Uz obaveznog službenog pratioca, majora Svetozara Garašanina, i poslužitelja Mite, sa knezom su se u Košutnjak tog kobnog popodneva izvezle u šetnju i tri žene
U smiraj dana, 29. maja po starom ili 10. juna 1868. po novom kalendaru, pre tačno 140 godina, u Košutnjačkoj šumi, na tadašnjoj periferiji Beograda, ubijen je knez Mihailo Obrenović III. Srbija je tada izgubila svog Kneza, a Evropa Prince Michela, kako su ga zvali na dvorovima Pariza, Beča, Londona, Berlina i Petrograda. Mlad, obrazovan, naočit, aristokratskih manira, bio je svuda rado viđen gost. U zvaničnoj audijenciji bio je kod kraljice Viktorije, cara Napoleona III, cara Aleksandra II i dva sultana, Abdul-Medžida i Abdul-Hamida.
Pored zalaganja tadašnjih velikih sila, a najviše zaslugom takvog kneza, Srbija je diplomatskim putem (čuvajući brojčano i kvalitetno svoj narod) 1867. godine preuzela od Turske upravu nad preostalim utvrđenim gradovima (Beograd, Smederevo, Šabac, Kladovo i ranije Užice i Soko) i takođe, istim sultanovim fermanom, izdejstvovala da i poslednji turski vojnik napusti Kneževinu. Bio je to, u tom trenutku, maksimum ispunjenja nacionalnih težnji i značajan korak u procesu sticanja nezavisnosti, koja će se formalno ostvariti na Berlinskom kongresu 1878.
Ali, obeležavajući godišnjicu kneževe smrti, autorka ovog teksta se neće dalje zadržavati na njegovoj političkoj legitimaciji (u aprilu 2007. godine „Vreme“ je prigodnim člankom obeležio jubilarnu godišnjicu te najveće novovekovne diplomatske pobede srpske vlade), već će težište teksta usmeriti ka pitanjima „o kojima se (dugo, prim. Z. J.) nije smelo govoriti“ (Ilija Đukanović). Lična anketa autorke teksta govori da je ta „zabrana“ imala svoj rezultat, i da u kolektivno pamćenje naroda nisu ušli važni detalji atentata, kojima ćemo sada posvetiti pažnju.
ATENTAT U KOŠUTNJAKU: Uz obaveznog službenog pratioca, ordonansa majora Svetozara Garašanina, sina tadašnjeg predsednika vlade Ilije Garašanina, i poslužitelja Mite, sa knezom su se u Košutnjak, tog kobnog popodneva, izvezle u šetnju i tri žene. Bile su to Tomanija Obrenović, kneževa strina, njena kći Anka Konstantinović, kneževa sestra od strica, i Katarina Konstantinović, kneževa sestričina, odnosno Ankina kći i Tomanijina unuka.
Od ranog popodneva u Košutnjaku su bila i četvorica zaverenika sa namerom da ubiju kneza Mihaila i da ponovo dovedu na vlast Aleksandra Karađorđevića. Egzekutori su bili: braća Đorđe i Kosta Radovanović, Lazar Marić i Stanoje Rogić. Treći od braće Radovanović, Pavle, takođe je bio član zavereničke grupe, koji je bio zadužen da nabavi oružje, što je i realizovao. Pavle je bio advokat i dva puta kandidat za narodnog poslanika, Kosta se uspešno bavio proizvodnjom i trgovinom sapuna, dok se Đorđe u poslu nije iskazao, pa je za sebe često govorio da je bivši trgovac. Atentator Marić je jedno vreme bio predsednik okružnog suda u Požarevcu, ali mu je karijera propala zbog ubistva supruge, dok je Rogić bio trgovac.
Kosta Radovanović je prvi pucao na kneza, a zatim i ostali. Marić je prvo ranio Katarinu, a zatim ubio Anku, dok je Rogić ranio Garašanina, koji se potom onesvestio. Lakše ranjena Katarina i poslužitelj Mita pobegli su u šumu, dok se gospa Tomanija, već posle prvog pucnja, okrenula nazad ka Beogradu i prva javila o atentatu. Kneza Mihaila i Anku, koji su bespomoćno ležali na zemlji, dokrajčio je, s nekoliko uboda nožem, Kosta Radovanović.
Saznavši za atentat, vlasti su odmah obezbedile sve važne državne institucije i stavili pod kontrolu vojsku i policiju, tako da zaverenici nisu ostvarili svoj naum o prevratu. Zaverenici su pohapšeni i osuđeni, a ko je sve iza zavere stajao (pre svega neko od Karađorđevića), nikada nije pouzdano utvrđeno.
JAVNOST O ATENTATU: Vest o kneževom ubistvu brzo je prostrujala Beogradom i celom Srbijom. Naravno, tadašnja štampa je opširno pisala o atentatu, a najviše o samom knezu, veličajući njegove državničke uspehe. Objavljena je i službena Proklamacija o smrti vladara, a propraćen je i sam čin sahrane (3/15. juna u Sabornoj crkvi u Beogradu). Atentat je bio glavna prestonička tema i celo naredno leto, kako u štampi i službenim krugovima (skupština, vlada, policija, sud, diplomatski kor) tako i u razgovorima među građanima.
Međutim, već od prvog dana posle atentata bilo je primećeno odsustvo pominjanja imena tri navedene žene, osim u pukom nabrajanju aktera kobnog događaja, da bi vremenom i to iščezlo. Bio je to, svakako, zahtev vlasti, ali samih preživelih dama, kojima pominjanje njihovih imena u kontekstu kneza i samog atentata, više nije odgovaralo. Zbog čega se o njima „nije smelo govoriti“, pokušaćemo dati odgovor.
NAMERA O PONOVNOJ ŽENIDBI: Pođimo od činjenice da je knez, posle razvoda sa mađarskom groficom Julijom Hunjadi, sa kojom nije imao dece, imao nameru oženiti pomenutu Katarinu Konstantinović. Međutim, Mihailo i Katarina su bili u bliskoj rodbinskoj vezi, odnosno u petom kolenu srodstva (Katarina je Mihailu bila sestričina), tako da se brak nije mogao ozvaničiti. Kako je u crkvi „u svojdbi zabranjen brak do šestog stepena uključno“ (odredba Carigradskog sinoda još iz davne 997. godine), braku su se usprotivili mitropolit Mihailo i predsednik vlade Ilija Garašanin, pa je zbog protivljenja kneževoj nameri, ovaj drugi morao biti penzionisan.
TRI ŽENE: Sada, kada smo uspostavili okvir priče, možemo nešto više reći i o tri žene koje su bile fatalne za kneza. Pođimo od najstarije Tomanije, supruge gospodar Jevrema, najmlađeg brata kneza Miloša. Tomanija je bila ćerka ustaničkog vojvode Antonija (Ante) Bogićevića. U mladosti je bila lepa, a Jevremu je rodila devetoro dece od kojih je troje rano umrlo. Posle smrti svog supruga (1856) i devera (knez Miloš je umro 1860), Tomanija je postala najstariji član porodice Obrenović, ali često i „centralna ličnost oko koje su se plele razne intrige, izvesno ne bez njenog učešća“ (Milan Jovanović Stojimirović).
Dvoje najzanimljivije dece Jevrema i Tomanije bili su Miloš i Anka. Miloš se oženio Marijom Katardži, jednom od najlepših devojaka rumunske aristokratije, koju je zbog kocke i raskalašnog života potpuno zanemario. Ni Marija mu nije ostala dužna, a supruga ga je optužila da ju je on gurnuo u moralnu propast. Iz toga braka rođen je Milan, budući srpski knez, odnosno kralj. Posle muževljeve smrti (1860), Marija je nastavila da živi slobodnim životom. Njena najpoznatija ljubav bio je vlaški knez Jon Aleksandar Kuza, s kojim je zatečena u krevetu u noći njegovog svrgavanja, da bi svojoj drugoj ljubavi, jednom nemačkom aristokrati, rodila sina Rudolfa i umrla 1879. godine.
Anka je rođena kao treće dete, nakon što su Jevrem i Tomanija prvo dobili kćerke bliznakinje Jelenu (Jelku) i Simonu (Simku). U svojoj dvadeset prvoj godini se udala (od tada nosi prezime Konstantinović), da bi posle rođenja kćerke Katarine (1849) i muževljeve smrti (Aleksandar, 1858), živela kao udovica sa mužem svoje umrle sestre Simke i rodila vanbračnu kćerku Simku (ime u sestrinu spomen).
Ako znamo da je naša istoriografija do sada imala malo vrednih radova o ženskom pitanju, posebno u vladarskim kućama, i dalje ostaje otvoreno pitanje kako je gospa Tomanija, patrijarhalno vaspitana, mogla da trpi raskalašan život sina Miloša i snaje Marije, kao i postupke kćeri Anke. Ne treba zaboraviti i njeno nereagovanje kada je osamnaestogodišnja Anka koketovala sa bratom od strica, budućim knezom Mihailom, što je jako uznemirilo kneginju Ljubicu (Mihailovu majku) koja je bez sentimentalnosti prekinula ovaj flert (1839).
Moralna neosetljivost gospe Tomanije dostići će vrhunac u periodu kada je dala podršku svojoj kćerki Anki u nameri da svoju maloletnu kćerku Katarinu uda za kneza Mihaila. Koliko je Tomanijina i Ankina igra bila nečasna, govori činjenica da se ideja o Katarininoj udaji za kneza Mihaila nije rodila posle njegovog razvoda, već onda kada su ove fatalne žene dobile prve informacije da mađarska grofica vara supruga sa knezom Karlom Arenbergom. Nažalost, nakon čestih viđanja u kući svoje strine Tomanije, Mihailo se zaljubio u Katarinu i vremenom, zbog te ljubavi, izazvao državnu krizu, koja će ga nakon tri godine stajati i života (Mihailo se tajno verio sa Katarinom tri dana pred smrt).
Ni posle kneževe pogibije Tomanija nije mirovala. Već posle pet meseci od atentata, unuku Katarinu je udala za Milivoja Petrovića Blaznavca, tada prvog namesnika maloletnom knezu Milanu, koji se izdavao za vanbračnog sina kneza Miloša (opet rodoskrnavljenje?). Ali, Katarina u braku nije imala sreće: posle samo pet godina Blaznavac je umro, a ona se udala za svog ujaka Mihaila Bogićevića (Tomanijin bratanac). Ponovo je to bilo rodoskrnavljenje, jer su Katarina i Mihailo (Bogićević) bili u istom stepenu srodstva kao i Katarina i Mihailo (Obrenović).
Dakle, kao i Mihailo, Anka je stradala u atentatu, Tomanija je živela još 13 godina, držeći aktivno svoj salon, dok je Katarina, zaboravljena od javnosti, umrla 1910. godine.
EPILOG: Posle ubistva kneza Mihaila, kneževska dinastija Obrenović se nastavila Jevremovim potomstvom. Jevremov unuk Milan vladao je kao knez od 1868. do 1882. i kao kralj od 1882. do 1889. godine. Milan je abdicirao u korist sina Aleksandra, koji je vladao do 1903. godine, kada je ubijen. Sa kraljem Aleksandrom (nije imao dece) gasi se dinastija Obrenović.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
