Prijateljsko ubeđivanje sa puškaranjem

Uzbudljiva nedelja za policiju u Srbiji. Novine su pune izveštaja o uspehu prve akcije pod nazivom „Šetač“ sa „prikrivenim agentom“ koja je dovela do hapšenja grupe okrivljene za pranje novca. Ministar Ivica Dačić bio je u radnoj i prijateljskoj poseti Južnoj Americi, posetio je Argentinu i Urugvaj, države važne za akciju „Balkanski ratnik“. Kod kuće, pao je Miloš Simović, osuđeni za ubistvo premijera Zorana Đinđića, a sa Hrvatskom je saradnja bolja nego ikad na polju hvatanja članova najvećih kriminalnih grupa.

Ono što je delimično pokvarilo ovako uspešan period ministrovanja Ivice Dačića jeste slučaj od prošle nedelje u kome su se kao akteri pojavili nekadašnji radnici Industrije motora i traktora – zaštićeni svedok Ljubiša Buha Čume i preduzetnik Predrag Ranković Peconi. Mediji su izvestili: Ranković se nalazio u automobilu „audi A6“ u pratnji još dva vozila u kojima je bilo njegovo obezbeđenje. Oni su posle završenog radnog vremena krenuli iz centrale njegovih firmi u Zemunu. Kretali su se Ulicom omladinskih brigada ka autoputu Beograd–Šid, kada je jedan od sivih „audija“ u kojem je bilo obezbeđenje očešao Buhin „mercedes sl“, sa švajcarskim tablicama koji je takođe tu prolazio. Tada su Rankovićevi ljudi potegli oružje i pucali na kolonu automobila u kojima je bio insajder Buha, koji je bio u pratnji dva policijska vozila. Jedan hitac završio je u desnim vratima „mercedesa“, a drugi iznad prednjeg desnog točka.

Što se tiče starih znanaca Buhe i Rankovića navodno se sve završilo prijateljskom konstatacijom: „Batice izvini, nije bilo namerno.“

Docnije smo saznali: na Buhin automobil je pucao Bojan Smiljković (29), policajac na privremenom radu kod Rankovića. Ranković i njegovi zaštitari bili su privedeni u policiju, saslušani i svi su pušteni osim Smiljkovića, koji je okrivljen za pokušaj ubistva zaštićenog svedoka Buhe. Smiljković, rođeni Kruševljanin, nalazi se u Rankovićevoj pratnji od 2004. godine i protiv njega su ranije vođeni postupci zbog povrede radnih obaveza, ali je opstao u beogradskoj policiji. Osim njega, saopšteno je da se u pratnji tajanstvenog preduzetnika nalazilo i jedno „vojno lice“.

Ovaj slučaj je otvorio nekoliko tema: šta rade policajci ili drugi javni službenici zaposleni za održavanje bezbednosti u državi izvan radnog vremena, u kojoj meri se bave poslovima obezbeđenja bilo kroz agencije bilo samostalno, kada će biti rešeno pitanje armije od 60.000 naoružanih ljudi u Srbiji koji se bave poslovima obezbeđenja i da li je slučajno došlo do neke vrste obračuna između starih poznanika Buhe i Peconija, koji su u prošlosti slovili za pripadnike surčinskog klana.

SLUŽBENA LICA: „Policajac privatnik“ nije srpski izum, ali se ovde dobro primio. Kao što je u bezbroj navrata ranije pisano, devedesete, ratovi i sve što se dešavalo uništilo je bezbednosni sistem u Srbiji, zapravo, pretvorilo ga je u mašinu za obavljanje kojekakvih privatnih prljavih poslova i, na drugoj strani, vođenje ratova sa nesagledivim posledicama. Jedna od tih nesagledivih stvari leži u činjenici da je instaliran sistem u kome je značka na grudima policajca često značila i pripadnost nekoj kriminalnoj grupi, a pored toga, veliki broj ubica sa beogradskih ulica bili su momci sa legitimacijama raznih „udbi“.

Promena koja se dogodila posle 2000. godine ogledala se u tome da su se policijski službenici našli u nekoj vrsti limba: zaglavljeni između proklamovane želje da se uspostavi poverenje između građana i policije i objektivno slabo plaćenog a užasno teškog posla borbe sa raznim oblicima organizovanog kriminala. Ovako pozicionirani, domaći se policajac našao u dilemi: da li da manjak novca na kraju meseca predstavi kao investiciju u budućnost ili da u slobodno vreme uradi nešto na poboljšanju svog položaja. Likovi poput Smiljkovića nisu imali dilemu: za mesto u sistemu koji obezbeđuje „kontroverznog preduzetnika“ preporučila ga je činjenica da je imao dobru obuku i da ume sa oružjem. Njegov slučaj je daleko od usamljenog i pitanje je koliko je takvih policajaca sa dvostrukom ulogom u srpskom MUP-u.

Kada je ubijen Jusuf Bulić Jusa, s njim je stradao i njegov telohranitelj Nenad Raščanin, koji je bio aktivni vodnik policije Vojske Jugoslavije u Nišu.

Vođe zemunskog klana su za šefa obezbeđenja imali Zorana Vukojevića Vuka, koji je u to vreme bio aktivni policajac, radio je u OUP Grocka. Takođe, među obezbeđenjem Sretena Jocića identifikovani su aktivni policajci, koji su sa sobom nosili službeno oružje.

Sve što se dešava poslednjih godina dovelo je do toga da se status policajca prilično promeni i da su ljudi počeli da veruju da ovi javni službenici postoje da bi njima pomogli, ali sve dok se građani čude što policija radi svoj posao jasno je da dosta toga nije kako treba.

Smiljković je bio angažovan kao deo ličnog obezbeđenja Predraga Rankovića dok neke njegove kolege nalaze mogućnost dodatne zarade kao pripadnici raznih domaćih preduzeća za fizičko tehničko obezbeđenje. Kao što je „Vreme“ u više navrata pisalo, Srbija je jedna od retkih zemalja u kojoj ne postoji zakonski regulisan status ovakvih privrednih društava, pa se često dešava da su vinovnici različitih incidenata u noćnim klubovima, na primer, pripadnici obezbeđenja / zaposlenici nekakvog FTO-a. Neregulisan status ove industrije iskoristili su mnogi sa sumnjivim biografijama da svoje pucačko iskustvo stave u „legalne tokove“. U samo nekoliko prethodnih godina imali smo prilike da vidimo, na primer, da je Milorad Ulemek Legija imao svoj FTO Lupus i da je klan Šarić imao nešto što se zove Total sekjuriti na čijem se čelu nalazio bivši policajac iz Pljevalja Danilo Odović.

Pored toga, pojedini izvori „Vremena“ iz preduzeća za fizičko-tehničko obezbeđenje, kažu da je angažovanje bivših policajaca ponekad dobra stvar, ali negiraju da oni na svom platnom spisku imaju ljudi koji aktivno rade u MUP-u Srbije.

BIZNISMENI: Dok se Ranković prebrojava oko sebe i traži nove ljude koji će ga obezbeđivati sada kada je neočekivano dospeo u javnost, Buha nastavlja da svojim delovanjem izaziva kontroverze u javnosti. On je postao neka vrsta zaštićene vrste kojoj je dopušteno da „živi normalno“ i vodi sve poslove koje je imao i pre nego što je dospeo zatvora. Novinski izveštaji su puni navoda o tome šta sve ovaj limar iz Surčina ima u svom posedu i kakve sve poslove „razvija“, a neretko se njegove izjave citiraju u dnevnoj štampi što može da bude čudno kada se radi o zaštićenom svedoku koji bi trebalo da bude negde gde niko ne zna gde je.

Kada je reč o odnosu ove dvojice, njihovi su se poslovni i životni putevi ukrštali od rada u Industriji motora i traktora pa do stolovanja u Surčinu. Za njih se ne može baš reći da su Stiven Džobs i Bil Gejts srpskog biznisa, ali su svakako proizvod „društvenih okolnosti“ i za domaće uslove „vrte“ veliki novac.

O Rankoviću se mnogo više nagađa nego zna: Peconijevu grupaciju „Invej“ danas čini 12 preduzeća – „Monus“, „Rubin“, „Vital“, „Albus“, „Milan Blagojević“, „Medela“, „Ratar“, „Sunce“, „Stari grad“, TV Košava, „Pančevačka pekara“ i Luka „Dunav“ u ovom gradu, a profit u 2008 je iznosio više od 35 miliona evra. Ranković je bio otet 2000. godine posle Petog oktobra ali je taj događaj imao mali odjek u javnosti. Pominjana je suma od 500.000 maraka na ime otkupa i da se posle toga on zabarikadirao i potpuno izolovao od pojavljivanja u javnosti. Bio je hapšen u akciji Sablja 2003. godine i pušten iz pritvora uz prijavu o neplaćenom porezu. Prema nekim informacijama ta istraga je još uvek u toku.

Ranković je postao je toliko nevidljiv da se od 2004. pa do 2008, kada je najviše kupovao u privatizaciji, samo nagađalo da je Invej njegova grupa. U javnosti, u medijima ima manje njegovih fotografija nego Darka Šarića. U devedesetim se za njega nije puno znalo, ali je docnije bilo reči o tome da se obogatio na ilegalnoj trgovini naftnim derivatima i cigaretama što je uobičajena referenca u biografiji većine srpskih bogataša. Činjenica je da kompanije koje je on kupio posluju jako dobro što se može videti iz njihovih bilansa i da je u međuvremenu od čoveka kome bankari nisu smeli da daju kredit, jer je imao reputaciju člana surčinskog klana, postao ozbiljan klijent. Poslednji put je bio pominjan u javnosti u vreme kada su navodno njegovi ljudi lobirali za povoljnije uslove poslovanja za duvansku industriju u Srbiji.

Čitav incident je verovatno shvaćen kao nešto što nikome nije bilo potrebno i svi će pokušati da što pre zabašure njegove efekte. Ipak, on je pokazao neke slabosti srpske policije koja pokušava ali ne uspeva u svemu da bude pouzdani servis građana. Takođe, opet smo pred sobom videli Buhu za koga bi bilo najbolje da se dugo vremena ne prikazuje u javnosti jer njegovo ponašanje iritira sve redom. A Ranković? O njemu se ne zna dovoljno.