Sačekuša za svetinju

Sve dosadašnje zamke i oštri klinovi koji su se zabijali u tela političkih protivnika i sve ono što je do sada bio materijal međusobnih obračuna u ovoj našoj političkoj areni, kuće, preljube, bogatstvo, izbegavanje zakona, u poslednje vreme kao da su počeli da zastarevaju pod naletom novog, najtananijeg psihološkog rata u kome porodica protivnika postaje glavna meta. A politička kultura jedne države u kojoj se porodica protivnika „kažnjava“ i iznosi u javnost, ne samo što je izraz nemoći da se politička borba argumentuje i kultiviše, nego je i najverodostojnija slika najdubljeg blata vladajućeg političkog morala.

za uvećanu sliku desni klik pa »view image«

MEDALJA I ČAST

„Niko više, pod pretnjom isključenja iz stranke, ne sme da govori ni o čijoj porodici jer to mora da bude svetinja u Srbiji“, rekao je Vučić još pre tri godine, kritikujući člana svoje stranke Milenka Jovanova koji je potpisao saopštenje SNS-a u kome je rečeno da je Nataša Jeremić, žena tadašnjeg predsedničkog kandidata Vuka Jeremića, vođa celog narko-tržišta u Srbiji. Ili je Vučić tada morao da „ispravi“ saopštenje svoje stranke, ili je stvarno tako mislio, ili je tim rečima pre svega mislio na svoju porodicu, više nije ni važno, ali posle svih kasnijih i sve brutalnijih napada na porodični život i ostalih lidera, primer Nataše Jeremić koja šefuje narko-tržištem danas deluje ako ne zaboravljeno, a ono vremenski sasvim daleko. Baš kao i Vučićeve tadašnje reči. Za ove tri godine, izrecitovan stav o sprečavanju zloupotrebe porodice u političke svrhe mnogi iz njegove stranke naravno da nisu poslušali. Odmah su i dalje nastavili da sa svojih govornica javno „legitimišu“ i etiketiraju članove najuže porodice kako političkih protivnika tako i javnih ličnosti koje bi se usudile da vlast kritikuju, a da niko od tih napadača nije bio izbačen iz stranke, niti na bilo koji način kažnjen, kako im je predsednik bio zapretio.

Da je bilo drugačije i da je ova država makar u tome postala zdrava, savesna i moralna, potez koji je povukao infektolog iz Zaječara Nenad Ristović odjeknuo bi tako da zagluši sve, a državne organe i vlastodršce najviše. Protestno vraćanje odlikovanja, Zlatne medalje za zasluge u borbi protiv korona virusa, nazad u ruke državi, odnosno njenom predsedniku lično, da je iole časti u vlasti ostalo, dugo bi zvonilo kao skandal ozbiljnih razmera. Jer, nešto je duboko trulo u državi u kojoj se usred pandemijske kulminacije, sred mučne i žestoke borbe za živote ljudi, jedan lekar sa zavidnom i časnom profesionalnom reputacijom odluči na takav gest.

Medalju je infektolog Ristović vratio Aleksandru Vučiću uz objašnjenje: „(…) Sada Vam se obraćam kao predsedniku Srpske napredne stranke. Udarce i napade od članova vaše stranke trpim od 2012. godine, i na to sam se navikao. A Vi možete pretpostaviti o kakvom se arsenalu uvreda radi. I moja reakcija ne bi bila ni približno ovakvog intenziteta da dvojac sa kormilarom kriminalaca iz vrha Vaše stranke u Zaječaru, jedan osuđen za zloupotrebu službenog položaja a drugi za nasilje u porodici, nisu prešli svaku granicu i meru.

Udarili su na moju porodicu. Porodica je svetinja. Bez porodice nema Srbije. A sve zbog politikantstva i iz stava da vulgarnim i krajnje bestidnim napadima osramote moju porodicu i mene i tako steknu političke poene za predstojeće lokalne izbore, koji treba da se održe u aprilu 2021. godine. Strah je veliki, smatraju da su vašim priznanjem oni izgubili sve, i da ste mi Vi dali prednost koja je nedostižna. (…)“

Sasvim su nevažni i profil i ambicija političkog aktivizma dr Ristovića, a on jeste politički aktivan i stranački i u Gradskoj skupštini Zaječara; nevažno je i to što od pre dve godine ima svoj građanski pokret s kojim će možda izaći na izbore, jer jedino što ostaje važno i krajnje ogoljeno jeste njegova reč o tome da se osveta protivnika obrušila na njegovu porodicu. Sasvim je nevažno i to što se potom gradonačelnik Zaječara Boško Ničić oglasio i rekao da su izrečene tvrdnje dr Ristovića neistinite i da time prikuplja političke poene pred predstojeće izbore, jer jedino što ostaje važno jeste reakcija države, a pre svega predsednika Vučića: da li će ustati u zaštitu jednog građanina, u krajnjem bilo kog, a naročito građanina koga je prethodno odlikovao? Da li će predsednik i na ovom primeru pokazati da „niko više, pod pretnjom isključenja iz stranke, ne sme da govori ni o čijoj porodici jer to mora da bude svetinja u Srbiji“? Neće.

„Nisam mu dao orden za njegovo, inače, loše političko delovanje“, rekao je Vučić povodom tog slučaja. „On je sve ovo iskoristio za kandidovanje na izborima, a ja se time nisam rukovodio, nego radom u određenoj sferi.“ Pritom je i pobednički poen postigao rekavši da je ponosan na takvu svoju odluku jer je to pokazalo razliku između njega i njegovih političkih protivnika.

Ali, Vučić kao da nije razumeo šta je građanin Ristović od njega tražio i šta mu je poručio vraćanjem medalje. I ne samo pred njim, odlikovanim lekarom iz crvene korona zone, nego i pred svima drugima, nije li predsednik dužan da zaštiti osnovna prava građanina i njegove porodice od političkih obračuna, i to, u ovom slučaju, obračuna za koje su optuženi ljudi iz njegove stranke. Predsednik SNS-a i predsednik Srbije je povodom tog dela pisma dr Ristovića rekao: „Ne mislite valjda da ću da zovem predsednika lokalnog SNS a da pitam šta je bilo.“

OBRT PROBLEMA

Čija su sve deca ili žene bili na protestima protiv Aleksandra Vučića, to svi znaju. Njihove fotografije, imena, kao i imena njihovih poznatih roditelja ili supružnika, novinara, lidera stranaka i drugih, kao da su deo kakvog kriminalnog klana, javno su predstavnici vlasti pokazivali i objavljivali. Jeftina i otužna razvlačenja porodica i porodičnog života Vučićevih oponenata, najpre po naslovnim stranama tabloida, odavno su preuzeli ulogu biča opomene ili naprosto dezavuisanja protivnika, a da nikada takvi primeri ni od skupštinske većine ni od kakvog ministra nisu dobili status „ugroženosti“ porodice o kojoj je reč.

O ugroženosti porodice Aleksandra Vučića godinama se neprestano priča, a sada je to i jedna od centralnih skupštinskih tema. „Napadi tajkunskih medija na Vučića i njegovu porodicu svakim danom sve su monstruozniji“, kaže i premijerka Ana Brnabić. Poruka vranjskog odbora SNS-a – „nekakvi kvazinovinari, plaćenici, tajkuni koji su opljačkali ovu zemlju i narko-dileri režiraju i plasiraju laži i uvrede na račun njegove porodice“ – mogla bi se nazvati i novom paradigmom javnog političkog govora. Na bezumne napade na Vučićevu majku, brata, sina podsećaju svakodnevno svi iz vladajuće većine. No, kada njegov 22-godišnji sin Danilo bude uhvaćen u društvu onih koji su povezani sa kriminalom, i to nekoliko puta, za jedne to bude dečja igra, za druge mladost ludost, ali za medije i javnost ozbiljno pitanje upućeno predsedniku koje traži objašnjenje.

„Portal KRIK, koji finansira i EU, optužio je sina šefa države da je kriminalac zato što je sa drugovima u jednom kafiću gledao derbi“, pokrivali su taj slučaj tabloidi, a ni za „Vreme“ koje je na naslovnoj strani objavilo fotografiju mladog Danila u huliganskom i kriminogenom društvu na utakmici u Rusiji dakako se nije štedelo na rečima gneva. Ništa bolje nije prošao ni NIN sa tekstom o predsednikovom bratu Andreju Vučiću i o njegovom ličnom uticaju iz senke na SNS, na privredni život u Srbiji, na život institucija.

Monstruozni napadi na Vučićevu porodicu postali su kredo njegove nezaustavljive predizborne i postizborne kampanje, dok su korektna i argumentovana pitanja medija, u službi javnog interesa, istovremeno zasipana pogrdama. S druge strane, sve vreme se zdušno tretira i odgovara na tabloidno tračerisanje o njegovoj porodici iz najopskurnijih sadržaja, objavljivanih od onih za koje se s pravom može postaviti pitanje da li se uopšte mogu nazvati medijima.

Vrhunac bespoštedne potrage za dokazima o iživljavanju „opozicije“ nad Vučićevom porodicom jeste i najnoviji slučaj kojim se sam parlament bavio a reč je o „odvratnoj prljavoj kampanji koju godinama inspirišu lideri opozicije, a koja je sada dobila i novi bizaran momenat, pošto su deca predsednika Srbije upoređena sa životinjama“, kako su pisali izvesni portali. Protagonisti slučaja su izvesni Jakša i Raško, anonimni likovi sa Tvitera, o kojima javnost ne zna ama baš ništa. U svojoj skarednoj prepisci zavitlavali su se imenima Vučićevih sinova. E sad, običnim smrtnicima koji prate skupštinska zasedanja, pa još onima koji veze s Tviterom nemaju, ujdurma oko Jakše i Raška teško da može da bude jasna. Ko su Jakša i Raško i zašto se pominju čak i u Skupštini? Jesu li to neka deca? Ili opasni neprijatelji porodice Vučić? Neki kriminalci? Ko preti porodici Vučić, od koga je ona ugrožena? Da li se preti na nekim opskurnim portalima, ako je tako, onda valja navesti kojim, ko preti i šta preti? Ko i kako od opozicije preti i ugrožava porodicu Vučić? Sve treba reći.

Jer, nedoumica u glavi prosečnog građanina u Srbiji mora da je mnogo. Taj građanin je i sam svedok da predsednik Vučić bez straha i nelagode izlaže svoju porodicu javnosti dovodeći oca i majku u TV emisije i pretresajući s njima razne priče iz porodične privatnosti. Pritom, on ima sve poluge moći, najvišu vlast i apsolutno vreme na nacionalnim frekvencijama za javni odgovor o bilo čemu. Opozicioni lideri, a naročito Gojkov brat Dragan Đilas, tako nešto mogu samo da sanjaju, oni ni reč ne mogu da lanu na nacionalnim televizijama i demantuju ono što je skupština aminovala o njima. I ne samo opozicioni lideri, niko drugi ne može javno da se odbrani od tabloidnog razvrata i pritisaka moćnika na supružnike, braću, roditelje, decu. Infektolog Ristović je zbog toga vratio odlikovanje i obratio se direktno Vučiću. I Dragan Đilas se, posle maltretiranja njegove dece sa obližnjeg ozvučenja, obratio nikome drugom nego samom Vučiću. Kao da nikome više ništa drugo i nije preostalo. Izuzev da svi zaćute, na šta ova vlast očito svoje nade i polaže.