Gde su pare i ostali

Prošle nedelje Specijalno tužilaštvo za borbu protiv organizovanog kriminala podiglo je optužnicu i zatražilo pritvor za Mihalja Kertesa; njegovi saučesnici izvukli su se: Slobodan Milošević i Jovan Zebić umrli su, a Nikola Šainović je, da prostite, opravdano odsutan na severu Evrope. Mihalj Kertes, veseljak, ribokradica, narko-diler i finansijer svega postojećeg, „Paja Patak srpske politike“, kako mu je tepao Aleksandar Tijanić, sada se sa izvesnim zakašnjenjem opet našao u Centralnom zatvoru, sam na svetu.

Nije ovo prvo zakašnjenje Mihalja Kertesa, u daljem tekstu Bracike, ali o tome kasnije. Specijalno tužilaštvo za borbu protiv organizovanog kriminala setilo se tek prošle nedelje da podigne optužnicu protiv udružene zločinačke grupe (Milošević, Zebić, Šainović, Kertes) na osnovu podataka poznatih još od 2001. Tuže ih za nezakonito iznošenje gotovog novca iz Srbije na Kipar i druga lepa mesta; na osnovu onoga što se do sada saznalo samo u „Insajderu“ TV B92 (o ostalom da ne govorimo), ima tu još raznih ozbiljnih kandidata, ali to je druga priča. Specijalno tužilaštvo, dakle, poteže pitanje iznošenja naših para na tuđe račune kroz ona mala vrata koja iz Detašmana Državne bezbednosti na Aerodromu Beograd vode ravno na apron, tj. platformu gde stoje i čekaju avioni, mimo carine i pogranične policije. Zna se ko je sve imao prolaz kroz ta vrata tokom devedesetih, redovno, dvaput nedeljno, bez gledanja u prtljag, sve po depeši Načelnika. Sve je to lepo i fino, ali hajde da se setimo naše bliže prošlosti.

Ukratko: nije toliko problem ove države i Specijalnog tužilaštva izlaz para iz zemlje; to je manje-više svima jasno, ali nema ko da goni; mnogo velike pare… Mnogo veći problem je ulaz naših para u tu crnu kutiju Bracike Kertesa. Naime, kako je bilo moguće da Bracika i ostali iznose ogromne pare, a da se to nigde ne primeti? Tako što je Bracika te tuđe (kako tuđe? Naše!) pare (nisu njegove!) krao i gurao u svoju i Miloševićevu crnu kutiju koja je bila izvan svake kontrole države. E, to nikoga više ne zanima – odakle te naše pare koje je Bracika skupljao i kroz ta vratašca iz Detašmana SDB-a na aerodromu slao u ceo svet. Nekako se čini logičnim da prvo vidimo odakle te naše pare kod Bracike, Zebića, Šainovića, Borke Vučić, Milovana Bojića, Mirka Marjanovića, ona dva Tomića i ostalih umetnika, na čelu sa Slobodanom Miloševićem.

Lepe naše sankcije… Ali, o tome se sve zna. Vratimo se mi bolje na lik i delo Bracike Kertesa, jer je on nekako paradigmatična slika tih deset krvavih i pljačkaških godina; uostalom, spala je knjiga na njega: onaj umro; onaj umro takođe; onaj u Sheveningenu, pa nije dostupan; ostale niko i ne zove.

Mihalj Kertes „Bracika“ (Bačka Palanka, 29. avgust 1947), po sopstvenom priznanju „poludeli socijalni radnik“, u politiku je ušao kuvajući riblje čorbe i fiš-paprikaše uvaženim drugovima iz struktura. Ribe nije falilo: „Ja, recimo, izuzetno volim da ukradem ribu: i mrežom i sačmom (i dinamitom; prim. autora)… Volim da maznem“ (intervju iz aprila 1990). Tako je stigao i do Opštinskog komiteta Saveza komunista u Bačkoj Palanci; vole drugovi ribu. U trenutku neopreznosti, baš nekako oko Osme sednice CK SKS-a, septembra 1987, Braciki se bilo omaklo da se „diferencira“ na pogrešnu stranu, za tadašnje „autonomaše“, a protiv Miloševića. Kažu da je trebalo mnogo muke (i ribe) da se ta nesrećna odluka nekako zamaže i zaboravi. Neki to nisu zaboravili i zapisnici sa sednica Opštinskog komiteta sačuvani su gde treba. Ubrzo je Braciku krenulo: tokom „jogurt revolucije“, oktobra 1988, odvalio je čuvenu izjavu da kako se on, kao Mađar, ne plaši Srbije, pa zašto bi se Srbija plašila. Čak ni to, jadan, nije sam izmislio: to mu je na jednoj cedulji doturio Jovo Radoš, tadašnji partijski aktivista. A kad ga je krenulo, onda ga je stvarno krenulo: mitingašio je bez odmora, hvalisao se kako je strašno važan, a značaj „jogurt revolucije“ objasnio je ovako: „Oktobarski događaji 1988. u Vojvodini i Crnoj Gori otvorili su put narodima Istočne Evrope.“ Dok se okrenuo, postao je „ministar za narod“; onda je postao ministar za naoružavanje Srba van Srbije, 1991. Za njim je po Hrvatskoj, Istočnoj Hercegovini i ostatku BiH ostao trag ilegalnog oružja deljenog bez evidencije tamošnjim Srbima, sve u najužoj saradnji sa Jovicom, Frenkijem, Badžom, Radmilom, Branom i ostalima. Bracikine „geopolitičke“ analize iz tog vremena ostale su u istoriji: „Ne čini mi se da Tuđman predstavlja neku posebnu snagu“; „Drugi nemaju vođu i to im smeta… Milošević je vanzemaljac“; sve što se radi radi se „u ime šest vekova jedinstvenog rukovodstva Srbije“; polovinom jula 1991. u Nikšiću daje svoju najčuveniju izjavu (u velikoj konkurenciji, doduše): „Ovde ćemo napraviti veliku srpsku državu sa granicom na levoj obali Neretve i sa glavnim gradom Dubrovnikom.“

Vojislava Šešelja optuživao je da je „od svojih poslodavaca iz Amerike dobio 750.000 dolara“; obećavao je „novi investicioni ciklus“ i tako dalje. Nekako su ga progurali za narodnog poslanika u Skupštini Srbije 1990. u Grockoj, od svih mesta. Sprijateljio se s Branom Crnčevićem nekako po prirodi stvari; komšije su ih viđale kako zajedno puze uz stepenice na Banovom Brdu, a za Branu je spremana posebna hrana u carinskoj marini u Starom zimovniku. Brana je od Bracike dobio ne samo auto sumnjivog porekla već i raznu odeću i obuću, o čemu je bilo u „Blicu“ pisano u detalje; posle su deca na radiju imala onaj džingl „Brano, vrati trenerku!“. Sasvim infantilno je voleo oružje: 1991, tokom etničkog čišćenja Iloka, slikan je tamo sa automatom „Heckler und Koch MP5 SD“ s prigušivačem, mada mu uznemiravanje javnosti nije bilo strano; komšije su posle pričale da je voleo da se kurči sa automatima i pištoljima, na opšti užas. Danas svedoci pričaju kako im je Sonja Kertes, kćer, donosila u torbama automatske puške na poklon.

Takav kakav je, blagoslovljen elementarnom nesposobnošću da razlikuje ispravno od pogrešnog, Bracika je bio idealan lik za sve Miloševićeve poslove. Prvo je postao pomoćnik saveznog ministra unutrašnjih poslova i odmah 1992. predao SMUP onima od preko puta, sa sve arhivom od 1944. do 1990. Kad su u julu mesecu 1992. Dobrica Ćosić, predsednik SRJ, i Milan Panić, savezni premijer, išli u London kod premijera Džona Mejdžora, dolazi do krajnje kompromitantnog incidenta: usred razgovora sa Mejdžorom, u sobu ulazi pripadnik MI-5, britanske službe bezbednosti, i pita ima li neko na sebi bežični prislušni uređaj, jer su kolege u rutinskoj kontraobaveštajnoj zaštiti uhvatile na nekoj frekvenciji direktan prenos razgovora iz sobe. Vladislav Jovanović, tadašnji ministar inostranih dela, vadi iz džepa uređaj i postiđen kaže da mu je Bracika naredio da ga unese, jer Sloba ne veruje svojoj delegaciji. Milan Panić je smesta poslao Braciku u Beograd, ali ni ta epohalna bruka ništa nije pomogla: Panić i Ćosić otpušteni su, a Bracika je ostao. Ako se već vodi jedna idiotska i samoubilačka politika, ima li kog boljeg?

Braciku je stvarno krenulo tek 1994, kada je postao direktor Savezne uprave carina. E, tu dolazimo na suštinu stvari; sve ovo do sada bila je samo ilustracija karaktera Mihalja Kertesa. Državna granica, naime, bila je najslađi izvor crnih para; Jezda i Dafina bili su već potrošeni. Sistem je bio jednostavan: od putnika namernika otimaju se devize; ako se žale, nema kopija potvrde. Trgovci plaćaju reket direktno Bracikinim ljudima, zavisno od svog statusa kod režima: neki mnogo, neki malo, neki ništa – samo „prolete“ kroz granicu, ako su Markovi (znate kog Marka), na primer. Akcizna roba – tečna goriva, alkoholna pića, cigarete itd. – bila je posebno slatka. Radilo se na kvote: ko može koliko i sa kolikim ugrađivanjem režima. Jovica i Državna bezbednost bili su prioritetni klijenti; odmah za njima Familija i prijatelji; svi ostali posle njih. Carina je postala primarna pumpa za punjenje Bracikine crne kutije: koliko mu kažu da im treba, toliko će Bracika obezbediti. „Ne interesuje me da li je to po zakonu ili ne, važno je da donosi korist“, deklarisao je svoj program Bracika odmah, u septembru 1994.

U skladu s tim, sproveo je i kadrovsku politiku u Saveznoj upravi carina. Zapošljavao je na „dođi“ i otpuštao kako mu se ćefnulo, bez ikakvih obzira prema propisima. Uniformu Carine oblačili su konobari, muzikanti, vozači, portiri koji su postajali savetnici; oni pouzdani išli su odmah „na liniju“ (na granični prelaz), gde se najbolje zarađuje. Carina je bila jedna od najprotočnijih državnih službi i centar stvarne moći: „Gde sam ja – tu je vlast“, objasnio je Bracika 1998. Pljačka je uvedena kao princip: znalo se koliko svaki autobus ima da donese, svaka torba „krmača“ u vreme kad u zemlji nije bilo ničega. Važan repromaterijal bio je posebno sladak: oko uvoza čeličnog lima izbio je u jednom trenutku veliki skandal. Cigarete su bile najslađi posao, jer je profitna stopa među najvišima. Zna se za slučaj jednog beogradskog direktora hotela koji je pozajmljenim novcem kupio neke šlepere cigareta, ali ih je Bracika onda za svoj račun izvezao u Republiku Srpsku; pod pritiskom nezgodnih investitora taj se direktor posle ubio.

Najslađa lova bila je otimanje deviza od putnika namernika: pošto nije bilo platnog prometa, ljudi su pare nosili u gotovom. Ne upozore ih da prijave, pa im onda oduzmu; ljudi se žale, ali dokumenta ne stižu do Savezne devizne inspekcije i Saveznog prekršajnog suda. Bracika je Carini naredio da zaplenjeni novac ne šalje u Trezor Narodne banke, kako zakon nalaže, nego u njegov sef u kancelariji. Odatle je dalje novac išao lako – na vratašca Detašmana ili već gde treba.

Posebna priča je heroin. Policija i sud nedvosmisleno su utvrdili da je Bracika Kertes u dva navrata (1996. i 1997) protivzakonito ustupio Državnoj bezbednosti MUP-a Srbije ukupno 660 kilograma čistog heroina, umesto da ga preda sudu na uništenje. Po izvesnim službenim beleškama, nekih 380 kilograma našlo je svoj put i do Poljske, kanalima Državne bezbednosti u saradnji sa bratskom poljskom vojnom Službom WSI, a ljudi kažu da je to verovatno bio tek vrh ledenog brega, jer je kanal prema Poljskoj – putem izvesne „miki maus“ avio-kompanije – bio aktivan od 1992. do 1998.

Bracika je radio sve: od patika i trenerki za Branu, preko heroina i cigareta, pa do – i naročito do – motornih vozila. Voleo je da klepi skupo auto ako ikako može. Modus operandi bio je, kao i sve kod Bracike, jednostavan: carina zapleni neko kradeno ili inače skupo auto; onda Bracika izda nalog svom kumu i najbližem saradniku Josipu Rajdi: „Dati neko malo i dobro auto Banetu Ivkoviću za FONAS“ ili Brani Crnčeviću ili nekome istom takvom kao i oni. Ili dati kamion takav-i-takav-zelene-boje Radomiru Markoviću da se pokrije za Ibarsku magistralu. Ukupno 10.800 motornih vozila prošlo je tako kroz Bracikine lepljive prstiće. Poklanjao je svima: od vladika do sudija. Kroz tu tužnu evidenciju prolaze i: predsednik suda u Valjevu Nikolić; Jovan Striković; Dragan vozač; Goran Matić; Žika Đorđević; Toma Nikolić; Brana Crnčević; Milanović – RTS; Jovan Krkobabić; Slobodan Grahovac i Lazar Šarac (obojica Savezna uprava carina); Gorica Gajević; Vladan Kutlešić; Miloš Aleksić; Frenki; Radovan Pankov; Jagoš Purić; Nedeljko Šipovac; Dragan Radević („Dnevnik“, Novi Sad); Milorad Babović, dekan (?) itd.

I tako je to lepo išlo, ne može bolje biti: Bracika je postao počasni građanin mnogih gradova (uključujući i Bačku Palanku koju je usred sankcija kljukao zaplenjenim bananama); otpuštao je i zapošljavao mimo propisa; držao je čuvenu marinu; vitlao se u gliserima po Dunavu i prevrtao čamce alasima. Delio je stanove, kome treba i odmah: sinu generala Nebojše Pavkovića, nekim bivšim diplomatama. Čak mu se i Radomir Marković klanjao, a Irinej Bulović zahvaljivao. Delio je tuđe i šakom i kapom; čak je i sebi malo uzeo: iz Palanke je otišao sa starom „Ladom“, pa je stekao kuću i sve ostalo u Beogradu; kćeri Sonji odnekle je bilo uplaćeno 48.000 dolara… Podsećao je Bracika na one nesrećne proneveraše iz prve glave Zlatnog teleta Iljfa i Petrova, iz grada Arbatova: kradu, znaju da kradu, vide da se kobni čas bliži ali ne mogu da prestanu da kradu i sve su tužniji. Tako i Bracika: „Kad je država preko mene otkrila moguće kapije novca, moja je ostavka postala nemoguća… Uvek su tražili još: za vojsku, za policiju, za Hilandar.“ Priznao je da je Urošu Šuvakoviću dao punu torbu para za one zlosretne septembarske izbore 2000; Šuvaković je u utorak „po trideset i prvi put“ demantovao tu Bracikinu tvrdnju; eno im suda, pa neka se suočavaju; jedva čekamo. Grebao je Bracika sa dna prazne kace za Vanzemaljca i Partiju do kraja; eto su mu 6. oktobra u sefu našli ciglo dva miliona maraka…

Pretio je Bracika da će, ako svrgnu Slobu, on da uprti tog „Hecklera“ i da ode u hajduke, gde će se boriti „do poslednje kapi mađarske krvi“ svoje. Logično: hajdučija mu je odavno u krv ušla. Međutim, smirio se i udidio se odmah. Pritvorilo ga je posle Petog oktobra, pak ga je i pustilo, mada je bio u prvom trenutku propustio da se pozove na imunitet u Saveznoj skupštini: postao je Bracika neformalni svedok saradnik jednoj, pa drugoj, pa trećoj vladi. Pevao je i kvakao dok nije iskvakao šta je za kvakanje bilo, čuvan bolje od Legije, u sopstvenoj kući. Ali, svakoj zabavi dođe kraj, pa i Bracikinoj. Ima tu jedna ironija sudbine, jedan „komedijant slučaj“ (Crnjanski): da su ostali saučesnici u udruženom zločinačkom poduhvatu pljačkanja naroda dostupni sudu, Bracika bi bio idealan kandidat za svedoka saradnika protiv Slobodana Miloševića, Jovana Zebića i Nikole Šainovića (i još nekih, ako ćemo pošteno). Ali dvojica se izvrnu i umru, treći je u Hagu, a Specijalno tužilaštvo skanjera se oko ostalih; ostade Bracika sam na svetu.