U Novosadskom pozorištu / Ujvideki szinhaz reditelj Dino Mustafić je režirao komad Paravani Žana Ženea. Žene je komad pisao inspirisan Alžirskim ratom za nezavisnost. O Ženeu Sartr kaže: „Rembo je hteo da izmeni život, Marks društvo. Žene ne želi da izmeni ništa. Ne računajte s tim da će kritikovati društvene institucije, potrebne su mu isto onoliko koliko Prometeju njegov orao.“
Mustafić otvara (kako je otvara i Žene) scenu putovanjem na kojem su naši junaci Said i njegova majka; oni putuju da upoznaju Mladu, Lejlu, naš je Said Ženik i on i Lejla se spajaju iz praktičnih razloga: Said je, naime, najsiromašniji u okrugu, a Lejla najružnija, pa ih te okolnosti spajaju… To kako Emina Elor majku i Robert Ožvar Saida na putu po pustinji koji ih vodi do mlade donose na scenu toliko je životno da u gledalištu osetite kako vas pustinjsko sunce prži, ali ne marite. Majka sa punim koferom đakonija i darova, koji je zapravo prazan, i Ženik koji uživa da gleda kako njegova majka, do malopre bosa, igra u cipela na štiklu, u ovom slučaju crvenim, nasred pustinje dok sunce prži po njoj i znoj se svuda po njoj sliva, dok mu objašnjava da je jednu od cipela našla kod kontejnera, a drugu ko zna gde i da ih je prvi put obula na sahrani njegovog oca…
Dramaturškinja Željka Udovičić Pleština kroz Ženeov komad putuje kao iskusan znalac prateći osnovni narativ drame, koji, dok je čitate u integralnoj verziji, deluje gotovo neukrotiv, na meru koja tačno ostavlja ono što je ključna narativna nit, ono najsnažnije u priči – venčanje, različitost kultura koje ne čuju jedna drugu, jedna iz oholosti, druga iz pravednog gneva kojim se na oholost odgovara, koji kao svaki gnev postaje ubojit, zatim jasno slikajući svetove: svet živih i svet mrtvih, tako važne kod Ženea, koji nas neprestano opominje da su oba tu da komuniciraju i da ih ne smemo prenebregnuti…
Paravani pripadaju onom što se naziva Ženeov teatar mržnje. Reditelj Dino Mustafić ovu priču režira svestan njenih kompleksnih simboličkih značenja, pažljivo kreirajući kontekst, zatim prostore koje vidimo na paravanima, paravani su video-bimovi, platna, uslovno rečeno, na kojima su kao i kod Ženea, sledeći njegovu osnovnu zamisao, paravani slike prostora, odnosno linije razdvajanja.
Mustafić otvara slike puštajući gledaoca da ga obuzmu i da u jednom zahtevnom tempu otkrije sloj po sloj nasilje rata, nerazumevanja; reditelj jasno slika oholost jednih i ogroman gnev drugih koje oholost guta. Paravani su složeno putovanje koje vas suočava sa besmislom rata, nasilja, besa i oholosti.
Muzika ovde ima posebno mesto; kompozitorka Irena Popović stvara prostore, fizičke prostore i prostore osećanja i želja, muzika prati ono sakralno u rediteljskom postupku. Muzika u besprekornom ritmu ovu priču prati oslobađajući je okova, naglašava dramatičnost, vodi vas do patosa, ali isto tako i pruža olakšanje. Jer ovo je i moralitet (ženeovski naopak), i priča za Cara Šehrijara koja dolazi iz Hiljadu i jedne noći, i priča koja vas vodi vaskrsenju po onom iz Filipovog Jevanđelja: ko ne umre i ne vaskrsne u ovom životu taj neće ni posle smrti.
Reditelj kreira ritam predstave vodeći gledaoca sa predumišljajem i postepeno do teških uvida, ritam prati Ženeovo pisanje, ekspresionističko, čitavo u velikim zamasima.
Glumci Robert Ožvar, Emina Elor, Gabrijela Crnković, Gabor Pongo, Agota Ferenc, Terezia Figura, Atila Giric, Livia Banka, Zoltan Molnar k.g., Silvia Križan, Blanka Dieneš , Bence Salai, Edit Farago, Daniel Husta, Daniel Gomboš, Atila Nemet, Arpad Mesaroš, Zoltan Širmer, Melinda Šimon, Ištvan Kereši, Judit Laslo, Daniel Tot – igraju posvećeno i promišljeno u pravoj meri pameti, discipline i strasti. Igraju onako kako Žene upućuje, za igru piše: biće krajnje precizna, vrlo sažeta. Bez nepotrebnih kretnji. Svaka će kretnja morati biti vidljiva.
Moćna scenografija Branka Hojnika prati i pisca i reditelja, jasno nas vodi kroz različite planove predstave, kako kroz svet živih i svet mrtvih tako i kroz svetove Arapa sa jedne i kolonijalista sa druge strane, kroz omiljene Ženeove svetove kurvi i lopova. Scenografija koja delom pokazuje paravane, a delom razine na kojim se svetovi „odvijaju“ i prepliću. Osvešćuje i granice i mesta gde su ti svetovi goli i isti kada su svedeni na život i smrt.
Gde na kraju stižemo? Lejla je već mrtva, Saidova majka je mrtva i čekamo da i Said pređe sa druge strane. Za Saida znamo da ga svi traže, da on traži od kadije da ga kazni za prestup, za krađu jer bez kazne ne može živeti, niko ga, tačnije, neće uvažiti…
Žene nas, u svom stilu, iz jedne kontre koja je daleka i mahnita, užarenim, napornim i uzbudljivim slikama, uzbudljivim jezikom vodi uvidu.
Na kraju komada Žene kaže u didaskaliji da mrtvi, dok se izgovaraju dve-tri poslednje replike, iznose svoje paravane.
Paravan je granica između intime i javnosti, života i smrti, anonimnosti i poznatosti. Žene kreirajući svoj vrlo intenzivni mračni svet, ukazuje na mogućnost promene perspektive i otvara u njemu ne samo želju nego i ljubav.
Dino Mustafić nas u predstavi upravo suočava sa saznanjem da je paravan podsećanje da je barijera kako je vidimo sada privremena, ona se ruši, naposletku, stvar je našeg opažanja – šta je barijera? Ako je ne opažamo kao prepreku već kao priliku, onda se ponovo rađamo u novoj stvarnosti.
Saidova smrt nas čeka na kraju predstave, uz sve na sceni, i žive i mrtve koji čine jedan veliki hor dok on odlazi pokrivajući se glinom, odnosno blatom, jer na kraju se pepeo vraća pepelu.
