Kad se na sajtu jedne komercijalne televizije pojavi vest o nečemu što se dogodilo u programu druge, konkurentske komercijalne televizije, teško je izbeći da vam to privuče pažnju: ipak je to posredna „reklama“ za konkurenciju, a to se radi samo kad je u pitanju nešto izuzetno.
Tako sam dumao dok sam na EON-u tražio jutarnji trenutak u kojem dr Branislav Tiodorović, jedan od vodećih srpskih antikoronskih vitezova Kriznog štaba, „drži predavanje“ famoznom jutarnjem voditeljskom paru Jovana & Srđan s TV Prva (a o čemu sam čitao na sajtu TV Nova). I nisam se pokajao: prizor je zaista bilo šteta propustiti.
Scena je otprilike sledeća: Jovana i Srđan ćeretaju s dve gošće o letovanjima u obližnjem inostranstvu u kontekstu tzv. korona krize, gde i kako se može ići, a pre svega šta turiste čeka po povratku u Otadžbinu, hoće li biti karantinirani i tome slično. Onda se u program, uživo iz Niš (epidemiolog ima simpatično koloritni niški naglasak), javlja dr Tiodorović, Jovana bi nešto da ga pita, ali on je već vidno iznerviran onim što je prethodno slušao i počinje da popuje, tj. da ironiše kako je „sve to baš veselo i prijatno“, ali „neka pitaju kolege po kovid bolnicama, rodbinu obolelih i umrlih od korone“ kako je njima, i sve to u onom stilu koji dobro poznaje i moja i mnoge druge SFRJ generacije: „pojeo si celu čokoladu, a deca u Africi gladuju“. Koristi od ovakve primedbe nema – naročito ne za gladnu decu Afrike – tako da je jedina njena svrha da ti čokolada presedne, a i da ti se život pomalo smuči. Kako god, voditeljka je pokušala da se razložno suprotstavi ovom iritantno kvazimoralističkom nastupu govoreći da „lepo raspoloženje u studiju nije znak neozbiljnosti“, ali dr Tiodorović nije odustajao, štaviše, zapretio je da će ustati sa stolice i odšetati negde izvan fokusa ako mu ne daju da kaže što je naumio. Dali su mu. Gde da mu ne daš, jbt, on je danas vlast nad vlastima?!
I stvarno, pre samo pola godine ni Jovana i Srđan, ni vi ni ja, nismo imali pojma ko je dr Tiodorović Branislav. Retki među nama su znali za doktorku Kisić-i-još-nešto, a i za potpukovnika Kona. Živeli smo u blaženom bezbrižju i neznanju, a oni su živeli tu, među nama, čekajući da zablistaju. Samo nekoliko dana kasnije, ti ljudi su postali doslovno vlasnici naših života: određivali su nam čak i kad smemo (i da li uopšte smemo!) da izađemo iz kuće. Da li je bilo koji političar ikada imao takvu vlast nad nama, uključujući diktatore i tirane? Ne, ni približno.
I tako je to od marta do danas, uz izvesne varijacije. Ono predizborno „popuštanje mera“ bilo je izuzetak, i ja znam da je politički korektno grditi mrsku političku vlast (a i „struku“) zbog toga, ali ono je jedino barem ličilo na život dostojan čoveka. Jedino što se, predvidljivo, pokazalo da je samo intermeco, uvod u drugi, naizgled manje drastičan, ali dugotrajniji i mnogo više iznurujući čin meritokratske „tiranije dobrih namera“, kojoj je kovid-19 svojevrsni casus belli.
I, kako je živeti u prijateljski i pokroviteljski nastrojenom paklu (u ovom slučaju medicinske) meritokratije, u kojoj „stručnjaci rade sve za naše dobro“ ograničavajući i potkresujući na svoju zamišljenu meru ama baš svaki vid naših života, i teško nama ako im se u tome nađemo na putu? Pa evo kako, vidimo to svugde oko nas, pa čak i u tom malom jutarnjem televizijskom okršaju… Gledajući nervozni, popujući Tiodorovićev nastup setio sam se one da „svaka vlast kvari, a apsolutna vlast kvari apsolutno“. Zašto baš toga? Naravno da je vlast dr Tiodorovića i njegovih kolega u osnovi simbolička, da im je dodeljena od političke vlasti koja u svakom trenutku može i da im je oduzme. Pa ipak, korozivnost vlastovanja se već može osetiti: niški doktor bi već da određuje ton kojim se govori na televiziji, način na koji se neka tema obrađuje, on je već nabusito nezadovoljan (i preti simboličkom odmazdom u vidu uskraćivanja sebe) ako ne bude po njegovom!
Ništa od ovoga nije ni lični, ni lokalni problem. Jedan od aspekata Velikog Poremećaja (globalnih dimenzija) koji se još mučimo da opišemo, ali svakako osećamo njegovo prisustvo, jeste i zapanjujuća invazivnost kojom se obnoć uletelo u same epicentre naših života, i odakle se od nas doslovno zahteva ovo ili ono, preti nam se, grdi nas se kao nedorasle klipane. Zvaničan povod zvuči prihvatljivo („šta ćeš, pandemija“), ali sve je više nas koji osećamo da tu nešto fundamentalno nije u redu, da možda dolazi do tektonske promene u pravcu autoritarnosti, i da je mnogo šta od naših samopodrazumevanih sloboda možda i trajno ugroženo. Poslušajte samo apostole Korona Sveta kako govore o „novoj normalnosti“, lukavo normalizujući i ustaljujući nenormalno i patološko (tzv. socijalnu distancu i slično), i znaćete o čemu govorim. Trenutno je, doduše, znatna većina još isuviše preplašena od zvaničnog neprijatelja („korone“), pa joj ova vrsta opasnosti nije toliko vidljiva, ali ni to neće trajati doveka. Ali dok je tako, na žalost, barjak pobune protiv tiranskog aspekta „antikoronskih mera“ drže kojekakvi desničarski lunatici, ravnozemljaši, antivakseri i slična zabludela čeljad, i sve dok je tako, status kvo je miran. Ali, ako u najskorije vreme svi zajedno ne pronađemo nekakav pouzdan izlaz iz iznurujućeg korona ćorsokaka, pobuna će se širiti prema mejnstrimu i tako dobijati na legitimitetu. U protivnom, tražićete dozvolu od (metaforičnog) dr Tiodorovića za svaki osmeh. Na zagrljaj ni ne pomišljajte.
