CENTRALNOEVROPSKI SAMIT: Boris Tadić (Srbija), Stjepan Mesić (Hrvatska), Đorđo Napolitano (Italija), Đorđe Ivanov (Makedonija), Viktor Juščenko (Ukrajina) i Filip Vujanović (Crna Gora). foto: reuters
Kroz dimnu zavesu obnovljenih sporenja vidi se da je svetska kriza prošle godine ipak više usporavala regionalnu saradnju nego statusni sporovi i lokalne zađevice
Posle Nove godine imali smo: jednu kontratužbu, jednu „kondicionalnu“ ratnu pretnju, jednu najavu referenduma, jednu ponovljenu demarkaciju granica, jedan bojkot inauguracije, dva uspostavljanja diplomatskih odnosa, jedno povlačenje ambasadora na konsultacije, jednu neuspešnu naplatu kirije, jedan tajni plan u „radnoj verziji“…
Kao da je neko otvorio prozor u Vašingtonu, pa ovde svi kijaju, kao da je neka ruka zavrtela ringišpil s marionetama, tek proteklih nedelja ovde su se ređale vesti o potezima i kontrapotezima, izjavama i demantijima, provokacijama i demaršima, takoreći nova kakofonija na Balkanu.
KONTRATUŽBA: Pred Novu godinu iz izjava zvaničnika u Beogradu proizlazilo je da Srbija čeka da Hrvatska povuče tužbu za genocid koju je podnela 1999. godine, kada je Srbija bila u veoma teškom položaju. Pošto iz Hrvatske nije dolazio odgovor, iz Beograda je u Hag poslata obimna kontratužba protiv Hrvatske, u čijem se aneksu govori i o genocidu u NDH i o Jasenovcu. Onda je u Hrvatskoj počelo da se malo više govori i o tome da tužbe možda treba da budu povučene: zapažene su izjave Vesne Pusić, Damira Kajina, ali je i novoizabrani predsednik Republike Hrvatske Ivo Josipović u vremenskom razmaku od nekoliko dana dao dve različite izjave. Ističući da je i sam jedan od autora hrvatske tužbe, on je rekao da povlačenje tužbe ne dolazi u obzir. Posle je istakao da su dobri odnosi sa susedima bitni i da bi zbog toga možda bio spreman i da odustane od tužbe protiv Srbije za genocid, jer je bolje problem rešiti dogovorom nego se godinama povlačiti po sudu. Kaže da je hrvatska tužba nastala kada se u Srbiji vodila druga politika, a da su danas došla druga vremena i da tužba nije sama sebi svrha.
Paralelno s tim zbivanjima u Srbiji je oživela inicijativa da se donese skupštinska rezolucija o osudi zločina u Srebrenici, što je razgorelo stare polemike koje će se po svoj prilici primiriti donošenjem dve rezolucije, jedne u kojoj se govori o Srebrenici i druge u kojoj se govori o zločinima nad Srbima. Tadić je o tome govorio i tokom svoje posete Banjaluci povodom obeležavanja Dana Republike Srpske.
Kako su na to varničenje između Beograda i Zagreba reagovali Srbi iz Hrvatske čiji je položaj najosetljiviji i još uvek nezavidan?
Milorad Pupovac izjavljuje da će njegov napor biti skoncentrisan na to da šanse za odstupanje od tužbe postanu realne, da je došlo vreme otrežnjenja, da se u otvorenom dijalogu o bitnim pitanjima otvori nova stranica, a da odustajanje od tužbe bude osnov sporazuma koji će i Hrvatsku i Srbiju voditi ka EU. Sledi usvajanje Izjave Velike skupštine Srpskog narodnog vijeća u kojoj su u pet tačaka utvrđene smernice budućeg delovanja srpske zajednice u Hrvatskoj s najboljom verom da će time unaprediti svoj položaj, doprineti opštem boljitku Republike Hrvatske i njenim boljim odnosima s Republikom Srbijom te njihovoj zajedničkoj perspektivi. U Izjavi se ističe da je prva obaveza otklanjanje posledica rata, koja se ne sme prenositi ni na koga drugoga, posebno ne na one koji dolaze posle nas. Posebno se ukazuje na stvaranje uslova za održiv povratak izbeglih, da se nastavi s programom obnove, ubrza stambeno zbrinjavanje povratnika kojima su oduzeti stanovi, rešavanje statusnih prava poput priznavanja ostvarenih penzija, radnog staža, zapošljavanja itd. Ukazuje se da su i pored zakonskih rešenja još uvek zatvorena vrata za zapošljavanje Srba u pravosuđu i državnoj upravi, policiji, u školama, dečjim vrtićima i drugim javnim institucijama, podržava se zahtev za reformu izbornog zakona itd.
Pripadnici izbegličkih udruženja u Srbiji daju podršku Vladi Srbije zbog kontratužbe.
Oko 200.000 izbeglih iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine uzelo je državljanstvo Srbije. Oko 90.000 nekadašnjih stanovnika Hrvatske i Bosne i Hercegovine živi u Srbiji u izbegličkom statusu. Od 30.000 bivših stanovnika Hrvatske, uglavnom Srba, koji potražuju svoja stanarska prava, oko 19.000 živi u Srbiji. Ima problema i oko povezivanja radnog staža, s obzirom na to da Hrvatska ne priznaje doprinose koji su uplaćivani za vreme RSK. Ne ide lako ni povraćaj imovine, zato što postoji stalna pravna opstrukcija. Problem su i takozvane tajne optužnice itd.
U izjavi predstavljenoj u novembru 2001. godine zemlje potpisnice Dejtonskog sporazuma su na sastanku Stalnog saveta OEBS-a podržale povratak izbeglica i raseljenih lica, a misije OEBS-a u Beogradu, Zagrebu i Sarajevu razradile su principe za povratak: da je pravo vlasnika uvek u prednosti nad interesom onog ko je u trenutnom posedu nekretnine; da se stanarsko pravo izjednači sa pravom svojine; da se vlasniku osigura povratak ili nadoknada imovine. Jedno vreme govorilo se o oživljavanju Sarajevskog sporazuma koji su potpisale Srbija, Hrvatska i Bosna i Hercegovina radi rešavanja preostalih pitanja izbeglica, jer to više nije pitanje humanitarne pomoći, već ljudskih prava, koja moraju da budu vraćena. To su usporile inercija i opstrukcija.
KORIDORSKA: Toliko o ratu, onom prošlom, koji neki nazivaju jugoslovenskim ratovima, a Miša Gleni ga naziva Trećim balkanskim. Pojavila se i asocijacija na onaj stari naslov Vitomila Zupana: „Doviđenja u sledećem ratu!“
Odlazeći hrvatski predsednik Stipe Mesić je, naime, izjavio da Zagreb, prema Dejtonskom sporazumu, ima obavezu da garantuje jedinstvo Bosne, te da bi u slučaju raspisivanja referenduma o samostalnosti Republike Srpske odmah vojno intervenisao, kako bi hrvatska vojska prekidanjem koridora u bosanskoj Posavini onesposobila RS, koja bi „odmah morala da nestane“.
Ogorčenje u Republici Srpskoj i u Beogradu bilo je veliko… Prvo je Mesiću odgovorio Milorad Dodik. Predsednik Srbije Tadić je uoči sednice SB-a obavestio generalnog sekretara Ban Ki Muna i da opasne reči i izjave nisu dobrodošle u regionalnom političkom govoru. To je rekao i na sednici SB-a. Mesić je najavio cirkularni odgovor na to, dajući dodatno objašnjenje da je govorio u kondicionalu, da je hteo da upozori na to da međunarodni faktori ne reaguju na Dodikovu politiku.
Mesić je od nekih krugova u Beogradu, sada se vidi, neopravdano bio proglašavan za čoveka koji može da služi kao primer kako političar treba da se odnosi prema prošlosti. Na kraju mandata on je povukao nekoliko poteza za koje je kao iskusan političar morao znati da će ražestiti Beograd – u to spadaju i njegova božićna poseta Kosovu (bio je tamo i slovenački predsednik Tusk, ali se Beograd nekako manje ljutio) i njegova odluka o pomilovanju Siniše Rimca, osuđenog za likvidaciju Srba u Pakračkoj Poljani, a oslobođenog za brutalno ubistvo porodice Zec u Zagrebu 1991. Mesić je to pomilovanje objašnjavao primenjenim okolnostima i činjenicom da se Rimac pokajao, da je pokazao gde su zakopani ubijeni. Podsetio je i na to da je pomilovao i sedam Srba osuđenih za ratni zločin, a da niko nije protestovao itd.
Verovatno da on to nije uradio iz staračke pizme. Izostanak reakcije evropskih faktora na njegovu izjavu možda može da znači i da je Mesiću neko možda i namignuo da kaže to što je kazao da bi plašio Dodika i nervirao Beograd pred naredne pregovore. Videćemo da su i drugi ovih nedelja povlačili poteze koji se moraju povezati ili s Bosnom ili s Kosovom.
Ljutnja najčešće odmaže u takvim okolnostima i nije preporučljiva. Ono o čemu se ipak mora razmišljati jeste ta Mesićeva ratna izjava, makar ona bila privatna i kondicionalna. On je to ipak izjavio kao funkcionišući predsednik, i izgleda da nije izjavio samo jednom.
Predsednik Vlade RS Milorad Dodik kaže da je od Mesićeve izjave o mogućoj upotrebi sile protiv Republike Srpske još opasnija izjava hrvatskog člana Predsedništva BiH Željka Komšića da je o mogućnosti hrvatske intervencije u BiH sa Mesićem razgovarao pre dve godine…
Bolje od ljutnje, koju uvek zakonito prati medijsko uspaljivanje, biće to da nadležne institucije u Beogradu malo pažljivije pogledaju da li postoje mogućnosti da se tako nešto desi, kakve posledice, političke, demografske, mogu nastati i da li takozvana regionalna arhitektura bezbednosti može to da predupredi. Bolje je brinuti pre nego se sekirati posle. Na Balkanu su inače već isprobavani novi operativni mehanizmi OEBS-a, pa je ova organizacija možda bolja adresa za staložen razgovor o tome.
NOVI TON: Novi predsednik Hrvatske Ivo Josipović je vadio kestenje iz vatre, rekavši da neće komentarisati privatne izjave svog prethodnika, ali da vojna intervencija nije opcija. Naglasio je da Hrvatska ima ustavnu obavezu da brani interese svog naroda izvan države, ali samo dok ne zadire u unutrašnje poslove BiH i da je Zagrebu najbitnije da sva tri naroda u BiH postignu sporazum, bez obzira znači li to tri, pet ili sedam entiteta, te da će taj sporazum i za Zagreb biti prihvatljiv dok god bude garantovao ravnopravnost hrvatskog naroda u BiH.
Ta formula liči na ono što su ponavljali Tadić i Jeremić, očigledno gurani od međunarodnih faktora da umire Dodika.
Nije jasno kako nadležne institucije u Srbiji procenjuju Josipovića, ali po prvim taktovima može se zaključiti da će srpsko-hrvatska sporenja za Josipovićevog mandata biti malo prijatnija uhu, a i to je nešto. S Hrvatskom predstoje pregovori o razgraničenju na Dunavu oko Šarengradske ade. Nadajmo se da će oni biti manje napeti od hrvatsko-slovenačkih pregovora o Piranskom zalivu. Josipović je inače bio protiv tog piranskog sporazuma iz nekih načelnih razloga. Generalno gledano, S-H-S odnosi trebalo bi da napreduju jer su napredovali i u prethodnom, znatno težem periodu (videti tekst u okviru „Bilateralni ekonomski odnosi“).
Predsednik Tadić na inauguraciju Ive Josipovića za predsednika Hrvatske neće ići zato što je na tu promociju pozvan predsednik Kosova Fatmir Sejdiju. Predsednik državne zajednice Srbije i Crne Gore Svetozar Marović i predsednici Srbije i Crne Gore, Boris Tadić i Filip Vujanović, prisustvovali su inauguraciji predsednika Republike Hrvatske Stjepana Mesića 18. februara 2005. Josipović je izjavio da Tadićev nedolazak razume.
BOSANSKA KARTA: Pritiskan s raznih strana, premijer RS Dodik stoji na stanovištu da je Republika Srpska dovoljno popuštala i nastoji da svoj položaj ojača – izjavio je 22. januara u Beogradu da bi referendum u Republici Srpskoj, o tome da li građani podržavaju Dejtonski sporazum, mogao da bude održan već polovinom februara, ako ne bude uložen veto na predloženi zakon o referendumu. Naglasio je da to neće biti nikakav secesionistički referendum.
Bilo je u Beogradu raznih pokušaja da se utiče na smirivanje bosanskog ustavnog spora – u saradnji s predsednikom Turske. Predsednici Turske i Srbije Abdulah Gul i Boris Tadić izjavili su 25. oktobra u Beogradu da dve zemlje imaju najbolje odnose u dosadašnjoj istoriji i ocenili da su odnosi dostigli nivo strateškog partnerstva. Predstavnici vlada Srbije i Turske tada su potpisali pet međudržavnih sporazuma, među njima i sporazume o ekonomskoj i saradnji u oblasti infrastrukturnih projekata i sporazum o saradnji u oblasti razvoja saobraćajne i druge infrastrukture na lokalnom, regionalnom i nacionalnom nivou. Turci su, naravno, zainteresovani za koridor 10. Kredit od 30 miliona dolara za izgradnju puteva treba da obezbedi turska Eksim banka, a 15 odsto vrednosti projekta biće finansiran iz budžeta Srbije.
U Beogradu je, međutim, nakratko zavladala ledena tišina kada je Gul posle posete Beogradu otišao u Sarajevo i tamo malo veličao otomansku prošlost. Onda su se pojavila i tolerantnija tumačenja o tome da muslimansko stanovništvo verovatno oseća izvesnu bliskost s Turskom, slično kao pravoslavno s Rusijom.
Uz širenje uverenja da su se vremena zaista izmenila, ministri spoljnih poslova Srbije, Bosne i Hercegovine i Turske, nakon januarskog trilateralnog sastanka u Beogradu, ocenjuju da su dobri odnosi u regionu zapadnog Balkana najznačajniji za napredak ovih država ka Evropskoj uniji. Predsednik Tadić prima tri ministra i po ko zna koji put ističe da Srbija principijelno i nedvosmisleno podržava teritorijalni integritet i suverenitet Bosne i Hercegovine i zalaže se za stabilnost BiH i njen napredak u evropskim i evroatlantskim integracijama.
CRNOGORSKE SERPENTINE: Udaljenost Srbije i Crne Gore sada je veća bar za dva nova slova crnogorske azbuke i za dva diplomatska konflikta. Srpsko-crnogorski odnosi su bili počeli da se popravljaju nakon krize posle crnogorskog priznavanja nezavisnosti Kosova. Predsednik Crne Gore Filip Vujanović je 18. juna učestovao na XVI samitu predsednika zemalja centralne Evrope u Novom Sadu; premijer Srbije Cvetković je 15. oktobra posetio Crnu Goru.
Ambasador Srbije u Podgorici Zoran Lutovac zatražio je da se crnogorska vlada uzdrži od uspostavljanja diplomatskih odnosa s Kosovom do završetka procesa pred Sudom u Hagu. Izgleda da je bilo nekih uveravanja da će tako biti, ali Podgorica i Priština su razmenile pisma o uspostavljanju diplomatske misije. Predsednik Crne Gore Filip Vujanović taj potez malo ublažava izjavom da će potpisati akreditive novog ambasadora kada na Kosovu bude rešen status crnogorske manjine. Lutovca pozivaju na konsultacije u Beograd, a crnogorskoj ambasadi u Beogradu ispostavlja se račun za plaćanje zakupa u iznosu od 1,5 miliona evra (35.000 mesečno), pošto Vlada Srbije plaća rentu od 11.500 evra za ambasadu u Podgorici. Neki od medija javljaju da crnogorska vlada neće da plati kiriju zato što je Crna Gora ulagala u tu zgradu i zato što joj je vila data na besplatno korišćenje. Verovatno je da je neko tako nešto i obećao u nastupu širokogrudosti koja je trebalo da prikrije ljutnju zbog odlaska Crne Gore iz zajedničke države.
Neposredno posle toga crnogorski premijer Milo Đukanović putuje u Vašington, prima ga Hilari Klinton i Džo Bajden je u kadru, pominje se reč partnerstvo i Đukanović zahvaljuje na izuzetnoj podršci Crnoj Gori u ostvarivanju njenog cilja, a to je članstvo u akcionom planu u okviru NATO integracije i istovremeno ispoljava spremnost da veoma odgovorno ispuni sve obaveze i da najavi da će Crna Gora sigurno biti prva sledeća članica NATO-a. Obećava da će nastaviti saradnju i da će pružati pomoć u rešavanju preostalih otvorenih pitanja, pre svega u Bosni i Hercegovini. Čini se da pomenu i Avganistan. Na predavanju na Univerzitetu „Džon Hopkins“ u Vašingtonu naglašava da BiH mora opstati i da treba podržati sve napore koji vode ka uspostavljanju jedne održive državne celine…
I politički odnosi Srbije i Makedonije su u proteklom periodu stagnirali zbog makedonske politike prema KiM i makedonske odluke o priznanju Kosova 8. oktobra 2008. godine. Usledili su deblokada odnosa i politički dijalog, započet na inicijativu Srbije. Vlada Makedonije, međutim, 17. oktobra 2009. uspostavlja diplomatske odnosa sa Prištinom i to odmah po ratifikaciji Sporazuma o utvrđivanju granice između Skoplja i Prištine. Sporazum o utvrđivanju i protezanju granične linije između Makedonije i SRJ zaključen je inače 2001. godine.
KOSOVSKI RADNI PAPIR: Tadić je u Njujorku tražio da se do trenutka iznošenja mišljenja Međunarodnog suda pravde na sudije ne vrši pritisak novim priznavanjima nezavisnosti Kosova. Iskoristio je priliku da uputi zahvalnost na adresu 127 zemalja koje poštuju principe Povelje UN-a time što ne priznaju Kosovo.
Na pritisak da Srbija ne ometa integraciju Kosova u međunarodne organizacije, Tadić naglašava da je za Srbiju jedini prihvatljiv način da se glas administracije u Prištini čuje na multilateralnim skupovima taj da se to odvija uz posredovanje UNMIK-a. UNMIK Kosovo je pomoću te formule uključeno u sporazum CEFTA (videti prilog „U kojim regionalnim inicijativama učestvuje Srbija“).
FEJT: Jedan od razloga što je Tadić bio na sednici Saveta bezbednosti jesu potezi Pitera Fejta iz civilne kancelarije na Kosovu.
Fejt, 63-godišnji holandski diplomata, inače je ekspert za takozvani krizni menadžment. Odavno je prisutan na Balkanu, bio je savetnik komandanta IFOR-a u Bosni, posredovao je tokom albanske pobune u Makedoniji, neki ga smatraju i arhitektom Ohridskog sporazuma kojim je konflikt okončan („Na nas Makedoncite Piter Fejt ni e vo dobro seќavanje“, glasi jedan makedonski naslov). Posredovao je 2001. tokom gušenja albanske pobune u Preševu i Bujanovcu. Bio je u misiji u Darfuru, u Kongu, zatim kao EU ekspert u Iraku, šef misije u Aćeu, gde je u konfliktu posredovao Ahtisari, čiji plan pokušava da progura na Kosovu…
Aprila 2008. Fejt je predvodio tim evropskih zvaničnika koji su odobrili kosovski ustav i neki ga smatraju lobistom kosovske nezavisnosti. On je evropski ekspert i poverenik koji govori suprotno od onoga što zvanično govore evropski funkcioneri – oni govore da su evropske integracije Srbije odvojene od kosovskog pitanja, a on je i ranije davao izjave o tome da Srbiju treba uceniti da popusti oko Kosova zarad Evropske unije.
U radnoj verziju dokumenta čiji je autor Fejt pored ostalog piše da treba stvoriti dinamiku po kojoj će Beograd imati rešenje koje ću mu sačuvati obraz, pa najavljuje formiranje opštine Severna Mitrovica, posle izbora koji će se održati sredinom ove godine, kao i organizovanje lokalnih izbora u tri opštine na severu Kosova – Zvečan, Leposavić i Zubin Potok. Traži da Beograd smanji i obustavi podršku „paralelnim strukturama“. Hoće da kaže Srbima da se od konstitucije statusa ne živi, ali oni znaju da se bez konstitucije statusa prilično masovno strada. Predsednik Tadić je u govoru u Savetu bezbednosti upozorio i na to da sve oštrija retorika kojom Euleks opisuje legitimne srpske institucije, nazivajući ih „paralelnim“, ni na koji način ne doprinosi stabilnosti. Ako Euleks, Kfor, ili bilo ko drugi, želi da kritikuje neku vlast na Kosovu, neka počne od vlasti koju su unilateralno obrazovali Albanci u Prištini bez saglasnosti Saveta bezbednosti UN-a, i uz jasno kršenje principa međunarodnog poretka.
Fejt je u tom radnom papiru predlagao da se vlasti u Beogradu prinude da prestanu da obeshrabruju Srbe na Kosovu da glasaju na izborima koje raspisuje Priština. Od 100.000 Srba, na poslednjim lokalnim izborima koje je organizovala Priština glasalo je samo 6000. Posle su se dve garniture srpskih predstavnika sukobljavale oko preuzimanja opštine Štrpce, a ministra za KiM Bogdanovića kosovska policija je sprečila da tamo ode da posreduje.
Fejt je posle dao izjavu u kojoj se kaže da neće prihvatiti ucenjivanje, uslovljavanje ili gašenje srpskih institucija ne samo na severu Kosova nego na čitavom delu Kosova gde žive Srbi, da ništa neće biti nametano silom. Posle dodaje i da priznavanje Kosova nije formalni uslov za ulazak Srbije u EU, ali da će regionalna saradnja biti jedan od uslova.
E sad, šta je to regionalna saradnja?
Mi smo mislili da je to ono kad u komplikovanoj mreži organizacija, inicijativa, asocijacija i koordinacija (videti prilog; „U kojim regionalnim inicijativama učestvuje Srbija“) ministarstva privrede i finansija harmonizuju svoje trgovinske, finansijske i investicione regulative i politike, kada ministarstva nauke razvijaju zajedničku istraživačku strategiju, kada sarađuju gradovi u pograničnim zonama, kada se izvode strateški investicioni projekti. Neki od njih kao što su koridori 7 i 10, gasovod, Banatski Dvor, razvoj dunavskog basena, Đerdap III, hidroelektrane na Drini su za Srbiju od dugoročne strateške važnosti. Izgleda da su njeni strateški ciljevi nekako više raspoređeni na istoku i severu, a problemi više na jugu i zapadu Balkana…
Regionalnu saradnju prošle godine mnogo je više usporila svetska kriza nego statusni i konstitucionalni sporovi i stare zađevice na Balkanu. Sem u slučaju Crne Gore, ali to je, kao i uvek, izuzetak koji potvrđuje pravilo.
DOGOVORI, PREGOVORI: B. Crvenkovski, F. Vujanović, S. Mesić i B. Tadić
Republika Srbija je u Procesu saradnje u jugoistočnoj Evropi (PrS JIE), Regionalnom savetu za saradnju (RSS), Centralnoevropskoj inicijativi (CEI); potpisala je Sporazum o slobodnoj trgovini CEFTA (2006; sada predsedava), Ugovor o energetskoj zajednici, Sporazum o uspostavljanju zajedničkog evropskog vazduhoplovnog područja, kao i Memorandum o razvoju osnovne saobraćajne mreže u regionu koji treba da preraste u Sporazum o transportnoj zajednici, a pregovora se i o stvaranju Transportne zajednice Jugoistočne Evrope. U Srbiji je centar Transportne opservatorije (SEETO). Srbija je članica Organizacije za crnomorsku ekonomsku saradnju (BSEC), Jadransko-jonske inicijative (JJI), Procesa saradnje na Dunavu, Međunarodne komisije za zaštitu reke Dunav (ICPDR), Dunavske komisije, Međunarodne komisije za sliv reke Save… Regionalne inicijative za migracije, azil i izbegla lica (MARRI).
Savet za regionalnu saradnju čine Albanija, BiH, Bugarska, Grčka, Hrvatska, Makedonija, Moldavija, Rumunija, Srbija, Turska i Crna Gora, UNMIK „u ime Kosova u skladu sa rezolucijom 1244 SBUN“, Evropska unija, kao i određen broj zemalja i institucija koje će i dalje aktivno podržavati regionalnu saradnju u Jugoistočnoj Evropi.
U okviru njega koordiniše se rad sledećih institucija: Regionalnog centra za borbu protiv prekograničnog kriminala (SECI centar, u Bukureštu); Regionalne antikorupcijske inicijative (RAI, u Sarajevu), Udruženja šefova policije Jugoistočne Evrope (SEPCA, u Sofiji); Regionalne inicijative za migracije, azil i izbeglice (MARRI, u Skoplju) i Savetodavne grupe tužilaca iz Jugoistočne Evrope (SEEPAG, u Beogradu); Centar za saradnju u oblasti bezbednosti (RACVIAC, u Zagrebu); Centar za kontrolu malog oružja i lakog naoružanja u Jugoistočnoj Evropi (SEESAC) čije je sedište u Beogradu i Inicijativa za prevenciju i spremnost u slučaju katastrofa (DPPI).
Centralnoevropska inicijativa (CEI) nastala je kao rezultat „četvorne saradnje“, koju su 1989. godine pokrenule Italija, Austrija, Jugoslavija i Mađarska, a u njoj učestvuje ukupno 18 zemalja: Albanija, Austrija, Belorusija, Bosna i Hercegovina, Bugarska, Hrvatska, Češka Republika, Mađarska, Italija, Makedonija, Crna Gora, Poljska, Rumunija, Srbija, Slovačka, Slovenija i Ukrajina.
Centralnoevropska zona slobodne trgovine (CEFTA) u kojoj su pre ulaska u EU bile članice: Bugarska (1999–2007), Mađarska (1994–2004), Poljska (1994–2004), Rumunija (1997–2007), Slovačka (1994–2004), Slovenija (1996–2004), Češka (1994–2004), sada ima novi sastav: Albanija (2007), Bosna i Hercegovina (2007), Makedonija (2006), Moldavija (2007), Srbija (2007), Hrvatska (2003), Crna Gora (2007) i, pod patronatom Ujedinjenih nacija, Kosovo (2007).
Crnomorska ekonomska saradnja (BSEC) osnovana je 1992. godine, na inicijativu Turske. Članice: Azerbejdžan, Albanija, Bugarska, Gruzija, Grčka, Jermenija, Moldavija, Rumunija, Rusija, Srbija, Turska i Ukrajina. Status posmatrača imaju: Austrija, SR Nemačka, Francuska, Italija, Poljska, Slovačka, Egipat, Tunis i Izrael.
Jadransko–jonska inicijativa razvila se iz ranije Jadranske inicijative koju je lansirala Italija 1998. godine u cilju bržeg razvoja i koordinacije saradnje priobalnih zemalja (Italija, Slovenija, Hrvatska, BiH i Albanija). Na inicijativu Grčke Jadranska inicijativa je 2000. godine prerasla u Jadransko-jonsku. Članice: Albanija, Bosna i Hercegovina, Grčka, Italija, Hrvatska, Srbija, Slovenija i Crna Gora.
Inicijativa za saradnju u Jugoistočnoj Evropi (SECI) osnovana je decembra 1996. godine kao podrška implementaciji Dejtonskog sporazuma. Zemlje članice SECI su: Albanija, BiH, Bugarska, Hrvatska, Grčka, Mađarska, Moldavija, Makedonija, Rumunija, Slovenija, Srbija, Turska i Crna Gora.
U okviru SECI-ja deluje Regionalni centar za sprečavanje i borbu protiv prekograničnog kriminala sa sedištem u Bukureštu. Mađarska je zadužena za problematiku krađe kola, Albanija za praćenje rada carina, a Srbija vodi Regionalnu radnu grupu tužilaca zemalja JIE.
Proces saradnje na Dunavu bez stvaranja novih institucija u okviru šest „oblasti“, a to su ekonomska, plovidbena, ekološka, kulturna, subregionalna saradnja i saradnja u oblasti turizma za koju je Srbija određena da bude nosilac radne grupe. Proces su inicirali u junu 2001. godine Austrija, Rumunija, Evropska komisija i Pakt za stabilnost JIE, a zvanično je uspostavljen na prvoj Ministarskoj konferenciji održanoj u Beču 27. maja 2002, a jedna je održana 18. aprila 2007. godine u Beogradu.
Učesnice procesa su 13 zemalja podunavskog bazena: SR Nemačka, Austrija, Češka, Slovenija, Slovačka, Mađarska, Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Srbija, Rumunija, Bugarska, Moldavija i Ukrajina, Evropska komisija i Regionalni savet za saradnju.
Tu diplomatsko-poslovnu inicijativu ne treba mešati s Dunavskom komisijom, stvorenom Pariskim mirovnim sporazumom 1856. godine, kojim je okončan Krimski rat. Dunavska komisija trajala je do 1938, a u sadašnjem obliku osnovana je konferencijom u Beogradu 1948. godine. Ona reguliše pravila za plovidbu unutrašnjim vodama.
Inicijativu za rehabilitaciju bazena reke Save čine pribrežne zemlje. Slovenija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina i SR Jugoslavija su 3. decembra 2002. godine potpisale Okvirni sporazum za sliv reke Save i Protokol o navigaciji. Sporazum je stupio na snagu 29. decembra 2004. godine. Srbija, kao najnizvodnija zemlja u slivu reke Save posebno je zainteresovana za ubrzanje procesa izrade protokola o prekograničnom zagađenju, prevenciji zagađenja sa plovnih objekata, o vanrednim situacijama i o zaštiti od poplava, površinskih voda, leda, suše i nedostatka vode.
Bugarska
Bugarska spada među 10 najvažnijih spoljnotrgovinskih partnera Srbije, s trendom rasta robne razmene, ali i s izraženim deficitom na srpskoj strani. Vrednost robne razmene u 2008. iznosila je 674,48 miliona evra. Za osam meseci ove godine razmena je iznosila 235,5 miliona evra.
Između dve zemlje zabeležene su i uzajamne investicije (privatizacija fabrika „Trajal“ i „Župa“ sa bugarske strane i kupovina lanca robnih kuća „Pikadili“ od strane Delte sa srpske). Bugarske investicije u Srbiji iznose oko 44 miliona evra. Postoji obostran interes za izgradnju autoputa Niš–Sofija, a vrednost te investicije iznosi oko 537 miliona evra (oko 80 km autoputa). U perspektivi najvažnija je realizacija gasovoda Južni tok koji u Srbiju treba da uđe iz Bugarske.
Rumunija
U poslednjih pet godina bilateralna robna razmena beleži konstantan rast, uz nedovoljno iskorišćene mogućnosti za dalje unapređenje ekonomske saradnje – zajednički projekti za poboljšanje drumske i železničke infrastrukture, uzajamno investiranje i sl. Vrednost robne razmene 2008. godine iznosila je 702 miliona evra. Za osam meseci ove godine obim razmene bio je 441,3 miliona američkih dolara.
Saobraćajne veze sa Rumunijom su na veoma niskom nivou (osim železničke veze Beograd–Bukurešt). Postoji mogućnost dogovora u vezi sa boljim korišćenjem Dunava, koridora 7 i luke Konstanca za izvoz–uvoz iz Srbije. O tome je postignuta načelna saglasnost dva predsednika (postoji mogućnost ustupanja dela luke Srbiji).
Realizacija projekta naftovoda Konstanca–Pančevo–Omišalj–Trst od strateškog je interesa za sve zemlje učesnice (Srbija, Rumunija, Hrvatska i Italija). Na sastanku Međudržavnog komiteta za Panevropski naftovod 22. aprila 2008. u Bukureštu je potpisan sporazum o udruživanju nacionalnih kompanija za realizaciju ovog projekta.
Mađarska
Po obimu razmene, Mađarska je u prvih deset najznačajnijih trgovinskih partnera Srbije (u 2007. na osmom, a u 2008. na sedmom mestu), uz stalni trend uvećanja obima, ali i deficit na srpskoj strani. Od zemalja EU, u 2008. je bila na trećem mestu (iza Nemačke i Italije). Izvoz u Mađarsku čini tri odsto ukupnog izvoza Srbije, a uvoz iz Mađarske predstavlja 3,5 odsto ukupnog uvoza u Srbiju. Od 2006. do 2008. beleži se rast uvoza iz Mađarske, čemu je najviše doprineo povećan uvoz energenata i električne energije.
Ukupna robna razmena u 2008. iznosila je 1,140 miliona američkih dolara. Kao direktna posledica globalne ekonomske krize, odnosno pada proizvodnje i tražnje u obe zemlje, u 2009. je zabeležen drastičan pad uvoza od 84,8 odsto i izvoza od 51,6 odsto u odnosu na isti period prošle godine.
Od značaja je postojanje Međuvladine mešovite komisije (MMK) za trgovinsku i ekonomsku saradnju; kopredsednik srpskog dela MMK-a je Bojan Pajtić, predsednik Izvršnog veća AP Vojvodine. Osnovana je Mađarsko-srpska privredna komora (28. maj 2009), kao i Mađarsko-srpski poslovni savet (2006), a memorandumom o razumevanju između ministarstava ekonomije u maju 2007. formiran je u Novom Sadu i Mađarsko-vojvođanski ekonomski savet.
Vremena se menjaju, mada to ne ide bez straha da će se mržnje opet rasplamsati, ali ni bez podozrenja da se na Balkanu obnavljaju neke stare imperijalne aspiracije i obavljaju istorijske revizije – neki na zapadu zaziru od prisustva Rusije, a nekima, ovde, na primer, smeta to što baš Austrija opet ima visokog predstavnika koji umiruje Bosnu…
Francuski i nemački ambasador u Beogradu pokazuju zajedničke udžbenike istorije iz kojih uče mladi Francuzi i Nemci. Imali smo ovde jednom takve udžbenike, a njihov slab domet je opisan u drami Golubnjača, a potom i u nekim mnogo dramatičnijim formama. Matija Bećković objavljuje satiričnu pesmu na te teme i pod naslovom Izvini obraća se između ostalih Padišahu („Izvini, Padišahu, što ovoliko kasnim/ Ko će me razumeti ako ti nećeš…“), i nadvojvodi Ferdinandu („Izvini, carski sine i unuče/ Ako ikako možeš/ Sad je kasno za sve osim za izvinjenje…“).
Da nije bilo vesti od pre neki dan da je, po podacima za novembar 2009. godine, prosečna plata u Srbiji najniža u regionu, niža čak i od tradicionalno niskih zarada u Makedoniji, ne bi se možda čuo ni glas „ekonomskog patriotizma“ koji bi mogao biti važan radi podsticanja promišljanja koliko nove ekonomske politike, za šta se zalažu najznačajniji srpski privrednici, toliko i za buđenje opštenarodne svesti da nije lepo biti najgori.
To s platama ima direktnu vezu s depresacijom dinara, ali šta god da je u pitanju, podaci su sledeći: Srbija ima prosečnu platu od 329,05 evra, Makedonija 330,83 evra, BiH 394,5, Crna Gora 456, Hrvatska 724,13 i Slovenija 935,11 evra.
Srpski privrednici skloni su da za svoje i radničke nevolje optuže previše plivajuću politiku Narodne banke Srbije. Ukazuju, kao što su to uradili pre neki dan u Privrednoj komori Srbije, na okolnost da je vrednost dinara prema evru od oktobra 2008. do kraja decembra prošle godine pala za 20,1 odsto, a, recimo, u Hrvatskoj kuna je depresirala za samo 2,7 odsto.
Tome pridodaju i previše restriktivnu politiku centralne novčane ustanove kada je reč o obaveznim depozitima na bankarske plasmane i misle da ukupna ekonomska politika nije dovoljno podsticajna da bi Srbija zbilja bila lider u regionu.
S druge strane, Srbija u odnosima sa zemljama CEFTA beleži znatan suficit u spoljnotrgovinskoj razmeni, osim sa Hrvatskom i Moldavijom, ali obim poslova s Moldavcima je toliko mali da je gotovo zanemarljiv.
Za 11 meseci 2009. godine u zemlje CEFTA izvezli smo robe i usluga u vrednosti od oko 2,430 milijardi dolara, a uvezli za oko 1,110 milijardi dolara. To predstavlja, u godini izražene krize, pad skoro za trećinu i izvoza i uvoza, u odnosu na koliko-toliko berićetnu 2008. godinu. Podatak bi mogao da svedoči o nekakvom liderstvu, dok se na čelo ne stavi hladan oblog čiji su sastojci proste činjenice: naš izvoz u zemlje CEFTA je čak 30,5 odsto od ukupnog srpskog izvoza (oko osam milijardi dolara), a uvoz je tek 7,9 procenata od ukupne vrednosti uvoza, nešto preko 14 milijardi dolara. U globalu, dakle, beležimo ozbiljan deficit.
Osim Albanije i Moldavije, sve druge članice CEFTA su zemlje bivše Jugoslavije, bez Slovenije, naravno.
A kako stojimo u „jugosferi“?
U BiH smo za 11 meseci prošle godine, po podacima Privredne komore Srbije, ostvarili suficit od 552 miliona dolara, s tim da je izvoz u odnosu na 2008. godinu pao za 24,6 odsto, a uvoz za 35,5 odsto. Sa Crnom Gorom bilans je sledeći: izvezli smo za 11 meseci 2009. godine u ukupnoj vrednosti od 773,2 miliona dolara a uvoz je bio 147,6 miliona dolara. Suficit – 625,6 miliona, a ukupan pad prometa u kriznoj godini bio je oko 30 odsto. U trgovini s Makedonijom suficit je oko 181 milion dolara, a za četvrtinu je smanjen obim trgovine. Deficit beležimo u trgovini s Hrvatskom (63,14 miliona dolara) i Slovenijom (119,1 milion dolara), s tim da je pad našeg izvoza u 2009. u odnosu na 2008. godinu s Hrvatskom bio 40,05 odsto, a sa Slovenijom 34,7 odsto.
Na šta upućuju ove statistike, osim na činjenicu da je kriza usporila rast privredne saradnje?
Najpre na činjenicu da se u dužem statističkom nizu odnosi ne menjaju. Slična je statistika od 2002. godine. Srbija još nije napravila prelomni iskorak ka najbližim, najjeftinijim i najpristupačnijim tržištima.
I drugo, možda i značajnije da svaki pokušaj srpske penetracije kapitala ima politički prizvuk i kada ga objektivno nema. Poslednji primer je stvaranje konzorcijuma javnog i privatnog kapitala oko učešća na tenderu za kupovinu dela Luke Bar, što se, barem na crnogorskoj strani, procenjuje kao politički a ne kao poslovni potez.
Uspešna politika mora da otklanja ovakvu vrstu barijera, što do sada nije uspela ni u Sloveniji ni u Hrvatskoj.
– u milionima USD –
Ukupna robna razmena Srbije i Hrvatske u 2008. godini iznosila je 988,4 miliona američkih dolara, što je za 15,1 odsto više u odnosu na isti period 2007. godine. Izvoz u Hrvatsku iznosio je 439,2 miliona američkih dolara i beleži porast od 32,6 odsto u odnosu na isti period 2007. godine. Uvoz iz Hrvatske povećao se za 4,1 odsto u odnosu na isti period 2007. godine i iznosio je 549,1 milion dolara. Deficit u robnoj razmeni iznosio je 109,9 miliona dolara.
Ukupna robna razmena Srbije i Hrvatske za deset meseci 2009. godine iznosila je 536,92 miliona američkih dolara, što je za 37,85 odsto manje u odnosu na isti period 2008. godine. Izvoz u Hrvatsku iznosio je 236,89 miliona dolara i beleži smanjenje od 40,05 odsto u odnosu na isti period prošle godine. Uvoz iz Hrvatske se smanjio za 35,6 odsto u odnosu na isti period 2008. godine i iznosio je 300,03 miliona dolara. Deficit u robnoj razmeni iznosio je 63,14 miliona dolara.
– u milionima USD –
Ukupna robna razmena Srbije i Crne Gore u 2008. godini iznosila je 1476,1 milion američkih dolara, što je za 35,1 odsto više u odnosu na isti period 2007. godine. Izvoz u Crnu Goru iznosio je 1279,6 miliona dolara i beleži porast od 34,6 odsto u odnosu na isti period prethodne godine. Uvoz iz Crne Gore povećao se 55,7 odsto u odnosu na isti period 2007. godine i iznosi 196,5 miliona dolara. Suficit u robnoj razmeni iznosi 1083,1 milion dolara.
Ukupna robna razmena Srbije i Crne Gore za jedanaest meseci 2009. godine iznosila je 920,8 miliona američkih dolara, što je za 34,7 odsto manje u odnosu na isti period 2008. godine. Izvoz u Crnu Goru iznosio je 773,2 miliona dolara i beleži smanjenje od 36,7 odsto u odnosu na isti period 2008. godine. Uvoz iz Crne Gore u ovom periodu 2009. godine se smanjio za 21,7 odsto u odnosu na isti period 2008. godine i iznosio je 147,6 miliona dolara. Suficit u robnoj razmeni za deset meseci 2009. godine iznosio je 625,6 miliona dolara.
– u milionima USD –
Ukupna robna razmena Srbije i Makedonije u 2008. godini iznosila je 865,8 miliona američkih dolara, što je za 14,8 odsto više u odnosu na isti period 2007. godine. Izvoz u Makedoniju iznosio je 496,3 miliona dolara i beleži porast od 13 odsto u odnosu na isti period 2007. godine. Uvoz iz Makedonije povećao se za 23,9 odsto u odnosu na isti period prethodne godine i iznosio je 369,5 miliona dolara. Suficit u robnoj razmeni iznosio je 126,8 miliona dolara.
Ukupna robna razmena Srbije i Makedonije za jedanaest meseci 2009. godine iznosila je 602,91 miliona američkih dolara, što je za 25,2 odsto manje u odnosu na isti period 2008. godine. Izvoz u Makedoniju iznosio je 391,80 miliona dolara i beleži smanjenje od 14,1 odsto u odnosu na isti period 2008. godine. Uvoz iz Makedonije se smanjio za 39,7 odsto u odnosu na isti period prethodne godine i iznosio je 211,11 miliona dolara. Suficit u robnoj razmeni iznosio je 180,69 miliona dolara.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
