Odgovornost mora da postoji

„Epidemiju imamo, već imamo i slučajeve koji su autohtoni, koji nisu povezani sa putovanjem. Imamo i slučajeve širenja gripa unutar kolektiva. Definitivno imamo posao sa epidemijama i Zavodi za javno zdravlje imaju nadležnost, po zakonu, da prijave svoje slučajeve epidemija Republičkom institutu za javno zdravlje ‘Dr Milan Jovanović Batut’. Republički institut onda procenjuje epidemiološku situaciju i predlaže ministru zdravlja da proglasi epidemiju od opšteg državnog značaja“, kaže ministar zdravlja Tomica Milosavljević. „Situacija se još uvek analizira i još uvek se, bez obzira na zabrinutost, zbog kontinentalne opasnosti ne može proglasiti epidemija. U ovom trenutku imamo početak epidemije koji smo predvideli. Ministarstvo zdravlja je pre nekoliko nedelja upozoravalo da će grip krenuti prvo po školama i da će se javiti na više mesta i u više zemalja na evropskom kontinentu. Tada su naše ocene okarakterisane kao preterane. I bilo bi dobro da na kraju tako i bude. Vakcina protiv H1N1 virusa u Srbiji nije registrovana, ali po zakonu možemo da pristupimo njenoj nabavci bez obzira na to da li je registrovana ili ne i u situacijama hitnosti se otvara prostor da je možemo kupiti. To što je Vlada na hitnoj telefonskoj sednici podržala odluku kojom obezbeđuje hitnost nabavke vakcine znači da možemo da koristimo mehanizme koji nam po zakonu stoje na raspolaganju i vakcinu nabavimo pod hitno.“

„VREME„: Koliko hitno?

TOMICA MILOSAVLJEVIĆ: Vakcinu ćemo u Srbiji imati onoliko brzo koliko to bude bilo moguće – što hitnije to bolje. Ne bih licitirao kada će to biti, ali naš planirani rok bio je januar 2010. godine. Učinićemo sve što možemo da taj rok bude pomeren unapred.

S obzirom na dinamiku kojom raste broj zaraženih, čekanje na vakcinu do januara sledeće godine ne deluje baš utešno.

Ali nema razloga za očaj. Glavni talas gripa se očekuje u februaru i martu sledeće godine. Postoje tri različita scenarija po kojima će se novi grip H1N1 širiti. Prvi je da to širenje stane odjednom, drugi je da se nastavi ovako blago širenje i treći je širenje velikom brzinom sa velikim brojem težih slučajeva, ali maksimum ove pandemije očekuje se u prva tri meseca sledeće godine. Prema tome, čak i ako bi vakcina stigla početkom 2010. godine, to još nije kasno. Naravno, najbolje je da vakcina stigne što pre i mi ćemo se potruditi da tako i bude.

Zašto vakcine nisu kupljene ranije?

Nismo imali šta da kupimo. Vakcina protiv virusa H1N1 postala je komercijalno dostupna tek u oktobru. Ne možete kupiti tri miliona doza nečega kada nemate nikoga ko hoće da vam tri miliona doza proda na taj način. Drugo, taj neko vam ne može ni isporučiti tih tri miliona doza u roku od 24 sata. Mi smo poslednjih par meseci obavili ozbiljne razgovore sa svim potencijalnim proizvođačima i posle odluke Vlade od 2. novembra kreće procedura hitnosti nabavke vakcina. Procedura nabavke je i do sada trajala, ali sad počinje ta procedura hitnosti koja nam omogućava da se taj proces ubrza onoliko koliko bude bilo izvodljivo. Proizvodnja vakcina nije sađenje krompira, nego ozbiljan, komplikovan i težak proces i zbog toga Institut Torlak do sad nije osposobljen da proizvodi ni vakcinu protiv sezonskog gripa, a kamoli protiv H1N1, bez obzira na to što je ovih proteklih pet godina svake godine po milion evra ulagano u njegovo revitalizovanje i što je proizvodnja vakcine protiv gripa bila pitanje, neću reći dana, nego meseci. Sredinom 2010. Torlak će proizvoditi svoju vakcinu protiv H1N1, i možemo očekivati da ćemo za sledeću zimu imati i svoju vakcinu protiv ovog gripa.

Kakva je snabdevenost lekovima protiv ovog gripa u Srbiji?

Mi smo ozbiljne procene i ozbiljne pripreme izvršili dve godine unazad, spremajući se za ptičji grip. To znači da smo imali plan postupanja za slučaj pandemije među prvih pet zemalja Evrope. Čini mi se čak i pre Nemačke u tom trenutku. Znači, epidemiolozi, infektolozi i čitav zdravstveni sistem su počeli da se za ovaj virus spremaju na vreme. U protekle dve godine smo izvršili obilne nabavke i uređivanja odeljenja za izolaciju intenzivnih nega na infektivnim klinikama i ne postoji nijedno odeljenje intenzivne nege u Srbiji i nijedna bolnica koja se bavi zaraznim bolestima a da nije uključena u taj sistem pripreme. U maju ove godine smo zbog ubrzavanja i zbog pogoršavanja epidemiološke situacije dodatno iz budžetskih rezervi dupliralil odnosno triplirali rezerve lekova. Imali smo minimum lekova preporučen od Svetske zdravstvene organizacije – jedan odsto. Taj jedan procenat je nabavljen još onda kada je ozbiljno pretio ptičiji grip. Praktično sve što je bilo na tržištu je tada kupljeno, a zatim smo po pandemijskoj ceni koja je još niža kupili dodatnu količinu i sada je snabdevenost lekovima tri odsto. Lekovi se koriste za srednje teške i teške slučajeve koji se hospitalizuju.

Kada realno možemo očekivati vakcinaciju protiv gripa i kojom dinamikom će ona biti sprovođena?

Vakcinacije će biti i bilo bi dobro da se vakcinišu svi, jer će vakcina biti prava zaštita protiv H1N1, bez obzira na neželjene efekte kojih mora da bude, ali oni su zanemarljivi u odnosu na benefit. Insistiraćemo na tome da onaj ko neće da bude vakcinisan potpiše da to ne želi, ali i da onaj ko hoće da bude vakcinisan potpiše saglasnost i da na taj način bude svestan ozbiljnosti situacije. Najhitnije kategorije stanovništva za vakcinaciju su sve osobe starije od šest meseci koje imaju neku hroničnu bolest i zaposleni u javnim službama od kojih zavisi funkcionisanje društva. To je otprilike 915.000 ljudi. Onda na red dolaze zdravi – u prvom redu deca i mladi, pa onda svi drugi. Stav komisije grupe za postupanje u slučaju pandemije je da bi svi građani Srbije trebalo da budu vakcinisani i taj stav nije sporan i isti je kao i u Velikoj Britaniji i Francuskoj. To ne znači da će svi biti vakcinisani u jednoj nedelji, u jednom mesecu, pa čak ni u jednoj sezoni, jer vakcina može da traje i 18 meseci. Važno je da građani budu strpljivi i da se ne raširi panika.

Najveću štetu od ove epidemije imaće zdravstveni sistem i sistem školstva?

Najugroženiji su deca i mladi i za njih postoji i najveća briga, jer oni nisu imali kontakt sa virusom tog tipa. Mi koji smo stariji od 50 godina imamo veliku verovatnoću da smo se tokom godina i tokom nekih ranijih epidemija gripa susretali sa sličnim virusom i imamo delimičan imunitet. Naši epidemiolozi procenjuju da se maksimum gripa može očekivati od januara do marta, jer je u tom periodu incidenca gripa i inače najizrazitija u ovoj zemlji. U drugom polugodištu, posle zimskih raspusta, početkom februara se razbuktava broj zaraženih gripom. Do tada je jako važno imati dobar nadzor nad gripom i dobru spremnost zdravstvenog sistema i dobru pripremljenost drugih sistema, jer u ovom slučaju treba naći pravi balans i pravu meru između straha, zabrinutosti, brige, panike i jednog razumnog pristupa.

Dan nakon što je novi grip H1N1 odneo prvu žrtvu u Srbiji, pohapšeni su bivši direktori pet zdravstvenih ustanova u Beogradu, bivši član gradskog veća zadužen za zdravstvo Vladan Šubarević i dvojica direktora privatnih preduzeća, osumnjičeni za organizovanje kriminalne grupe i malverzacije u zdravstvu kojima je budžet Beograda oštećen za 65,5 miliona dinara. Kada je bivša gradska sekretarka za zdravstvo dr Dragana Jovanović tačno godinu dana ranije u javnosti iznela tvrdnje da su direktori zdravstvenih ustanova umešani u nenamensko trošenje novca iz budžeta, vi ste rekli da bi pre svake optužbe trebalo sačekati rezultat inspekcije. Kada su direktori pohapšeni, izjavili ste da ste rezignirani i razočarani. Onda je 27. oktobra gradski odbor stranke G17 plus izdao saopštenje u kome, između ostalog, kaže da su nadležne službe radile na tom slučaju tri meseca pre nego što je Dragana Jovanović postavljena na mesto gradske sekretarke za zdravstvo. Reagujući na to saopštenje Dragana Jovanović je konstatovala da je trebalo da vi budete upoznati sa tim slučajem i zapitala zašto ste je optuživali da donosi paušalne ocene. Da li ste bili upoznati sa istragom o nenamenskom trošenju novca iz gradskog budžeta?

Direktori koji su tu pomenuti su vodili zdravstvene ustanove u jednom vrlo teškom periodu. Ja sam sa njima imao relativno dobru saradnju i ne mogu da ocenim njihov rad kao loš, i ostajem pri svojim rečima da nadležni organi treba da rade svoj posao i da zaključke ne treba donositi pre nego stignu rezultati inspekcije. Kada sam u februaru razgovarao sa gradonačelnikom, shvatio sam da on ima inicijativu da promeni direktore. Kada je izašao sa predlogom da postavi nove direktore na ta mesta, G17 plus je glasao za to, pre svega imajući u vidu ovlašćenja gradonačelnika koja on ima po Statutu i štiteći njegov autoritet, a ne zbog toga što je bilo dokaza da su određeni ljudi uradili određene stvari. U tom trenutku još ne postoji dokaz finansijske inspekcije i ja ne vidim razlog zbog čega bih ja znao da li postoji nešto zbog čega će ih neko privoditi devet meseci kasnije. Gradonačelnik je onda formirao jednu komisiju koja je trebalo da ispita kvalitet rada u tim ustanovama, što je i učinjeno. Kada sam dobio nalaz te gradonačelnikove komisije, ja sam pismeno na tri strane taj nalaz i prokomentarisao – taj nalaz je nekompetentan i tvrdnje u tom nalazu nisu tačne, jer se tim „ispitivanjem“ analizira nešto za šta ljudi koji su u toj komisiji nemaju nikakvu kvalifikaciju. U tim komisijama je bio samo jedan lekar. Kvalitet se, po zakonu, procenjuje inspekcijskim nalazima Ministarstva zdravlja i mehanizmima koji su drugačiji od običnog nalaza komisije.

I?

I ništa. Gradonačelnik je insistirao na tome da ih smeni i mi smo zbog odbrane njegovog autoriteta i zbog stabilnosti vlasti u gradu Beogradu, glasali „za“, bez obzira na to što je to već tada počelo da biva ozbiljna ucena LDP-a. Epilog je privođenje uz medijsko predstavljanje da se radi o optužbama za organizovani kriminal.

U optužbama za učestvovanje u kriminalu bivša sekretarka za zdravstvo je spominjala i vas?

Bivša gradska sekretarka je u jednom trenutku izgovorila rečenicu u kojoj, između ostalog, kaže i „kriminal Tomice Milosavljevića“. Zbog te rečenice sam protiv nje podneo tužbu za klevetu, jer to ne odgovara istini. Tužbu protiv nje sam podneo samo iz tog razloga i ne bih želeo da se vrši bilo kakva zamena teza na tu temu.

Pa ipak, nedelju dana nakon podnošenja tužbe pozvali ste je na sastanak sa gradonačelnikom na kome je trebalo da budu razjašnjene nejasnoće oko rekonstrukcije kliničko–bolničkih centara „Zvezdara“ i „Zemun„.

Nisam je pozvao. Tražio sam sastanak sa gradonačelnikom kao najodgovornijom osobom.

Ali tom sastanku je prisustvovala i Dragana Jovanović?

Jeste. Prisustvovao je i predsednik odborničke grupe LDP-a, mada mi uopšte nije jasno zašto, ali imali smo vrlo ozbiljan sastanak. O tom sastanku postoji službena beleška i tada smo sumirali sve činjenice. Naime, od 1. januara 2007. godine grad Beograd je po Zakonu o zdravstvenoj zaštiti postao domaćin zdravstvenih ustanova grada Beograda, a ima ih veliki broj. Grad Beograd je od tada obavezan da se kao domaćin brine o svojim bolnicama. Ono što sam ja imao kao ozbiljan argument protiv optužbi tadašnje sekretarke Dragane Jovanović jeste da se u aferi spominju kredit Evropske investicione banke i radovi u KBC „Zemun“ i „Zvezdara“ i to na način koji nikako ne odgovara istini. Kredit Evropske investicione banke uzet je za hitne radove za hitnu rekonstrukciju 20 bolnica i pošto nije moguće sa 50 miliona evra 20 bolnica hitno rekonstruisati od početka do kraja, merilo se ono što je stvarno hitno i prioritetno. Za KBC „Zvezdara“ je bilo hitno i prioritetno da se promeni način grejanja koji nije postojao i to je urađeno odmah prve sezone. Prioritetno je bilo i da se uradi kompletno sređivanje hirurgije, da se na zgradi interne klinike promene prozori da bi se štedelo u energiji i da se uz to kupi oprema, i to je urađeno. U KBC-u „Zemun“ se radilo o takođe veoma ozbiljnim radovima na klimatizaciji hirurških sala, na sređivanju internog odeljenja, na sređivanju načina grejanja. Pošto su radovi zahtevali da se uradi više, a novac iz kredita nije bio dovoljan, mi smo onda predložili da deo koji nedostaje, ne samo za ove dve bolnice, bude nadoknađen sredstvima iz Nacionalnog investicionog plana.

O tome je sačinjen ugovor između Ministarstva zdravlja i Grada Beograda. U ime Grada su ga potpisali Zoran Alimpić i Snežana Stevanović kao tadašnji v. d. gradonačelnika i gradske sekretarke za zdravlje. U ime Ministarstva potpisao sam ja i to što je planirano urađeno je po proceduri i po zakonu. Ja nisam ni ekonomista ni pravnik, ali sam ministar zdravlja i za mene je vrlo važno da se poštuje procedura i da svako uradi svoj deo posla u okviru dogovorenog.

Radove u KBC „Zemun“ i „Zvezdara“ Grad je trebalo da nastavi kada je preuzeo osnivačka prava. Ne postoji nijedna ustanova koja je u sjajnom stanju i još mnogo toga treba da se ulaže, bez obzira što je mnogo već uloženo. Ono što mene pogađa i lično i kao ministra jeste da se potpuno čist projekat ogromnog posla koji je doneo dobro građanima Beograda i na Zvezdari i u Zemunu sada olako kvalifikuje kao ništa i kao nedovoljno. To je ružno. Projekat je vredeo 50 miliona evra, a država je dodala još 19 miliona. Ukupno 69 miliona evra je uloženo u sve to. Ceo materijal o tom radu je u Briselu i u Evropskoj investicionoj banci u Luksemburgu kao izveštaj, a ja sam sve te materijale za radove u beogradskim zdravstvenim ustanovama dao gradonačelniku i šefici gradske uprave i onda su oni angažovali nekoga ko će uraditi presek stanja i planirati šta dalje da se radi.

Na sastanku sa gradonačelnikom u februaru sam ponovio da je sve u vezi sa projektom za KBC „Zemun“ i „Zvezdara“ odavno dato, da ne treba čekati, nego raditi dalje, i da nema smisla stajati u mestu, jer je celu godinu zdravstveni sistem Beograda stajao u mestu, zaglavljen u blatu koje se zvalo strah od svačega. Ogroman minus gradske uprave je to što u 2008. godini polovina novca namenjenog za zdravstvo (oko 500 miliona dinara) nije utrošena nego je vraćena u budžet. Kao da u beogradskim bolnicama teče med i mleko i da im novac nije potreban. Zaključak sastanka je bio da u planiranju budžeta za narednu godinu ne bude preklapanja, nego da se dogovorimo koji su projekti u nadležnosti Ministarstva zdravlja, a koji u nadležnosti Grada, jer se to tiče, između ostalog, i građana Beograda. Epilog tog sastanka nije bio baš sjajan, zato što ne vidim da se dogodilo išta od predviđenih stvari. Izuzev otvaranja Doma zdravlja Mirijevo, ja ne znam ni za jedan rezultat u međuvremenu.

Dragana Jovanović je uporno isticala lošu saradnju između Ministarstva zdravlja i Gradskog sekretarijata za zdravstvo. Šta nije bilo u redu?

Ne znam kako to ona ocenjuje, ali kad god smo organizovali bilo šta u šta je trebalo da bude uključen Grad Beograd, ne da smo bili otvoreni nego smo i pozivali na učestvovanje. Mnogi ljudi iz gradskih ustanova su učestvovali u velikim poslovima koje je Ministarstvo zdravlja radilo, a ja sam od gradske sekretarke dobijao samo pisma neobičnog sadržaja. Najneobičnije je pismo na tri strane koje sam dobio pred Univerzijadu gde me optužuje da nisam ništa uradio za pripremu Univerzijade i da ću ja biti kriv ako se na toj manifestaciji desi pandemija. Na to pismo sam odgovorio u deset redova, odmereno i korektno. Ono što mi je bilo neobično u njenim pismima jeste to da se jedna kopija uvek šalje predsedniku države. Ja sam kopiju tog pisma poslao gradonačelniku i rekao mu šta sam na njega odgovorio. Od gradonačelnika sam dobio odgovor da se to više neće događati i da službenici gradske uprave više neće komunicirati sa predstavnicima republičkih vlasti na takav način. Toliko o komunikaciji. Kada smo imali zajedničku konferenciju u Domu zdravlja Stari grad o opštoj medicini, ja sam došao na vreme i održao svoju prezentaciju, a tadašnja sekretarka za zdravstvo je došla sa 45 minuta zakašnjenja. Ja sam pružio ruku i pozdravio se sa njom kao sa koleginicom. Mi smo profesori sa iste katedre pri internoj medicini, sa istog smo fakulteta i moramo imati elementarno akademsko poštovanje jedno za drugo. To je poslednji put da smo sedeli jedno pored drugog.

Zbog čega je odbornička grupa G17 plus krajem maja zatražila ostavku Dragane Jovanović sa mesta gradske sekretarke za zdravstvo?

U tom slučaju pokazana je duboka nesposobnost, evidentan nerad i postupanje koje je bilo samo u elementu „drž’te lopova!“, što je s jedne strane, naravno, uvek dobro jer je borba protiv korupcije nešto što je stalan posao, ali nije dobro da se sve svede samo na to i na par medijskih nastupa i to je razlog zbog koga je odbornička grupa G17 plus zatražila smenu Dragane Jovanović. Zato mora da postoji odgovornost. Tačno je da je gradska sekretarka službenik državne uprave, iznad nje postoji načelnik gradske uprave i postoje gradonačelnik i gradsko veće. Naravno da je koalicija složena u gradu i da nije lako kada imate stranku kakva je LDP koja bi htela da bude i vlast i opozicija i koja onda kad ima situaciju da ucenjuje to vrlo rado i čini, pa kad uz to dodate još jednu od neistina izrečenih na televiziji, kao na primer da G17 plus ima monopol u odnosu na direktorska mesta u Beogradu, onda je situacija vrlo zagrejana. A od četrdesetak direktora ustanova u Beogradu, samo dvoje su članovi G17 plus. I „Bežanijska kosa“ nikada nije bila nikakav atar ove stranke. „Bežanijska kosa“ je bila mesto gde je Ministarstvo zdravlja sprovelo prvi veliki uspešan projekat zidanja objekta posle 2000. od trave do krova – 1700 kvadrata moderne poliklinike za 200 miliona dinara. To je uradilo Ministarstvo zdravlja. Ministarstvo zdravlja je kupilo i nameštaj za „Bežanijsku kosu“ za 15 miliona dinara na tenderu, a kako je Grad kupovao nameštaj, da li je tu bilo nezakonitog ponašanja, na to treba da odgovore domaćini gradskih bolnica – gradonačelnik, gradski sekretari za zdravstvo koliko god da ih ima unazad nekoliko godina, članovi gradskog veća… Ko je odlučivao, taj neka i odgovara. Prebaciti loptu u dvorište Ministarstva zdravlja zato što je medijski interesantno spinovati ministra i ministarstvo u ovom problemu je prilično providan potez.

Dan posle požara u KBC–u „Dragiša Mišović“ u Beogradu, Demohrišćanska stranka Srbije je zatražila da podnesete ostavku. Tom zahtevu se pridružila i Srpska narodna stranka. Razmišljate li o ostavci?

Ja sam kao čovek za ovih sedam godina hiljadu puta dao ostavku. U sebi sam hiljadu puta rekao da treba da odem. Svako se ponaša u situaciji u kojoj je. Opozicione stranke nekako i razumem, ali DHSS baš nikako ne razumem. To je način za sticanje poena koji im ne služi baš mnogo na čast, ali u redu – ja poštujem njihov stav i rekao sam „ne pada mi na pamet da ih poslušam“, pre svega zato što sam odgovoran i ozbiljan čovek i zato što moram biti spreman da izdržim i mnogo gore kritike.

Moram da izdržim i stvari kao što je organizovani medijski linč ministra i Ministarstva zdravlja prošlog petka na Prvom kanalu javnog servisa u udarnom terminu i to da „Politika“ i „Press“ uspeju da me ne primete ili da prećute da sam bio u KBC-u „Dragiša Mišović“ u noći kada je ta ustanova gorela… Moram da izdržim i gore stvari. Ali postoji izreka – „mrtvom vuku se najlakše meri rep“, pa kad se malo nešto zaljulja oni svi zapnu i svi mnogo znaju o zdravstvu. Međutim, postoji nešto što se zove činjenice.

Ako je u Srbiji pre nego što sam ja postao ministar smrtnost u koronarnim jedinicama bila 20 odsto, a sada je deset, ako je u Srbiji za šest godina broj pušača smanjen za šest odsto, ako je u Srbiji kardiohirurg imao dva puta veću platu od čistačice, a sada ima četiri do pet puta veće primanje, ako u Srbiji fiskalna kasa omogućava da kažete da ste za jedan mesec uspeli da naplatite 400 miliona dinara duga za usluge koje su vanstandardne, ako u Srbiji deset ustanova koje su tražile da rade dopunski i dobiju tu dozvolu, ako u Srbiji imate situaciju da se za kuk više ne čeka sedam godina nego šest meseci, ako imate situaciju da se na pejsmejker više ne čeka, a samo u Kliničkom centru Srbije je čekalo 1000 ljudi, onda treba da budete ekstremno bezobrazni pa da kažete da je lošije ili da je isto. Ja nisam s neba pao na ovo mesto. Ja sam tri puta išao u izborne kampanje i dobili smo kakvo-takvo poverenje građana. Predsednik Republike je na izborima dobio, između ostalog, i uz podršku G17 plus. To se sad malo zaboravlja. Na izbore smo izlazili i samostalno i u koalicijama i ja nisam ovde došao tek tako. Ja sam dobio poverenje građana. Ovaj posao radim onoliko dugo koliko mi kaže zakon, a to je četiri godine. Drugo je pitanje da li se ono što je u svakom normalnom parlamentarnom sistemu kvalitet i što se zove kontinuitet, u Srbiji pretvara u manu, a mene karakteriše kao „večitog ministra“.

Neka dođe sutra neko ko je bolji. Možda bi se neko da je na mom mestu i složio sa DHSS-om i sa SNS-om. E, ja neću! Zato što imam mnogo veću odgovornost prema građanima, ne samo prema onima koji su glasali za mene nego i prema simpatizerima tog istog SNS-a i DHSS-a, jer i oni sada mogu da dobiju pejsmejker kada im je potreban i mogu da dobiju kuk za šest meseci a ne za sedam godina.