Od 5. oktobra 2000. nije bilo vlade koja nije razmatrala prodaju Telekoma Srbija. Ništa neobično, s obzirom na to da se procenjuje da ga je danas moguće prodati za četiri do pet milijardi evra, a cena mu svakim danom raste. Iz poslednjih događaja i najava – podela besplatnih akcija građanima i zaposlenima u javnim preduzećima, rasprave o najboljim oblicima privatizacije, uvođenju konkurencije u fiksnu telefoniju – možemo, bar donekle, dokučiti sudbinu našeg najprofitabilnijeg preduzeća
Na sajtu G17 plus, stranke ministra ekonomije Mlađana Dinkića, predstavljen je koncept privatizacije velikih javnih preduzeća u periodu 2008–2010, u kom se navodi da će u naredne tri godine država zadržati većinski paket u Telekomu Srbije (kao i Aerodromu i Galenici), ali da će određeni broj akcija u tom periodu biti ponuđen na berzi putem inicijalne ponude. Usvajanjem Strategije privatizacije javnih preduzeća koja će se, bar prema Dinkićevoj najavi, dogoditi do kraja godine, kao i Zakona o besplatnoj podeli akcija, došli smo do tačke kada će Telekom neminovno krenuti u neki oblik privatizacije, bez obzira na različite stavove koje se o ovome mogu čuti u javnosti.
„Strateški partner ili berza, to nije odluka Telekoma, već državna strategija i nema veze samo sa telekomunikacionim tržištem već sa ciljevima, tempom i politikom tranzicije. Jedan od razloga za privatizaciju je to što bez obzira na kvalitet upravljanja Telekomom, državna birokratija će ga, kad tad, pretvoriti u oblik ‘partijske svojine’. To je neminovno u tranzicijskim sistemima koji imaju karakteristike našeg“, kaže u razgovoru za „Vreme“ prof. dr Dragor Hiber, nekadašnji predsednik Upravnog odbora Telekoma, koji je u trenutku pisanja ovog teksta (utorak popodne) ponovo predložen za tu funkciju. Na pitanje šta bi on uradio s Telekomom, objašnjava: „Imajući u vidu činjenicu da zastupam liberalnu ekonomsku filozofiju, pa i prema privatizaciji i privatnoj svojini, nema razloga da se ona ne primeni i na Telekom. Pre toga ubrzao bih i završio razvojne projekte, ojačao Telekomova preduzeća u Republici Srpskoj i Crnoj Gori i završio konsolidaciju tih ulaganja.“
Prema Strategiji privatizacije javnih preduzeća, svaki građanin Srbije, a ne samo krupni ulagači, mogao bi da kupi akcije velikih javnih preduzeća do maksimalnog iznosa od 5000 evra u svakom od njih. Osim blagodeti za državu, javna preduzeća i građane – koji će umesto štednje u bankama, višak svog novca moći bolje da ulože – korist od ovih javnih preduzeća će, prema Dinkićevom planu, imati i ostali građani – svi punoletni s 31. decembrom ove godine i koji do sada nisu videli korist od privatzacije.
POŠTO BESPLATNO: Obrazlažući u Skupštini Predlog zakona o besplatnoj podeli akcija – koji su pozdravile gotovo sve parlamentarne stranke, mada su ga neki poslanici nazvali i populističkim i predizbornim – Božidar Đelić je, zamenjujući Mlađana Dinkića za govornicom, izjavio da će zakon omogućiti svim punoletnim građanima Srbije da se uključe u proces privatizacije, što će tranziciju učiniti pravičnim procesom a tržišnu ekonomiju približiti većini stanovništva. Prema njegovim podacima, tačno 3.780.000 građana ima pravo na 15 odsto besplatnih akcija u javnim preduzećima NIS, EPS, Jat ervejz, Aerodrom „Nikola Tesla“, Galenika i Telekom. Svaki od tih građana dobiće akcije javnih preduzeća u vrednosti od oko 1000 evra. To bi značilo da će gotovo četiri milijarde evra otići građanima, a imaoci će moći da ih puste na berzu šest meseci nakon okončanja privatizacije pomenutih preduzeća; do tada će one biti samo upisane u budući privatizacioni registar.
Mimo tih 15 odsto besplatnih akcija, zaposleni i bivši radnici u šest javnih preduzeća – ponovimo: NIS, Jat, Telekom, EPS, Aerodrom i Galenika – dobiće besplatne akcije u iznosu od 2,5 odsto tržišne vrednosti preduzeća, ali ne manje od 200 evra po godini staža, koje će svako pojedinačno preduzeće dobiti nakon prodaje. „Ako se ima u vidu da će zaposleni u javnim preduzećima dobiti po 4000 evra, to znači da je pronađena prava mera pravičnosti“, smatra Đelić.
Zaposleni u Telekomu Srbija, međutim, ne misle da je to pravedno i prete generalnim štrajkom 21. decembra ukoliko njihovi zahtevi – po 15 odsto akcija i građanima i zaposlenima – ne budu ispunjeni. Isto su ranije najavili i sindikati NIS-a. Granski sindikat saobraćaja i telekomunikacija Nezavisnost zatražio je u ponedeljak da Predlog zakona o besplatnoj podeli akcija bude povučen iz skupštinske procedure, kao i smenu Mlađana Dinkića i Božidara Đelića.
Istovremeno je u javnosti krenula i rasprava o privatizaciji ostatka Telekoma. S jedne strane, ministarka za telekomunikacije Aleksandra Smiljanić smatra da ga ne treba privatizovati (vidi naredni tekst) a, s druge, brojni ekonomisti redom su pozdravili najavu da će se Telekomove akcije prve pojaviti na berzi. Stručnjaci sa Beogradske berze kažu da domaći investitori uskoro neće imati dovoljno kvalitetnih hartija u koje mogu da ulažu, pa će tražiti mogućnosti za ulaganja u drugim državama.
„Kad je firma velika i ima monopol, najbolje je privatizovati je na berzi. Telekom je zlatna koka i sasvim sigurno će uvek biti predmet raznih svađa, jer su interesi veliki. Izlazak akcija na berzu podrazumeva javno objavljivanje podataka, čime bi se izbegle malverzacije u privatizaciji tog preduzeća. Time bismo dobili kvalitetnije finansijsko tržište, a Telekom bi mnogo brže i lakše mogao da otplati kredite za Telekom Srpska i Telekom Crna Gora“, smatra direktor Instituta ekonomskih nauka Dejan Erić.
IZBOR TRENUTKA: Za takav korak ipak je potrebno usvojiti zakone o vlasničkoj transformaciji tih preduzeća, besplatnoj podeli akcija građanima, kao i izmene Zakona o hartijama od vrednosti, a Božidar Đelić nije mogao da precizira kada će sve to biti okončano.
Govoreći o opcijama za privatizaciju, Dragor Hiber objašnjava da su druge države prodale telekomunikacione kompanije strateškim partnerima i eventulano zadržale neki udeo. „Tamo gde je on bio veliki, strateški partneri su pokušavali da ostvare, odnosno zadrže kontrolu. Telekom mnogo vredi i država može tu vrednost da unovči, što je legitimna odluka. Ali, treba izabrati trenutak i utvrditi pravila: da li ga najpre prodati, pa onda liberalizovati tržište, ili obrnuto. Vrlo je neracionalno da se najpre liberalizuje tržište telekomunikacija, a da se onda Telekom prodaje strateškom partneru. Druga opcija u modeliranju privatizacije je metod inicijalne ponude akcija, što podrazumeva izlazak na berzu, prethodno otvaranje kompanije koja je danas organizovana u formi zatvorenog društva. Ako bi država postepeno puštala akcije, ali zadržala neki manjinski paket, stvorilo bi se pravo tržište akcija, prava berza. Međutim, postoji bojazan da bi jedan subjekt za male pare mogao da otkupi kontrolni paket.“
Prema podacima Milenka Cvetinovića iz Ministarstva telekomunikacija, Telekom Srbija od 2001. do 2006. učestvuje u bruto društvenom proizvodu Srbije sa 5,6 odsto. Kako piše kompanijski list „Telekom svet“, ukupni poslovni prihodi kompanije od januara do juna ove godine iznosili su 35,8 milijardi dinara, 20 odsto više nego u istom periodu 2006, a povećanju su najviše doprineli prihodi od mobilne telefonije, koji su porasli za 40 odsto.
Koliko će vredeti Telekom dok i ako dođe do berze, mnogo zavisi upravo od toga hoće li zadržati monopolski položaj. Koliko god da se s jedne strane svi slažu kako je liberalizacija telekomunikacionog tržišta potrebna i povoljna po građane, mnogi se boje da će ugroziti napredak Telekoma – sposobnost da vrati kredite uzete za poslovanje u regionu, kao i punjenja budžeta. Isto smatra i Hiber: „Ne računajući besplatnu podelu akcija, koja treba da stvori nekakav narodni kapitalizam, centralno pitanje o budućnosti Telekoma je odnos liberalizacije i privatizacije. S jedne strane, liberalizacija je nužna, i ako do nje ne dođe, nastaće sukobi interesa između Telekoma i malih provajdera. Već sada se prepoznaje da su viđenja rapodele telekomunikacionog tržišta različita u Ministarstvu za telekomunikacije, Republičkoj agenciji za telekomunikacije (Ratel) i Telekomu.“ Liberalizacija nužno zahteva određene mere, pre svega tarifnu reformu i uvođenje zakonom predviđenog načina finansiranja univerzalnog servisa. Što se tarifne reforme tiče, država bi morala da se skloni iz kontrole i propisivanja, a na Telekomu (i Ratelu) je tada da zastareli sistem sa beskrajno jeftinim uslugama u fiksnoj telefoniji u prvoj zoni, i skupim uslugama u međunarodnom saobraćaju pretoči u jednu zonu koja pokriva celu Srbiju. Pretplata bi morala da bude dominantan sistem. Što se tiče univerzalnog servisa, on bi mogao da podrazumeva jeftine pakete ograničenih vrsta usluga uz zakonom predviđene besplatne pozive ka hitnim službama. „Bez toga, postavlja se pitanje zašto bi veliki Telekom morao da održava skupu mrežu u Babušnici, na primer, a da njegovi konkurenti skidaju kajmak i rade samo unosne poslove gradeći lokalne petlje u centrima velikih gradova“, objašnjava Hiber. „Zbog toga još uvek nismo spremni za liberalizaciju koja zahteva čisto tržišno ponašanje. Upravo nereformisan milje u telekomunikacijama, odsustvo reformi koje prethode punoj liberalizciji, dovode do toga da se kod nas, uz malo preterivanja rečeno, svaki novi ministar ponaša kao nekada administrativno-operativno rukovodstvo iz pedesetih godina prošlog veka, odnosno želi i nastoji da neposredno upravlja kompanijom.“
ZAINTERESOVANI: Za sada, jedini zvanični zahtev za dobijanje licence za fiksnu telefoniju Ratelu je stigao od kablovskog operatera SBB (Serbia broadband). Kompanija SBB ima više od pola miliona korisnika kablovske televizije i interneta, a u junu su kontrolni paket akcija te kompanije preuzeli Kompanija Mid Evropa partners i Evropska banka za obnovu i razvoj za, prema nezvaničnim podacima, između 170 i 200 miliona evra. Za dodelu takve licence neophodno je raspisivanje tendera, iako je konkurencija u oblasti fiksne telefonije dozvoljena već dve godine.
Još uvek nije poznato pod kakvim uslovima će od tog trenutka operateri poslovati, a ministarka Aleksandra Smiljanić smatra da prilikom odlučivanja o uvođenju drugog operatera fiksne telefonije treba ispitati u kojoj bi meri to ugrozilo sposobnost Telekoma da pruža neprofitabilne usluge i obezbedi univerzalni pristup uslugama fiksne telefonije jer postoji opasnost da drugi operater preuzme „bolje platiše“, i time onemogući Telekom da pokrije troškove za pružanje neisplativih usluga.
SBB obećava da fiksnim telefonskim linijama može da pokrije trećinu domaćinstava u Srbiji, kao i da je kompanija spremna da u roku tri do četiri meseca od trenutka dobijanja licence pusti u rad servis fiksne telefonije, pošto je ona već sada „oko 92 odsto“ spremna za pružanje te usluge. Mada je ovo jedini zvaničan zahtev za licencu, u Ministarstvu za telekomunikacije kažu da je zainteresovanih više, da će verovatno biti izdate tri ili četiri licence i da nije sigurno da li će one važiti za nacionalni nivo ili određene teritorijalne celine.
U susednoj Hrvatskoj već dve godine uspešno posluje nekoliko privatnih operatora fiksne telefonije, i oni su do sada uspeli da privuku pristojan broj korisnika, obarajući cene usluga i do 50 odsto, uz uvođenje mnoštva novih tehnologija. To se nije negativno odrazilo na nekadašnjeg monopolistu jer Hrvatski telekom i dalje raste. U prvih šest meseci ove godine neto dobit T-Hrvatski telekom grupe povećana je za 21,6 odsto u odnosu na isti period prošle godine. Ipak, kod broja pretplatnika klasičnih fiksnih telefonskih linija najveći hrvatski telekom već neko vreme beleži blagi pad.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
