Infekcija političke scene

Sve piše – samo treba znati pročitati. Odnosno, u konkretnom slučaju, rekao bih, treba hteti pročitati (jer za samo razumevanje više i nije potrebno neko preveliko umeće). Pogotovo za one koji prate ovaj naš istraživački serijal na stranicama „Vremena“. Serijal koji iz, doduše, površinski različitih, ali strukturno srodnih razloga ne prija i ne odgovara previše ni režimskim, niti radikalno opozicionim krugovima.

Dakle, 43 odsto građana ove zemlje i dalje smatra da Srbija ide u dobrom pravcu, dok 35 odsto misli da je taj pravac loš. Što će reći da – kada to uporedimo sa nalazima prethodnih istraživanja – niti je vlast iole značajnije podigla procenat onih koji imaju poverenje u pravac kojim Vučić vodi Srbiju, niti je, s druge strane, opozicija postojeći stepen poverenja u režim uspela značajnije uzdrmati.

Pretpostavljam da je ovo drugo posebno neprijatno za neke opozicione uši, osokoljene bukom pištaljki, euforijom protesta i atmosferom konferencija za štampu opozicionih lidera. Ali afere koje opozicija lansira – barem za sada – više stvaraju nervozu unutar režimskih krugova nego što ozbiljno ugrožavaju naprednjački rejting. I vrlo je moguće da će tako i ostati, makar još jedno dogledno vreme.

TEFLONSKI EFEKAT

Ovaj pomalo depresivan zaključak može se tumačiti na različite načine, ali mislim da su dva najvažnija. S jedne strane, to je posledica stanja medijske scene, zahvaljujući kojoj više od polovine građana Srbije ostaje naprosto „pošteđeno“ saznanja o stvarima i činjenicama nepovoljnim za režim. I to je uglavnom poznata stvar. Ali možda još važniji faktor jeste jedna dubinska polarizacija unutar javnog mnjenja, koju režim godinama forsira i koja kod njihovih pristalica proizvodi svojevrstan „teflonski“ efekat, odnosno neku vrstu gotovo apriornog imuniteta prema svemu što dolazi iz opozicionih redova.

Zato od opozicione kampanje pod kodnim nazivom „nijedan dan bez neke nove afere vlasti“ ne treba očekivati čuda – niti efekat sličan onim medijskim „bombama“ koje su, onomad, u Makedoniji uzdrmale i na koncu slomile režim Nikole Gruevskog. (Na stranu što, usled brojnosti tih afera, kao i često „neusredsređene vatre“, ponekad čak ni sami opozicioni aktivisti nisu sasvim sigurni šta je na dnevnom redu.)

Drugi važan, ali takođe na neki način očekivan i logičan zaključak nameće se povodom uporednog pregleda stranačkih i koalicionih rejtinga raspoređenih prema verovatnoći tj. čvrstini opredeljenja za izlazak na predstojeće izbore. Šta nam govore te tabele? Pa, otprilike ono što smo takođe uglavnom znali, ili barem pretpostavljali. Nije režim toliko jak koliko je opozicija slaba i razjedinjena – a njeni potencijalni simpatizeri slabo motivisani da na izbore uopšte izlaze. Pa zato, pored ostalog, rejting SNS-a varira od jedva 40 odsto (od ukupno izjašnjenih) do impresivnih 55 odsto – unutar izborno tvrdo orijentisanih birača (tj. onih koji kažu da na izbore „sigurno izlaze“).

Nasuprot tome, kod opozicionih stranaka i koalicija stvar stoji potpuno obrnuto. Njihova podrška je relativno pristojna kod opšte populacije izjašnjenih, a proporcionalno je najniža kod onih koji kažu da na izbore sigurno izlaze. I nemojmo se tešiti ili zaluđivati kako je takvo stanje posledica „uspešne kampanje bojkota“ od strane dela opozicionih stranaka. Naprotiv. Pre bih rekao da je „kampanja bojkota“ posledica upravo takvog stanja i apatije unutar opozicionog biračkog tela – zbog čega je onda zaključeno da „ako ih već ne možemo u dovoljnom broju motivisati da na izbore izađu, hajde da pokušamo da predstavimo kako neće izaći zato što smo ih MI pozvali da ne izlaze“.

Naravno, kad protiv sebe imate ekspandirajuće autoritarnu vlast kakva je ova Vučićeva i SNS-a, uvek se može naći dovoljno razloga i opravdanja za neizlazak na izbore. Ali – izuzev ukoliko u društvu imate „zrelu“ revolucionarnu situaciju, koju ja trenutno ne vidim – ostaje dilema šta se tim kvazirevolucionarnim činom postiže i dobija.

UCENJIVAČKI EFEKT

Doduše, uvek je moguć neki preokret u „zaustavnom vremenu“. Moguće je da se pojavi neki Koštunica (ili makar neki Beli) i napravi ršum na opozicionoj strani, ili da neka trenutno nezamisliva afera u zadnji čas obori režimski rejting. Ali to je sve vrlo malo verovatno. Pogotovo u aktuelnoj političkoj atmosferi u kojoj se bojkot izbora promoviše kao vrhunski i takoreći „revolucionarni“ opozicioni stav.

Bojkotaška opozicija, ili barem njen centralni deo oko SzS-a, u osnovi se ponaša ziheraški, a pomalo i ultimativno. A njihov „neodustajni“ poziv na bojkot ima elemenata i svojevrsne ucene. Ali ne toliko ucene uperene prema vlasti – jer se za to trenutno nema dovoljno snage – nego prema ostatku opozicije.

Čak i kada benevolentno „dopuštaju“ opozicionim kolegama da „slobodno izađu“ na „Vučićeve lažne izbore“, čak i kada ih po društvenim mrežama ne žigošu kao „trojance“ i „lažnu opoziciju“ (što uglavnom redovno čine), bojkotaši su za sebe apriori prigrlili moralno superiornu poziciju, a sve druge na opozicionoj sceni doveli u situaciju da se brane od izrečenih ili podrazumevanih sumnji da su „u dilu sa Vučićem“. (Nevolja je što neki od onih koji na izbore hoće u nekoj vrsti dila zaista i jesu, ili su barem bili u prethodnom periodu, što retorici SzS-ovskih bojkotaša daje dodatnu uverljivost.)

Isključivost i radikalizam koji se šire sa društvenih mreža u poslednje vreme kao da nalaze plodno tlo u razmišljanju i akcijama opozicionog mejnstrima. A netolerancija prema drugom i drugačijem razmišljanju u vezi sa strategijom i taktikom opozicione borbe suviše lako sve što je različito proglašava za oportunizam i „izdaju“. Baš kao što je niz tema i pitanja koja se sada postavljaju verovatno trebalo prodiskutovati i razmotriti pre nego što se u bojkot ušlo.

Već sama ta činjenica dovoljna je za oporu pomisao da je Vučić „već pobedio“ samim tim što je uspeo da svojim političkim manirima, isključivošću, neodgovornošću, arogancijom i netolerancijom inficira i radikalizuje čitavu političku scenu. A vrlo je moguće da će pobediti i u ovom drugom, tj. neposredno političkom smislu, tako što će protiv sebe imati ne samo uspešno podeljenu, nego i ogorčeno posvađanu, jalovo zavađenu i oslabljenu opoziciju.

A onda više neće biti važno ko od njih bojkotuje, a ko na izbore izlazi.