kad ovaj broj „Vremena“ odlazi u štampu, potpredsednica Stranke slobode i pravde iznela je nova saznanja i postavila nova pitanja u vezi sa trgovinom oružjem u Srbiji. Na konferenciji za novinare upitala je predsednika Srbije Aleksandra Vučića da li je Vlada Srbije u slučajevima ugovaranja posla sa firmama Slobodana Tešića nalagala Vojsci Srbije da sa svojih stokova skida potrebnu količinu oružja za te firme kada fabrike namenske industrije nisu imale dovoljne količine oružja.
Ona je upitala i ministra spoljnih poslova Ivicu Dačića da li Slobodan Tešić još ima diplomatski pasoš jer mu je prethodni, kako je rekla, istekao nedavno, kao i da li Tešićeva ćerka Danijela još radi u Ministarstvu spoljnih poslova. Marinka Tepić je rekla i da Vučić izbegava da odgovori na pitanje zašto se na svečanoj večeri sastao sa Tešićem i „vođom libijske Al Kaide“ Kalidom al Šarifom, kojeg UN optužuju za, kako je navela, brojne terorističke napade u svetu. Dodala je i da Al Šarif ima ugovor sa Tešićevom firmom o „velikoj količini detonatora“ i da se na dva ugovora pojavljuju firme Slobodana Tešića, Partizan arms i Karso i da su njegove firme, koje su se pojavljivale na pojedinačnim ugovorima, preimenovane u Tehnoglobal i Partizan teh.
U intervjuu za „Vreme“ Marinika Tepić pojašnjava ono što je na konferenciji za novinare iznela. Naime, 31. marta 2013. godine Kalid al Šarif bio je pomoćnik ministra odbrane Libije i član delegacije koja je boravila u Srbiji. Postoje fotografije na kojima se nalaze on i Slobodan Tešić u Vojnoj akademiji i na VMA, a Tepićeva nam ih daje na uvid: „Kalid al Šarif jeste u to vreme bio pomoćnik ministra odbrane, ali dužnost je svake države da proveri koga joj neka zemlja šalje kao člana delegacije. Već tada se znalo da je Al Šarif povezan sa libijskim ogrankom Al Kaide, da je dovođen u vezu sa terorističkim napadima u Španiji, kao i da je 2003. bio u CIA pritvoru u Avganistanu“, kaže Marinka Tepić na početku razgovora za „Vreme“. Osamnaest dana nakon Al Šarifovog dolaska u Srbiju, Kalidus trejd, firma Slobodana Tešića sa njim sklapa ugovor o prodaji 1000 detonatora. „Dalje, što se tiče Slobodana Tešića, sve se dalje može ispratiti na sajtu Agencije za privredne registre“, priča Marinka Tepić i objašnjava da je Tešić firmu Kalidus trejd 2016. preimenovao u Tehnoglobal.
Ostatak priče poznat je svakom ko je pazio na času i pratio rad istraživačkih mreža. U decembru 2017. godine portal Balkan Insajt objavio je tekst o trgovcima oružjem iz Srbije među kojima je i Slobodan Tešić. „Tešić je jedan od najvećih dilera oružja i municije na Balkanu, koji je proveo gotovo deset godina na listi onih kojima su UN zabranile putovanja zbog kršenja sankcija UN na izvoz oružja u Liberiju“, navelo je tada američko Ministarstvo finansija. Tešić je i na crnoj listi OFAC-a, odeljenja američkog Ministarstva finansija zaduženog za sprovođenje trgovinskih i ekonomskih sankcija protiv država, režima i pojedinaca koji su umešani u terorizam, trgovinu narkoticima i oružjem za masovno uništenje. Podaci sa tog sajta potkrepljuju tvrdnje Marinike Tepić da je Tešić u jednom momentu imao dva pasoša Republike Srbije, od kojih je jedan, izvesno, diplomatski, pošto nema drugog načina da neko ima dva pasoša iste zemlje. Prema podacima OFAC-a, jedan od Tešićevih pasoša istekao je u avgustu ove godine, dok drugi važi do određenog datuma 2021. Ostaje samo da sačekamo da Ivica Dačić odgovori Mariniki Tepić koji je od ova dva diplomatski i da li je Tešiću izdat nov ako je važnost ovome istekla.
No ni tu nije kraj misterije zvane Slobodan Tešić. Ovog meseca sajt Cenzolovka dobio je od Ministarstva trgovine, turizma i telekomunikacija broj izvoznih dozvola za promet oružja za firme koje se dovode u vezu sa poslovanjem Krušika za 2017. i 2018. godinu. Posebno je zanimljiva 2018: Jugoimport SDPR dobio je 55 dozvola, pa slede Vektura trans – 21, GIM – 17, Partizan tek – 13, Tehnoremont – 7, Falkon – 4, Tehnoglobal – 3 i Krupnik sa jednom. Ništa ne bi bilo neobično da se tu ne pojavljuju, pored već kontroverznog GIM-a povezanog sa ocem ministra policije Nebojše Stefanovića, Brankom, firme koje su još uvek ili su bile u vlasništvu Slobodana Tešića – Partizan tek, Tehnoglobal i Vektura trans. Vektura je najinteresantnija jer je u APR-u u februaru 2017. kao njen zastupnik upisan Milan Subotić, pa je u martu brisan, a umesto njega upisan Slobodan Tešić, pa je devet meseci kasnije Tešić obrisan, a umesto njega ponovo upisan Milan Subotić. Dakle, osim firmi Partizan tek i Tehnoglobal, za koje znamo da su u Tešićevom vlasništvu, tu je i Vektura, koja u 2017. ima tri dozvole, a u 2018. čak 21 izvoznu dozvolu.
„VREME„: Sad kad imamo i ove informacije, kao i ono što znamo o GIM–u i Krušiku, da li se čitava afera sa trgovinom oružja još više zapetljava ili je počela da se otpetljava?
MARINIKA TEPIĆ: Svedočimo tome da se režim i vrhuška oko Aleksandra Vučića zapetljava nad nečim što je vrlo jasno. Potpuno je nebitno da li Branko Stefanović ima bilo kakav ugovor sa firmom GIM, nevažno je i da li je uopšte tamo zaposlen. Vučić i Stefanović daju toliko oprečne izjave da ispada kako jedan drugog demantuju i gotovo da optužuju jedan drugog da lažu. Činjenica je da firma koju predstavlja tata Stefanović ne može da posluje bez odobrenja „firme“ odnosno organa, u ovom slučaju MUP-a, gde je prvi čovek sin Stefanović. To je školski primer korupcije. Kakav god ugovor da je Branko Stefanović imao sa GIM-om ili ne, mi imamo povezana lica, a to su sin i tata. Tatino pravno lice zavisi od dozvola koje izdaje sinovljevo ministarstvo i njih dvojica su povezana lica u najkoruptivnijoj mogućoj vezi. Tužilaštvo je zatvorenih očiju moglo da podigne optužnicu. Umesto toga, mi svakodnevno svedočimo uplitanjima oko toga ko je šta rekao, prećutao, da li je precizirao, da li je spinovao, i tako dalje… Za to vreme, čovek koji je prvi pustio duha iz boce, Aleksandar Obradović, sedi u kućnom pritvoru. Ne samo da se oni još više upliću u svoja opravdanja, nego imamo i dodatan pritisak na tužilaštvo. Jer, kad sin Nebojša Stefanović izađe i kaže da je uzbunjivač Obradović špijun, direktno vrši pritisak na tužilaštvo. S druge strane, svako je prevideo reči tog istog Aleksandra Obradovića da se on pre nekoliko godina obraćao nadležnim organima, da je naišao na muk i da je onda odlučio da se obrati medijima. Kao epilog, nekoliko dana nakon otkrića da se Obradović već dvadeset dana nalazi u pritvoru, imamo primer kako je prošao oficir koji je postupio po zakonu o uzbunjivačima kad je prijavio korupciju u Ministarstvu odbrane – čovek je smenjen. (Videti „Vreme“ br. 1503, tekst „Potpukovnik nema kome da se žali“, prim. nov.)
Kako mislite da vrh vlasti može da izađe iz ove situacije?
Ova situacija je za sve njih neodbranjiva. Neodbranjiva je za Vučića, za Stefanovića, za Aleksandra Vulina, za Ivicu Dačića, za Bratislava Gašića i za sve koji su učestvovali u davanju saglasnosti, pa sve do ministra Rasima Ljajića čije ministarstvo daje izvozne dozvole, a koji nekako opet prolazi ispod radara, a on je taj koji svim ovim firmama o kojima pričamo daje saglasnost za izvoz oružja, odnosno daje dozvole na osnovu saglasnosti prethodno nabrojanih, tako da to jeste cela vrhuška oko Aleksandra Vučića. Ali nisu GIM i Krušik jedina afera koja nam izvlači na površinu koruptivne radnje u poslovima sa trgovinom oružjem i zato sam ja i počela da istražujem ozbiljne indicije da je čitav posao sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima, posredstvom dvojice Palestinaca Dahlana i Madalale štetan. I evo sada, godinama kasnije, ispostavlja se da je svaki od ugovora sa njima bio štetan za sve građane osim za nekoliko srpskih i arapskih porodica. S druge strane, imate otvoreno pitanje stradanja naših službenika u ambasadi u Libiji, prvo otmica dvoje službenika ambasade 2015, potom njihova pogibija dok su bili zarobljeni, a potom i pogibija ambasadora Olivera Potežice 2017. I sam Vučić je govorio o tome da ima saznanja kako otmice imaju veze sa trgovinom oružjem, a neposredno pre toga, taj isti Aleksandar Vučić je na lični zahtev u srpsku delegaciju za dogovore sa Libijom ubacio sponzora Srpske napredne stranke i trgovca oružjem Slobodana Tešića, koji je u tom trenutku još uvek na „crnoj listi“ UN.
Dokle ste stigli u istraživanju poslova sa UAE i Libijom?
Ja sam se vratila u 2013. godinu kada je Vučić zaseo u fotelju ministra odbrane i takođe – koordinatora svih službi bezbednosti, što nije nevažno. Dačić seda u premijersku fotelju i zapravo tada njihovi privatni brokeri, odnosno privatne firme vezane isključivo za Srpsku naprednu stranku preuzimaju posao od državnog SDPR-a, odnosno posreduju u trgovini oružjem. Problematično je što tada imamo posla sa Libijom, koju u tom trenutku predstavlja Kalid al Šarif kao pomoćnik ministra odbrane, ali već tada identifikovan kao jedan od vođa libijskog ogranka Al Kaide. Sa njim Tešićeva firma Kalidus pravi prvi posao sa trgovinom detonatorima.
Čemu služe ti detonatori?
Čemu mogu da služe? Da se nešto aktivira i eksplodira. Pošto je ovo libijsko, Kalidovo krilo Al Kaide, prema Ujedinjenim nacijama, osumnjičeno za teroristički napad na metro u Madridu, neću da spekulišem, ali bilo je još napada za koje su oni osumnjičeni. Ali sa tim stvarima ne smete da se igrate. Mi imamo dokaze da je oružje koje je pretežno GIM prodavao Saudijskoj Arabiji završilo u ratnim područjima Jemena i Sirije, i sad nama državni organi kažu kako oni ne znaju gde sve može dalje da završi oružje koje Srbija izvozi. Međutim, svako ko se iole razume u problematiku, zna da Saudijska Arabija koristi tzv. zapadno naoružanje, a kad uvozi od nas istočnu municiju, ne može da je koristi jer nema načina da je koristi, tako da korisnik mora da bude neko treći. I sad imamo ironiju da naše naoružanje pada na glave ljudima u Jemenu i Siriji, pa oni dolaze ovde kao izbeglice, za šta ova vlast dobija ozbiljan novac. To je jedan krug koji je potpuno neverovatan. Meni je to dodatno naličje ove Vučićeve takozvane politike… Čovek je do pre nekog vremena tražio sto muslimanskih glava za jednu srpsku, a sada ima najlukrativnije moguće odnose sa muslimanskim glavama, na štetu srpskih glava. Mi nemamo posla sa vlašću čiji se pojedini delovi bave kriminalom. To je kriminalna organizacija koja se samo registrovala kao politička partija.
Šta u tom kontekstu znači ono što smo saznali od uzbunjivača Aleksandra Obradovića?
To je ključni iskorak i najvažnija stvar. Zaista je pustio duha iz boce i ne postoji način da se oni odbrane od ovoga. Vi imate GIM i neverovatan rast prihoda te firme od momenta kad se tata Branko Stefanović u nju uključuje. Dakle, 100.000 evra 2014. a onda 2018. imaju prihod od 20 miliona evra.
Javnost se podelila na dve struje. Jedni kažu kako je izlazak Aleksandra Obradovića u javnost nešto zbog čega može da padne ova vlast, a drugi kako smo sve to već znali i, kao, ništa novo od njega nismo čuli. Kako javnosti na pravi način pojasniti važnost dokaza koje je on pružio?
Naš najveći problem i „usko grlo“ jesu tužilaštvo i Zagorka Dolovac, za koju se ja već dugo pitam da li uopšte postoji. Po našem zakonu, republički javni tužilac ima takve ingerencije da čak i ako neki niži tužilac ne postupa adekvatno ili se pojave neki novi dokazi koje on ne procesuira, Zagorka Dolovac u svakom trenutku može da uzme predmet i naloži dodatnu istragu ili prikupljanje dokaza. Drugo, problem je što se vi, ja, Aleksandar Obradović i brojni drugi građani bavimo onime što je posao tužioca i policije. Neću ja da sudim i presuđujem. Moje je da pitam, na osnovu gomile informacija i dokaza koji su do sad izašli. I ne, ovi što kažu da su znali – nisu znali. Nisu znali jer nisu imali dokaze, a sad nam je Obradović dao dokaze. Ali opet imamo neverovatan spin – kad objavimo javno neke dokaze, kažu nam: idite pa podnesite krivičnu prijavu. Ne, ne treba mi to da radimo. Posao republičkog javnog tužioca je takav da je ona dužna da reaguje čim dođe do saznanja da postoje elementi krivičnog dela. Da li je to razgovor u novinama, poslaničko obraćanje u holu… To je sve javno opštenje. Čim dođe do saznanja, Zagorka Dolovac je dužna da reaguje bez potrebe da čeka da joj vi ili ja pokucamo na vrata. To je kao kad Suzana Vasiljević kaže: „Pa znate, ne možemo mi da znamo, ni tužilac ne može da zna ko sve preti novinarima, morate da dođete i prijavite.“ To nije tačno, pretnje se ne dešavaju dok stojimo u redu u pekari, to je sve javno izrečeno. Čim imaju saznanja, niko od nas ne mora da im ide na vrata jer pričamo o delima koja se gone po službenoj dužnosti.
Najčešće ste vi ta koja otkriva afere javnosti i prezentuje dokaze. Kako baš vi?
Pa, najveći deo ovoga je već javno objavljen. Kad pogledate unazad, pisali su mediji o ovome i 2014. i 2015, i godinama sve do danas, ali su bili fragmentisani i, možda, nezanimljivi za širu javnost. Možda je ljudima nezanimljivo da vide naslov u kom stoji da neko trguje oružjem. Zato je Aleksadar Obradović prekretnica: on je ponudio dokaze o koruptivnim radnjama. Jeste da se oni odnose na porodicu Stefanović, ali tu su i drugi povezani, ja mislim da Nebojša Stefanović ne bi smeo ni da umre, a da prvo ne pita Vučića za dozvolu. I sad isti taj Vučić, koji komentariše svaki tvit i zna šta radi čistačica u Maradiku (selo kod Inđije, prim.nov.), odjednom danima ne zna ništa o ovome. Neće biti… Ponavljam, sve je počelo kad je on postao ministar odbrane.
Dakle, ja sam samo hronološki poslagala ono što je već objavljeno, kao i sa Arapskim Emiratima. Vreme je pokazalo: Er Srbija katastrofalno posluje, poslovi sa navodnjavanjem stoje, upliće se trgovina oružjem i sad se taj mozaik slaže. Možda me podstaklo i 15 godina iskustva u novinarstvu, da proveravam i APR i druge dostupne baze podataka.
Posredno, imate veze i sa tim što je predsednik završio u bolnici. Naime, kad je pitao koliko ste stranaka promenili, Miodrag Sovilj mu je rekao manje nego Maja Gojković. Kako komentarišete tvrdnje da je jedan novinar kriv zbog predsednikovih srčanih tegoba?
Prvo, promenila sam dve stranke a ne tri, a i svoju prvu stranku, Ligu socijaldemokrata Vojvodine, napustila sam kad je počela saradnju sa Vučićevim režimom. Ali… Ako vratite unazad malo taj snimak, videćete da je zapravo Vučić prvi provocirao Sovilja. Sve vreme mu je nešto dobacivao, te oko Beograda na vodi, te oko nekih drugih stvari… A onda se suočio sa upornošću novinara. To nije bio nikakav pritisak nego doslednost i upornost novinara da dobije odgovor na vrlo jednostavno pitanje. Sve to ima veze sa činjenicom da je situacija neodbranjiva. Opet imate taj „neizdrž“ kod Vučića, da on mora nešto da kaže. To se videlo i kad je bio u „Upitniku“ na RTS-u. Ja sam rekla da se susreo sa direktorom GIM-a Goranom Todorovićem i da je sastanak trajao 15 minuta, a on je izvrnuo moje reči i tvrdio kako sam rekla da su se sreli 15 minuta pre početka emisije. Rekla sam samo da su se sreli pre emisije na sastanku koji je trajao 15 minuta. Vučićev problem je što se sada pojavljuju ljudi koji više neće da ćute. Da li je to neko ko je nešto meni rekao, da li je reč o nekome ko je izašao u javnost, tek, Vučić se sada suočava sa sve više dokaza. To više nisu tvrdnje kojima on može da manipuliše nego konkretne činjenice. On više ne može da brani neodbranjivo, a najveća kost u grlu mu nije GIM i porodica Stefanović, nego lično on 2013. godine na mestu ministra odbrane i to što je vratio Slobodana Tešića u igru, ponavljam: najvećeg trgovca oružjem sa crne liste UN, kog on lično stavlja u državnu delegaciju. Ja zaista verujem da mu je pritisak povišen i verujem da mu je loše. Ali to se nije dogodilo zbog novinarskog pitanja nego zbog nečiste savesti.
A da li mu je možda loše i zato što se redovni parlamentarni izbori približavaju? Oni jesu na proleće, ali poznato je da mnogo unapred kreće u kampanju. Šta ako mu je afera sa trgovinom oružjem pokvarila plan za početak kampanje?
Mislim da bi on u svom starom dobrom maniru čak i uspeo da spinuje nešto oko GIM-a i Krušika. Ali ovo ima međunarodne dimenzije. Ovo nije samo pitanje našeg SDPR-a ili naše vlasti i korupcije. Ovo je nešto što se tiče planetarnog sistema trgovine oružjem. Oni imaju bliskoistočno područje koje je u potpunom haosu, a u isto vreme imaju trgovinu oružjem sa SAD, koja se odvija potpuno legalno. Ali imaju i problematične ljude koje ste tu ubacili i koji muljaju na svoj stari švercerski način, kao što su to radili za vreme rata u Bosni i tu ulaze u problem. Sada sve te štetočine ispadaju iz kutije u kojoj ih je Vučić jako dobro čuvao mnogo godina. I sad odjednom, neko se setio da kaže: čekaj, šta je to bilo 2013? Pa, onda pronađe nit sve do 2018. Pa kad bi uopšte javnost pitala ili znala da MUP izdaje saglasnosti za izvoz oružja? A sada vidimo da su ušli i u trgovinu uticajem. I da završim tamo gde sam počela: sin ima ingerencije bez kojih tatina firma ili firma koju tata predstavlja ne može da posluje. Oni su uvezani kao creva i to je školski primer korupcije.
