Protekle nedelje sam na bilbordima ponovo ugledao znak B92, a spotovi na televiziji O2 najavljivali su famozni „restart“ prikazujući simbolično podizanje sistema. Unapred se izvinjavam zbog donekle ličnog tona ovog teksta, ali ću pokušati da što objektivnije shvatim situaciju ove medijske reinkarnacije.
Počeo bih od činjenica vezanih za život pokojnika, kao što počinju svi posmrtni govori.
Radio B92 rodio se 15. maja 1989. Tu je koren svega i tu je nastao imidž buduće medijske kompanije. Tako je začet brend koji je postao znak za modernu, antiratnu i profesionalnu medijsku kuću. Iz današnje vizure namerno izbegavam potrošen izraz „nezavisni“, mada je Devedesetdvojka verovatno uspela da, naročito devedesetih godina, osvoji najveći stepen slobode na ovim prostorima.
Sajt radi od 1996. Sećate se sigurno, jer tada su stotine hiljada ljudi hodale u protestnim šetnjama, i dok su drugi dobijali jaja i farbu, nama su skandirali ime pod prozorima u Domu omladine. Zvuk „šetnji“ i kanal za transmisiju te energije bio je B92. Sliku smo dobili tek kada je pao Sloba.
TV B92 emituje se od 6. oktobra 2000.
Nakon kupovine TV Foxa (koja je postao TV Prva) 2010, godinama je trajala farsa o posebnom entitetu koji je vlasnik B92, mada je svima bilo jasno da se radi o grčkoj Antena grupi.
Ludi su se pravili i članovi REM-a, ali i rukovodstvo Foxa, jer zakon nije dozvoljavao vlasništvo nad dve televizije sa nacionalnom frekvencijom. Septembra 2015. priznata je vanbračna veza, Antena grupa postala je zvanični većinski vlasnik.
Dve godine kasnije dogodila se promena u O2, a Radija B92 u Play radio, ostao je samo sajt www.b92.net. Sergej Trifunović postao je zaštitno lice kampanje „Diši duboko“, TV spotovi nisu emitovani zbog političke nepodobnosti aktera, pa su ostali samo audio-džinglovi. U julu 2019. nagrađen je logo O2 „Adesign Award“ u Italiji, autorke Dragane Stojanović. A onda je usledila nova mistična preprodaja, ponovo preko kiparske kompanije, parama Telekoma. Kablovski operater Kopernikus kupio je dve televizije sa nacionalnom pokrivenošću, Prvu i O2.
Povratak brenda B92 menadžment pravda „restartovanjem, marketinškim osveženjem, vizuelnim i programskim doživljajem televizije“, ali se takođe gledaoci obaveštavaju da će zaštitni znak ostati kratke vesti, sportski, serijski i filmski programi.
Istina je da se radi o kreativnom promašaju epskih razmera, jer se niko od vajnih menadžera i „stručnjaka za medije“ nije setio da igrom slučaja u Velikoj Britaniji postoji prilično poznat globalni operater O2, koji je, opet logično, upozoravao i Grke i Kopernikus da to neće moći. Još je luđe višegodišnje ignorisanje upozorenja, pa je verovatno na kraju zaprećeno sudom i gazde su shvatile da je đavo odneo šalu.
Otud dakle ova neobična promena imena, takoreći restart.
Kada malo bolje razmislim, ovaj izraz možda dobro opisuje pokušaj vlasnika da gašenjem i paljenjem „podignu sistem“ koji je crkao. Tu se radi o gotovo sujevernom pokušaju da će se nešto promeniti ako izvučeš kabl iz struje ili, na starijim modelima, zvekneš televizor negde sa strane jer gubi kontakt.
Mi koji smo radili na B92 malo smo odahnuli kada se ime promenilo, jer više nije bilo čak ni simbolične veze sa onim što smo radili. Zato je povratak imena B92 nalik na ekshumaciju babe ili dede, koji će moći da ožive samo kao medijski zombiji.
Takođe, već površnim pregledom sudbine Devedesetdvojke, vidi se kako je zbog profita i političkog pritiska nestao jedini kredibilan medijski brend u Srbiji u poslednjih 30 godina. Da budem potpuno jasan, brend je svakako i TV Pink, ali se radi o potpuno drugom žanru.
Kako je onda bilo moguće da se sve te prodaje odvijaju preko sumnjivih entiteta, ofšor kompanija, sa kupcima koji su hteli da kupe samo ime i nacionalnu frekvenciju. Kupuju se i prodaju mediji svakoga dana širom sveta, ali samo su se kod nas identitet i kredibilitet jedne medijske kuće (koji je internacionalno prepoznat) prilagođavali svim tranzicionim guzicama, pardon, investitorovom portfoliju. Zamislite samo kako bi izgledalo kada bi se identitet svetskih televizija menjao sa svakom dokapitalizacijom ili promenom udela u vlasništvu.
Kako bi to izgledalo da, recimo, neko kupi „Politiku“, a poređenje je potpuno smisleno jer se radi o kompaniji sa istorijom i ugledom, pa ubaci golu žensku na treću stranu, ili duplericu, a na deset strana počne detaljno da nas informiše o Zadruzi, Parovima, želucu Darka Lazića, ili golim fotkama Dare Buba Mare ili Jelene Karleuše? Možda bi to povećalo prodaju lista, ali zašto bi bilo potrebno da uništite kredibilne novine da biste dobili tabloid?
Zato podsećam familiju i prijatelje da je rođendan B92 15. maja, a o sahranama i reanimacijama neka razmišljaju drugi.
