Ničija deca

Protekle nedelje veliku medijsku pažnju izazvao je izveštaj o položaju dece i mladih sa smetnjama u razvoju. Inicijativa za prava osoba sa mentalnim invaliditetom sprovela je istraživanje u institucijama koje se bave brigom o ovoj marginalizovanoj društvenoj grupi i utvrdila brojne nepravilnosti, zloupotrebe i zapostavljanje štićenika.

Prilikom objavljivanja rezultata nisu imenovane institucije ni pojedinci, ali autori tvrde da su detalje dostavili nadležnom Ministarstvu za rad, boračka i socijalna pitanja. Takođe, namera autora je da se javnost i nadležne službe upoznaju sa problemima i da se pristupi njihovom rešavanju. Ipak, u delu javnosti postoji verovanje da se iznošenjem ovakvih potresnih i dramatičnih podataka tendenciozno stvara slika o urušenom sistemu za brigu o osobama sa mentalnim invaliditetom. Mediji su, kao obično, reagovali „na prvu loptu“ objavljujući potresne detalje o deci koja su umazana fekalijama, gladna, bez nadzora, u očajnim higijenskim uslovima, sa posrednim izjavama o fizičkom i seksualnom zlostavljanju. Opisane slike su toliko potresle javnost, a nadležna ministarka Darija Kisić Tepavčević je ekspresno obišla nekoliko ustanova (počev od Zvečanske) i najavila formiranje komisije koja će ispitati istinitost iznetih tvrdnji.

Osim očekivanog, a mora se reći i ljudskog reagovanja, koje je delom posledica jedne vrste nedopustivog senzacionalizma, priča o „ničijoj deci“ dobila je, takođe očekivano, i političku dimenziju. Naime, aktuelna vlast je koristila stanje u institucijama ovog tipa kao sredstvo za politički obračun, pa je svojevremeno optuživala Pajtića da je „oteo“ novac za gradnju ustanove za brigu o deci sa smetnjama u razvoju. Danas opozicija radi sličnu stvar, pa je čak i Predsednik osetio potrebu da pokaže kako danas stanje u ovim ustanovama mora da bude bolje nego u vreme bivše vlasti.

Ovo je manje-više očekivani medijski krug koji napravi priča o nekom od problema iz oblasti „socijale“. Zgrozite publiku potresnim pričama, izazovete šok, a nedugo zatim, ta muka i nevolja bivaju zaboravljeni. Kao psiholog, odlično pamtim vežbe i stručnu praksu iz ove oblasti, jer to su slike koje nikada ne zaboravljate. Moram reći da sam u nekim od ovih institucija bio devedesetih, pa smo u toj gradaciji nemara i propadanja tada sigurno dotakli dno dna.

Posle pada Miloševića imali smo opomenu sa Kulinom i danas, gotovo trideset godina kasnije, stvari su se malo pomerile nabolje. Bez dileme, nedovoljno, jer nikad nije dovoljno.

Želeo bih upravo zbog tih novinskih naslova i kolega koji su u stanju da u jednoj prostoproširenoj rečenici sažmu analizu celog slučaja, samo pomenem koje sve aspekte morate uzeti u obzir kada govorite o ovom problemu.

Na prvom mestu, radi se o deci i mladim ljudima koji se nalaze u izuzetno teškom zdravstvenom stanju, sa teškim oštećenjima. Veliki broj je ostavljen u institucijama jer njihove porodice nisu želele ili nisu mogle da se brinu o njima. Tačno je da su zato naše institucije palijativnog tipa, jer brinu o štićenicima do kraja njihovih života. Ova populacija je u našim medijima potpuno marginalizovana, o njima se ne govori. Ono što možete primetiti ako obiđete nekoliko različitih ustanova, jeste činjenica da postoji ogromna razlika u dostignutim standardima, uslova i oblika nege. Opšti problem je hroničan manjak negovatelja, jer o nekoliko desetina štićenika brine par ljudi, u tri smene. Lepa inicijativa je da decu premestimo u njihove porodice ili kod hranitelja, ali je onda neophodno da država pomogne tim ljudima. Niko na svetu ne može da brine o detetu sa teškim poremećajima i odlazi na posao. Pomoć mora biti finansijska i stručna i da kroz ustanove omogući „dnevni“ predah roditeljima. Nepravedno je prema ljudima zaposlenim u ovoj oblasti da ih paušalno prikažete kao bahate i neodgovorne. Zamislite samo da na poslu tokom osam sati troje ljudi treba da nahrani, presvuče, opere, da lekove i pruži pažnju za 30 ili više dece i mladih ljudi koji su nepokretni, nesposobni da brinu o sebi, sa teškim mentalnim i fizičkim nedostacima. Za prosečnu platu u Srbiji. U zemljama sa najboljim primerima brige o ovoj populaciji neretko imate jednog ili čak dva negovatelja po detetu. Dobra posledica objavljivanja ovog izveštaja zato bi mogla biti kontrola, evidencija dece, zapošljavanje potrebnog kadra i, naravno, ulaganje u bolju infrastrukturu.

Deo odgovornosti svakako imaju i roditelji, koji neretko prepuštaju brigu o ovoj deci institucijama. Čak i uz najbolju volju, pritisci su ekonomski, ali i društveni jer postoji stigmatizacija ove dece u društvu. Često smo saznavali za probleme, recimo, dece sa autizmom, kada se na njihovo ponašanje bune u javnom prevozu, u čekaonicama ili u komšiluku. Ovaj izveštaj je društvo podsetio da ova deca postoje i da je briga o njima izuzetno težak, stručan i odgovoran posao.

Prvi korak je vidljivost u medijima, nakon kojeg društvo mora kontinuirano i neprekidno da poboljšava brigu o njima. U poslednjih nedelju dana imao sam priliku da vidim i nekoliko pozitivnih primera, poput organizacije Best Buddies Serbia, koja ima podružnice širom sveta, a postoji i kod nas, spajajući decu iz opšte populacije sa decom sa smetnjama u razvoju. Grupa mladih ljudi već godinama radi na Forumu studenata sa invaliditetom, spajajući poslodavce sa obrazovanim mladim ljudima koji se kroz zaposlenje integrišu u društvo. Shvatam da se radi o manjem stepenu invaliditeta nego kod dece u izveštaju, ali može drugačije, čak i u državnim ustanovama. Imao sam priliku da sa decom sa teškim oštećenjima pre nekoliko godina provedem „Dan igre“ u SC Šumice, a znam da mnoge koleginice sa defektologije, psihologije i drugih fakulteta odlaze redovno u Zvečansku da pruže deci pažnju i ljudski dodir.

Što se medija tiče, kao da smo tek učinili prvi korak i priznali da ova deca nisu ničija, već naša i da brigu o njima treba da preuzme celo društvo.