Lud, zbunjen, zaražen

Restrikcije izazvane kovidom 19 počinju da popuštaju, pa čak i u ovoj našoj, krajnje neobičnoj zemlji. Kada je predsednik Aleksandar Vučić proglašavao vanredno stanje 15. marta, pričao je, s neskrivenim gađenjem, kako su teretane leglo zaraze i da će sve, zajedno sa mnogim drugim uslugama, biti zatvorene. Samo mesec i po dana kasnije teretane se otvaraju, sve sa frizerskim salonima, doduše uz određenja pravila korišćenja. Ta pravila ne postoje za fizičke aktivnosti na otvorenom, to jest u parkovima, koji još uvek nisu otvoreni. Samim tim nema ni razloga da se pravila korišćenja parkova za rekreaciju sistematizuju. Osim ako nam se predsednik opet ne rasplače, pa se nađe neko ko će i suze da obriše i čitavu državu vrati u kakve-takve normalne okvire.

KAKO JE KOD DRUGIH

Da budemo jasni, mrka kapa od brisanja suza i oraspoloženja predsednika Aleksandra Vučića, za kojeg je postalo normalno da ga ne zovu nijednom imenicom u zvaničnoj tituli. Ali, hajde da pokušamo da vidimo koliko je odnos prema korona virusu šizofren na svetskoj političkoj sceni. Jedno od najvećih klepetala (u tesnoj konkurenciji sa Vučićem) jeste predsednik SAD Donald Tramp. Čovek nespreman da prizna grešku, ma koliko mala bila, ali zato ratoboran baš onoliko koliko se očekuje od nekoga ko se nikad nije libio da založi svoj obraz zarad dobrog profita. Tramp, slično Vučiću, ima naviku da kad god čuje neko neprijatno novinarsko pitanje, upravo tog novinara, ali i celu redakciju i medijsku kuću kojoj taj novinar pripada, etiketira kao nekoga ko širi lažne vesti. Fake news, ozbiljna medijska mantra usmerena prvenstveno protiv Rusije otkad je nastala ukrajinska kriza.

Premijer Italije Đuzepe Konte nedavno je izneo plan o relaksiranju mera uvedenih zbog pandemije kovida 19: od 4. maja moći će da rade zanatske radnje i gradilišta; restorani mogu da rade, ali samo dostavu hrane; od 18. maja biće dozvoljen rad prodavnicama garderobe i sportske opreme, muzejima i bibliotekama, pod uslovom da na svakih 40 kvadratnih metara može da bude jedan posetilac; tek od 1. juna biće dozvoljen rad restorana, frizerskih i kozmetičkih salona, a ograničenja o radu će „najverovatnije biti slična onim prethodno nabrojanim“. Šta je problem? Evo, kod nas frizeri već sada mogu da rade, ali moraju da imaju jednokratne peškire i bošče (to je ono platno kojim vas kompletno pokriju kad vas šišaju, za one koji ne znaju). I problem je što nije jasno da li je naš predsednik pametniji od italijanskog premijera.

UZDAH OLAKŠANJA

Da ne bi naš predsednik ispao kriv za baš sve, vredi pomenuti da je Austrija prva evropska zemlja koja je pomenula da se ozbiljno razmišlja o popuštanju vanrednih mera. Vrlo brzo posle Austrijanaca javile su se Francuska, Nemačka i već pomenuta i izmučena Italija. Pitanje je dana kada će se na slične korake odvažiti i sve ostale evropske zemlje. Švedska posebno. Jedna od retkih država koje su dozvolile da se dosad nepoznat, ali i delimično opasan virus širi među populacijom, računajući na sticanje prirodnog imuniteta. Tako nešto je propagirao i premijer Velike Britanije dok se nije i sam zarazio. Dobro, ruku na srce, ipak je Boris Džonson preduzeo slične epidemiološke mere kao u ostatku Evrope, nekoliko dana pre nego što je postalo jasno da je i on sam zaražen.

Najavljeno popuštanje mera nekoliko evropskih država ne izaziva samo osećaj olakšanja da smo svi zajedno uspeli da se izborimo protiv bolesti koja je tako snažno paralisala planetu. Više se oseća neki uzdah olakšanja: za jedne što smo tako dobro prošli; za druge zato što smo zabrinuti za mogući novi talas zaraze od naredne jeseni. Problem u Srbiji je to što nije jasno zašto neke delatnosti dobijaju dozvolu za rad, a građani još po jedan dodatan dan u potpunoj izolaciji zahvaljujući nesigurnosti predsednika, koji odluke o zabrani kretanja donosi krajnje impulsivno. I često infantilno.

Na kraju, ni zvanični nastupi doktora Kona, Stevanovića i Kisić Tepavčević ne mogu da uliju bar malo poverenja. Svi navedeni, u koje je Srbija polagala velike nade, pokazali su da umeju da se prilagode taman toliko da bi dozvolili da medijska gromada Aleksandra Vučića pojede, uništi i unizi sve ono što su oni godinama pre (Vučića) uspevali da izgrade za sebe i svoju profesiju. Ako je nekome žao zbog njih, ne treba.