Brat i vodič

Libija je 1. septembra obeležila 40 godina od svrgavanja kralja Idriza i uspostavljanja republike. Proslavi u Tripoliju prisustvovalo je više od 40 šefova država ili vlada, uglavnom iz afričkih zemalja i Pokreta nesvrstanih. Među gostima su bili i predsednik Srbije Boris Tadić, kao jedini šef države neke evropske zemlje, šef diplomatije Vuk Jeremić i ministar odbrane Dragan Šutanovac. Evropske zemlje, uključujući Rusiju, predstavljali su funkcioneri „drugog ešalona“ – ministri, državni sekretari, ambasadori.

Upadljivo odsustvo najvažnijih gostiju iz evropskih država bilo je posledica događaja od pre nekoliko nedelja. Naime, 20. avgusta je odlukom škotskog ministra pravde Kenija Mekaskila iz zatvora pušten Libijac Abdelbaset al Megrahi, osuđen na doživotnu robiju zbog postavljanja bombe u avion kompanije Pan Ameriken koji je 1988. eksplodirao iznad škotskog mesta Lokerbi, kada je poginulo 270 putnika. Al Megrahi je pušten „iz humanitarnih razloga“, jer boluje od neizlečivog raka prostate. Pre toga je uspeo da se izbori za obnovu procesa.

Po dolasku u Tripoli, na hiljade ljudi pozdravilo je Megrahija na aerodromu (kao znak zahvalnosti Škotskoj, na proslavi godišnjice revolucije svirao je gajdaški orkestar sa Novog Zelanda). Ogorčeni komentari u javnosti zapadnih zemalja osudili su „doček teroriste kao heroja“, izjave rođaka poginulih iznad Lokerbija preplavile su medije.

Zvanične reakcije vlada zapadnih zemalja imale su mnogo blaži ton, reklo bi se iz vrlo praktičnih razloga. Uz vesti o Megrahijevom oslobađanju išle su i one o poslovima koje u poslednje vreme sklapaju u Libiji velike zapadne kompanije, poput Britiš petroleuma. Silvio Berluskoni je, pre nego što je dan uoči proslave otišao iz Tripolija, položio sa Gadafijem kamen temeljac za izgradnju autoputa koji će proći duž libijske obale i poneo gomilu potpisanih ugovora o privrednoj saradnju između dve zemlje.

U poslednjih nekoliko godina, lideri mnogih zapadnih zemalja, poput Sarkozija, Berluskonija, Blera, bivše državne sekretarke SAD Kondolize Rajs (koju je Pukovnik tokom posete prijateljski zvao Liza), izređali su se u Gadafijevoj rezidenciji ili je on podizao svoj šator u njihovim prestonicama, a ne treba sumnjati da će se taj trend nastaviti, čim splasne odijum javnosti zbog dočeka Megrahiju.

Revolucija i promene

Kada je 1. septembra 1969. počela libijska revolucija, niko nije mogao da pretpostavi da će njen vođa, tada 27-godišnji kapetan Moamer el Gadafi, toliko dugo ostati na čelu države i postati tako značajna ličnost u svetskoj politici. Ceo arapski svet, pa i mladi oficiri koji su revoluciju započeli, bio je pod uticajem panarapske politike tadašnjeg egipatskog predsednika Nasera. Revolucija koja se desila u Libiji iz korena je promenila svaki kutak zemlje. Gadafi je zatvorio američke i britanske vojne baze, pohapsio ili proterao oficire povezane sa bivšim režimom, zamenio gotovo kompletno sveštenstvo u džamijama jer je bilo na strani kralja, nacionalizovao banke, proterao iz zemlje 30.000 Italijana naseljenih u vreme tridesetogodišnje italijanske okupacije Libije.

U narednim godinama Gadafi je sproveo društvene reforme koje su dovele do značajnog skoka standarda običnih Libijaca. Strane naftne kompanije, pod pretnjom zatvaranja, bile su prisiljene da prihvate učešće Libije od 50 odsto u svojim poslovima, za razliku od drugih naftaških zemalja u kojima je odnos bio 75:25 odsto u korist stranaca. Školovanje i zdravstvena zaštita su postali besplatni, broj pismenih se sa 30 odsto pre revolucije popeo na više od 80 odsto.

Drastično se promenio i položaj žena, garantovana su im ista prava kao muškarcima, dobile su pravo glasa, podsticano je njihovo obrazovanje i zapošljavanje. Sam Gadafi je svoju telesnu gardu formirao isključivo od žena, mladih i atraktivnih, što je u arapskom svetu bio revolucionaran, do tada nezabeležen potez. Ženska garda, inače, i danas štiti pukovnika.

Spoljna politika

Polovinom sedamdesetih Gadafi je pokazao da je njegova revolucionarna vizija mnogo šira nego što je u početku izgledalo. Napisao je Zelenu knjigu u kojoj daje smernice odnosa u svim oblastima ljudskog delovanja – ekonomiji, politici, sportu, odnosu muškaraca i žena…

Gadafija nije napuštala ideja o arapskom jedinstvu. Uporno je pokušavao da se ujedini sa drugim arapskim zemljama (Egipat, Sirija, Tunis, Čad, Alžirom, Sudan), čak i sa Marokom, koji je kraljevina. Kvalifikacioni meč za Svetsko prvenstvo u fudbalu 1989. sa Alžirom otkazan je sa obrazloženjem da su te dve fudbalske reprezentacije, u stvari, jedan tim.

Međutim, ova bratstva su redom propadala. Čini se da su se arapska braća teško navikavala na Gadafijev oštar jezik i pokušaj da uvek vodi glavnu reč. Uz ujediniteljske aktivnosti bilo je i sukoba sa bivšim saveznicima, 1977. umalo nije došlo do rata sa Egiptom. Libija je vodila i višegodišnji iscrpljujući rat sa Čadom oko graničnog pojasa bogatog uranijumom, koji je počeo sedamdesetih, a okončao se tek krajem osamdesetih.

U Pokretu nesvrstanih Libija je dugo bila jedan od najaktivnijih članova, sve do samita u Beogradu 1989, kada je Gadafi sa govornice u Sava centru nesvrstanu braću žestoko iskritikovao zbog popuštanja pred imperijalističkim silama, završavajući svoj govor legendarnom rečenicom: „Zbogom, smešni skupe!“ Inače, na Samit u Beogradu Gadafi je stigao avionom u koji je bilo utovareno šest kamila i dva rasna arapska konja. Na ždrepcu je želeo da jaše od Dedinja do Sava centra, od čega su ga domaćini, na čelu sa predsednikom predsedništva Janezom Drnovšekom, jedva odgovorili.

Zahlađenje prema Zapadu

Gadafijeve nesuglasice sa Zapadom imaju dugu istoriju. Zapadne zemlje optuživale su ga da pomaže terorističke pokrete širom sveta (on ih je nazivao revolucionarnim i oslobodilačkim), od palestinskih organizacija do IRA. Sam Gadafi nikada nije krio svoje revolucionarne stavove prema „imperijalizmu i cionizmu“, ali je poricao da Libija podstiče terorističke akcije. Situacija je počela da se zaoštrava osamdesetih. Kada je 1984. tokom demonstracija protiv Gadafija ispred libijske ambasade u Londonu ubijena policajka Ivon Flečer, britanske vlasti tvrdile su da je na nju pucano iz ambasade. Došlo je do prekida diplomatskih odnosa Britanije i Libije, a SAD su to učinile još 1981.

Za podmetanje bombe koja je 5. aprila 1986. eksplodirala u jednom berlinskom klubu i ubila dva američka vojnika, SAD optužuju Libiju. Američki avioni su 15. aprila bombardovali Tripoli i Bengazi, poginulo je oko 130 ljudi, među njima i usvojena Gadafijeva ćerka Hana. Tadašnji američki predsednik Regan nazvao je Gadafija „besnim psom“ i „najopasnijim čovekom na svetu“. Francuska je 1989. optužila Libiju za obaranje njenog putničkog aviona nad Saharom, a SAD i Velika Britanija su 1991. optužile Libijce Alija Amina Fimaha i Al Megrahija za obaranje PAN AM-ovog aviona 1988. nad škotskim selom Lokerbijem. Sve do tada, kao mogući krivci pominjani su Sirija, Iran, palestinske organizacije, ali je Savet bezbednosti UN-a u januaru 1992. zatražio od Libije da izruči optužene. Libija je zatražila suđenje u nekoj neutralnoj zemlji, što SAD i Velike Britanije nisu prihvatile, i međunarodne sankcije protiv Libije uvedene su aprila 1992.

Sankcije

Sankcije su teško pogodile Libiju u sledećim godinama. Rasla je nezaposlenost, inflacija, privreda je počela da se urušava, standard stanovništva je ubrzano opadao. Raslo je i nezadovoljstvo u zemlji, a Gadafi je 1995. i 1998. preživeo atentate i od strane islamskih militanata.

Pukovnik je postao svestan da nešto mora da se menja. Libija je 1999. prihvatila da se suđenje održi u Škotskoj. Al Megrahi je osuđen, uz klimave dokaze i mnoštvo nedoumica, Fimah je oslobođen, a suđenje je ostavilo više pitanja nego što je dalo odgovora. Došlo je do popuštanja sankcija prema Libiji, osim američkih, i otopljavanja odnosa sa Evropom.

Gadafijev početni san o ujedinjenju Arapa tih godina zamenila je ideja ujedinjenja Afrike u zajednicu nalik Evropskoj uniji. Pukovnik je za glavni grad Unije prvo predložio Sirt, grad u čijoj je blizini, u beduinskom šatoru, on rođen. Gadafijeva uloga i ugled u Uniji potiču od činjenice da je toliko dugo uspeo da opstane na vlasti i sačuva zemlju od mnogih izazova, poput islamskog fundamentalizma. Osim toga, niko ne zaboravlja da je Libija mnogo puta priticala u pomoć drugim zemljama i novcem i drugim vrstama podrške.

Gadafi je ukinuo vize za državljane svih afričkih zemalja, pa od oko šest miliona stanovnika, koliko u Libiji danas živi, 20 odsto čine stranci koji rade u ovoj zemlji. Istina, Pukovnikov apel Libijcima o sklapanju brakova sa afričkom braćom nikad nije uhvatio dublji koren. Zbog svojih otvorenih granica Libija je i tranzitni centar za afričke emigrante koji očajnički žele da se dokopaju Evrope.

Rehabilitacija

Početkom novog milenijuma Gadafi je nastavio sa potezima iznenađujućim za Zapad. Posle 11. septembra 2001. bio je prvi lider jedne muslimanske zemlje koji je osudio terorističke napade na SAD, nudeći saradnju u borbi protiv Al kaide. Najavio je 2003. da odustaje od programa razvoja oružja za masovno uništenje, avgusta 2003. Libija je prihvatila da isplati odštetu porodicama 270 žrtava iz slučaja Lokerbi. Toni Bler, premijer Britanije, posetio je Tripoli 2004, u Libiju su pohrlili evropski zvaničnici na prijateljske i poslovne razgovore. Neke je čekalo i poneko neprijatno iznenađenje, poput nemačkog kancela Gerharda Šredera, koga je usred prijateljskog razgovora Gadafi upitao kada će Nemci da plate odštetu Libiji za mine koje su posejali po njenoj teritoriji za vreme Drugog svetskog rata. Kancelar je promucao da se treba okrenuti budućnosti, a ne prošlosti.

Diplomatski odnosi sa bivšim arhineprijateljem, SAD, uspostavljeni su 2006. Kada je izgledalo da su sve neprilike izglađene, pokazalo se da na stolu ima još problema oko kojih se pletu različiti interesi. U Libiji su 2006. donete smrtne presude za šest medicinskih sestara iz Bugarske i jednog palestinskog lekara koji su optuženi da su u bolnici u Bengaziju 1998. namerno zarazili virusom side preko 400 dece. Njihovo suđenje je trajalo godinama, a evropske zemlje su vršile pritisak na Libiju zbog tog slučaja. Tek 2007, kada je Bugarska postala članica EU, Libija je pristala da oslobodi osuđene. Francuska je u tome odigrala veliku ulogu, a odmah posle oslobađanja francuski predsednik Sarkozi je posetio Libiju. Kakve je sve povlastice od EU dobio Gadafi za ovaj potez, nije objavljeno.

Bolji poznavaoci libijskog zdravstva posvedočiće da je libijsko medicinsko osoblje uglavnom slabog znanja, naročito medicinske sestre, i pored herojskog Gadafijevog pokušaja da uposli što više žena. Zato u libijskim bolnicama rade lekari i medicinske sestre iz Rusije, Ukrajine, Srbije, Iraka, Filipina, Egipta, Sudana… Interesantno je da je Bugarska krajem devedesetih bila jedina zemlja za koju se moglo pretpostaviti da će se ubrzo pridružiti EU, a čijih je medicinskih radnika bilo u Libiji u većem broju.

Gadafi nema zvaničnu titulu predsednika, već ga u zvaničnim govorima oslovljavaju sa „brat, vođa i vodič revolucije“. Ta revolucija je stvorila sistem koji mnogi u svetu karakterišu kao represivan, ali koji one koji ga upoznaju iznenadi svojim paradoksima. Atmosfera u zemlji je tolerantna i opuštena, ljudi otvoreni i srdačni. I pored decenijskih sukoba sa Zapadom, sistem pruža mogućnosti svojim građanima da putuju po svetu, elita društva obrazovana je na najboljim evropskim univerzitetima; alkohol je zvanično zabranjen, ali ga svuda ima, što uvoznog, što domaće proizvodnje; cvetaju korupcija i nepotizam, ali stopa kriminala je skoro na nuli, a Libija je najstabilnija država politički veoma trusne Severne Afrike. Fundamentalisti u Libiji besno škrguću zubima, kriju se i ćute. U libijskoj verziji socijalističkog islama svi običaji se poštuju, sa merom fine tolerancije od koje bi mnogi imali šta da nauče, ali se dobro zna čije ime je na vrhu svake hijerarhije, i verske i političke. Na sistem reže mnogi, i oni koji bi hteli više demokratije, para i slobode, i oni koji smatraju da je slobode već previše za jednu muslimansku zemlju. Svi oni tvrde da bi bez Gadafija bilo bolje, ali niko ne može da kaže šta će biti posle njega.

Čini se ipak da je Gadafijev revolucionarni žar utihnuo, a ekscentričnost poprimila podnošljive i svrsishodne forme, koje trpe čak i zapadni lideri. Kao što oni moraju da ustupke Gadafiju pravdaju „humanitarnim razlozima“, kao u slučaju oslobađanja Megrahija i bugarskih medicinskih sestara, tako i Gadafi svojim sunarodnicima može da pokaže da je u poseti Italiji, nekadašnjoj okupatorskoj sili, prkosno nosio na reveru sliku Omara al Muktara, simbola borbe protiv italijanske okupacije. Dok je jednima cilj da imaju dobre odnose sa zemljom koja ima toliko nafte i gasa, Pukovnik je izgleda odlučio da svojim naslednicima ostavi stabilnu zemlju sa što manje neprijatelja u kojoj će revolucija nastaviti da teče, makar i malo izmenjenim tokovima.

Libija i mi

OD TITA…

Gadafi nikada nije krio da mu je Tito, uz Nasera, bio jedan od uzora. Jugoslavija je bila jedna od prvih zemalja koje su priznale novu vlast, vojnu i ekonomsku podršku dala je Libiji i pošto su SAD bombardovale ovu zemlju 1986. godine, što Gadafi nikada nije zaboravio.

Decenijama je Libija bila Meka za medicinske i građevinske radnike iz bivše Jugoslavije, a veliki broj Libijaca se u bivšoj Jugoslaviji školovao ili u njoj ima poslovne i rodbinske veze. Cvetala je i vojno-ekonomska saradnja. I u vreme kada se raspadala bivša Jugoslavija, Gadafi je zadržao umeren ton. Bio je jedini arapski i islamski lider koji je održavao dobre odnose sa Srbijom, ali je Libija bila i prva vanevropska zemlja koja je priznala Hrvatsku. Zadržao je dobre veze i sa bosanskim muslimanima, i za vreme i posle rata. Osudio je vazdušne udare NATO-a na Jugoslaviju, a posle pada Miloševića bio je jedan od prvih državnika koji je poslao milion dolara kao pomoć novim vlastima. Još 2002. izrazio je spremnost da našim preduzećima ponudi nove poslove u Libiji, uz reči: „Ako ste spremni, imaćete prioritet.“ Boris Tadić je posetio Libiju u januaru 2005. godine.

…DO TADIĆA: Moamer el Gadafi