Nisam tužilačko zamorče

U utorak, istoga dana kad smo razgovarali s Gordanom Čolić, njoj je uručena nova odluka o suspenziji, nakon što je prethodnu ukinuo Visoki savet pravosuđa. Treća opštinska tužiteljka ni nakon nove odluke ne zna u čemu su njeni gresi i otkud ocena i o „nesavesnom i nestručnom radu“, jer ni u obrazloženju druge odluke o suspenziji ne navode se razlozi i konkretne greške u konkretnim predmetima, a zaboravilo se i na „argument“ iz prve odluke o suspenziji – falsifikat rangiranja tužilaštava, pripisan zameniku okružnog tužioca Miliji Milovanoviću – zbog kojega je Gordana Čolić protiv okružnog tužioca Milovana Božovića podnela krivičnu prijavu.

Umesto Čolićeve, Trećim opštinskim tužilaštvom privremeno rukovodi zamenica okružnog tužioca Svetlana Pejić, koja je nakon prvog kolegijuma u zapisniku navela da se nada da će se „nesporazum“ s Čolićevom uskoro rešiti, te da dokumenti ne ukazuju na greške u njenom radu koje bi zahtevale „takve mere“ kao što je suspenzija. I još je jedan argument svojoj oceni dala: otišla je na godišnji odmor.

Nakon druge suspenzije, Gordana Čolić za „Vreme“ objašnjava „nesporazume“ sa tužilačkim vrhom i ministrom pravde Zoranom Stojkovićem, koji je – po njoj – centralna figura cele priče.

GORDANA ČOLIĆ: Treće opštinsko tužilaštvo funkcioniše sa osam zameničkih mesta i u tome je poenta: u 2004. godini, na osnovu izveštaja o „instruktivnom pregledu“ koji je sada glavni argument nadležnih za moju suspenziju, radila sam bukvalno sa šest ljudi, od kojih je jedan na bolovanju, a jedan je sudija za prekršaje koji je izabran u julu te godine, dok sam ja bila na godišnjem odmoru. Ne moram posebno da naglašavam da je izabran bez bilo kakvog mog prethodnog mišljenja ili saglasnosti. I tada i kasnije sam kritikovala kadrovsku politiku ministra pravde i republičkog tužioca, zbog katastrofalnog stanja u kojem radi Treće tužilaštvo, sa nedovoljnim brojem ljudi, koji su izabrani tako kako su izabrani. Iako sam se i ministru i republičkom tužiocu u protekle dve godine više puta obraćala sa molbom da se založe za novu sistematizaciju u kojoj bih dobila veći broj ljudi, nikada od njih nisam dobila apsolutno nikakav odgovor. Ne može se raditi godišnje – kao što je to bilo 2004. godine – 2500 odluka, sa 2300 prijavljenih lica u toj godini, znači 50 lica više nego Prvo opštinsko tužilaštvo koje uzimam kao parametar, jer oni imaju isti broj predmeta, a duplo veći broj zamenika, stručnih saradnika i pripravnika. To nije poređenje mene i prvog tužioca, nego uslova u kojima – u približno sličnim okolnostima i sa sličnom strukturom krivičnih dela – rade ta dva tužilaštva.

„VREME„: Vaši zahtevi za pomoć nisu nailazili na razumevanje?

Da se ne bi ponovila situacija da od šest ljudi u Tužilaštvu imam dvojicu kojI tek uče posao, u decembru prošle godine tražila sam najpre od republičkog tužioca Slobodana Jankovića da se zauzme da na predstojećem konkursu prođe neko ko je stručni saradnik iz tužilaštva, ko može samostalno da radi – obećao mi je da će učiniti sve što je u njegovoj moći. Zatim sam se obratila i ministru pravde Zoranu Stojkoviću. Njega sam zamolila da na sledećem sastanku Visokog saveta pravosuđa podrži to da Skupštini Srbije ode predlog za izbor nekog stručnog za zamenika tužioca. Stojković mi je – uveravajući me da kao čovek koji je i sam bio sudija i koji razume tužilački posao kao zanat koji se uči godinama – obećao podršku; valjda i zbog toga što sam pre našeg razgovora vodila slučaj Zorana Janjuševića i prikupila dovoljno dobrih dokaza za podizanje optužnice, što je valjda odgovaralo ministrovim političkim interesima. Samo dva dana kasnije, međutim, odlukom Visokog saveta pravosuđa dobila sam još jednog sudiju za prekršaje za zamenika. Znači, niko od njih nije ništa preduzeo, ni republički tužilac niti ministar pravde. Nakon nekoliko dana sam pokušala lično da vidim ministra, ali me nije primio. Njegova mi je šefica kabineta tražila da kažem temu o kojoj bih s njim da razgovaram i da ostavim broj telefona, i nije mi preostalo ništa drugo nego da kažem da ću, ako mi se on ne javi, morati da izađem u javnost i da ću ga javno pitati ono što sam ga htela pitati oči u oči, o svim problemima koje Treće tužilaštvo ima: mnogo posla, malo ljudi, loši kadrovi, a ja treba da odgovaram za njihov rad. Kako da odgovaram za rad čoveka koji nikada ni krivičnu prijavu nije video?

Vama republički tužilac u novoj odluci o suspenziji do okončanja postupka za razrešenje na teret stavlja „nesavestan i nestručan“ rad, ponovo ne navodeći – kao ni u prvoj odluci o suspenziji, koju je ukinuo Visoki savet pravosuđa – konkretne argumente za to.

Tačno, meni se imputiraju neodgovornost i slab kvalitet rada, a ja sam ih svojim dopisima upozoravala na sve probleme i najavila nekoliko puta – poslednji put detaljnom analizom u junu 2005. godine – sve probleme koji iz nedostatka dovoljno ljudi za kvalitetan rad mogu proizaći. Ni tada mi nije odgovoreno, iako sam im vrlo konkretne podatke navela: Prvo tužilaštvo radi sa duplo više ljudi isti broj predmeta, Četvrto tužilaštvo sa 50 odsto više ljudi radi deset odsto više predmeta, Peto tužilaštvo sa 20 odsto više ljudi radi 20 odsto manje predmeta od nas i jasno proizlazi da je Treće tužilaštvo zaista bilo najugroženije, što mi je čak i okružni tužilac Božović doskora priznavao.

Problemi, kažete, počinju od trenutka kad ste s činjenicama izašli u javnost.

Javno sam postavila jasno i logično pitanje: ako u zakonu piše da kandidat za zamenika tužioca mora biti stručan i dostojan da bi bio imenovan, kako to da je u praksi jednako stručan i sudija za prekršaje i pravni referent iz neke fabrike ili agencije za obezbeđenje ili opštine – a u Srbiji je bilo mnogo slučajeva da su takvi kadrovi dovođeni za zamenike, čak i u okružna tužilaštva. Ako ih biramo po zakonu, kako može sudija za prekršaje da bude stručniji od stručnog saradnika u nekom tužilaštvu koji taj zanat uči godinama i u kojega država ulaže po sedam-osam godina da nauči taj posao? U našoj praksi, takvi ljudi ostaju stručni saradnici, a za zamenike se umesto njih bira neko po sasvim drugačijim kriterijumima, političkim, stranačkim ili već nekim koji ne zavise od struke i znanja. U poslednje dve i po godine ja sam dobila pet zamenika, od kojih troje nije znalo da radi posao, a za to vreme petoro onih koji su se u Trećem tužilaštvu naučili poslu zbog mizernih plata i nemogućnosti napredovanja otišli su drugde. Ja sam na tu situaciju upozoravala, oni nisu reagovali i sada se, u stvari, postavlja pitanje njihove odgovornosti i njihovog nerada.

I u novoj odluci o vašoj suspenziji naglašava se da je niže tužilaštvo podređeno višem tužilaštvu, pa se – potpuno uopšteno i bez navođenja neophodnih činjenica – tvrdi da niste „iskazali volju i nameru“ da se otklone „neke“ greške u „nekim“ predmetima, na koje je Trećem opštinskom tužilaštvu ukazalo Republičko tužilaštvo.

Samostalnost tužilaštva je kategorija koja očito, kad je o nekim slučajevima i predmetima reč, ne zanima Republičko tužilaštvo. Samostalno tužilaštvo treba da radi u okviru zakona i onda ne vidim kako može da se izvlači ovaj argument, kao u odluci o mojoj suspenziji, da je niže tužilaštvo podređeno višem i da više tužilaštvo ima pravo da komanduje radom nižeg: ono ima pravo da nižem tužilaštvu, ako ono ne radi po zakonu, izda uputstvo i kaže kako u određenom predmetu treba da se postupi. Ali – pismeno, a ne pozivanjem i usmenim ubeđivanjem da nešto ne treba ovako ili drugačije. Ja radim po zakonu, oni imaju pravo da meni usmeno narede, ali ja nemam obavezu da po takvom usmenom naređenju postupim, iz prostog razloga što ću ja biti odgovorna ako nešto nije urađeno u skladu sa zakonom. Zato i jeste prestala svaka saradnja između mene i Republičkog tužilaštva, jer sam se ja – po njihovom mišljenju – stalno i previše opirala takvim pritiscima.

Prošlogodišnji „slučaj Batić“ je, kažete, bio kap u prepunoj čaši.

Da, iako ne znam šta je tu bilo sporno. Moje tužilaštvo je tog dana bilo dežurno za celu teritoriju Beograda: privedena su tri lica, jedno od njih je bio bivši ministar pravde Vladan Batić, zbog navodne zloupotrebe službenog položaja, puštanja Nenada Jovanovića, Malog Bidže, iz požarevačkog zatvora. Krivičnu prijavu je dostavio UBPOK, bez ijednog dokaza za Batića, čak ni osnovi sumnje nisu postojali, a kamoli neke činjenice, dokazi ili svedočenja iz kojih bi se moglo zaključiti da postoji osnovana sumnja, što je meni neophodno da bih stavila zahtev za provođenje istrage. Nisam podnela zahtev, a krivičnu prijavu protiv njega – kao nenadležno tužilaštvo – dostavila sam nadležnom, Prvom tužilaštvu koje je nedavno tu krivičnu prijavu odbacilo…

Sudeći po svemu, na osnovu takve krivične prijave – samo zato što ju je napisao ministar pravde – trebalo je da pokrenem istragu. U predmetu čak nije bilo inicijalne krivične prijave, već samo ona koju je napisao UBPOK, a na moje pitanje policajcu: ko je rukovodio pretkrivičnim postupkom, koji tužilac – jer to se nije videlo iz predmeta – videlo se tek da su od strane Drugog tužilaštva samo saslušavani neki ljudi, ali ne i kako je došlo do saslušanja, policajac mi zbunjeno kaže: „Ne znam, imam još ovo u predmetu.“ Izvlači mi krivičnu prijavu ministra pravde i zahtev specijalnog tužioca za prikupljanje potrebnih obaveštenja, koji je vrlo korektan i koji traži da se na osnovu okolnosti krivične prijave obave razgovori s prvo i drugo prijavljenim, pa ako iz toga proizađe potreba, da se obavi razgovor i sa Batićem, a ne obrnuto, da najpre privedu Batića. Od policajca sam tražila tu krivičnu prijavu i zahtev specijalnog tužioca, da to uložim u predmet, ali sam dobila uplašeni odgovor da on to mora da vrati šefu, pa sam to fotokopirala, jer je neophodno da to bude u predmetu kao sastavni deo pretkrivičnog postupka, uložila u spis i napisala službenu belešku. To je prepunilo čašu.

Sa Republičkim tužilaštvom, odnosno sa zamenicima republičkog tužioca nakon toga prestaje komunikacija, vrlo ubrzo okružnom tužiocu Božoviću dostavljam izveštaj o „slučaju Batić“, koji ostaje bez ikakve reakcije i tako do decembra prošle godine, kad sam već znala da mi se nešto sprema…

Sad dolazimo, dakle, do „instruktivnog pregleda“ na osnovu kojega se temelji sadašnji postupak protiv vas, u kojem Treće opštinsko tužilaštvo nije označeno kao problematično, naprotiv.

Čim sam obaveštena da će Republičko javno tužilaštvo krenuti u tzv. instruktivne preglede, bila sam sigurna da će osnovati posebnu komisiju, sa posebnim nalozima. Tako je i bilo: vođa te radne grupe bila je Zorica Popović, koja je udarna pesnica ministra pravde i njegov kandidat za budućeg republičkog tužioca, ako on bude stigao da ga bira. Ta ista osoba – a moram da naglasim da mi izveštaj te radne grupe nikada nije dostavljen – sada je izvestilac u slučaju moje suspenzije i postupka za razrešenje…

Taj postupak vi vidite kao „zadatak“ koji nadležni – okružni i republički tužilac – provode direktno po nalogu ministra pravde Zorana Stojkovića?

Metod za vršenje pritisaka na tužilaštva uvek je isti. Po predmetima za koje ja znam, iz mog tužilaštva, uvek je poticalo od ministra pravde: on ima direktan kontakt sa republičkim tužiocem i direktan kontakt sa okružnim tužiocem. Pretpostavka je da će onda opštinska tužilaštva da postupaju po toj hijerarhiji. Za druga tužilaštva ne znam, ali kod mene se nije postupalo po takvim direktivama. I drugi tužioci imaju velikih problema, ali mislim da se na meni, kao na zamorčetu trebalo ispitati deluje li… A republički tužilac Janković, koji je potpisao odluku o mojoj suspenziji – kako meni to izgleda – na traženje ministra potpisao bi i vlastitu smrtnu presudu!

Drugima za ugled?

Drugima za ugled. Da se vidi kako oni sve mogu. Verujem da stvarno nisu očekivali da ću ja izdržati pritiske i prinuditi ih da stvarno započnu taj postupak. Oni su tražili po svaku cenu u Trećem tužilaštvu nešto, neku eventualnu korupciju, neku suštinsku grešku, ali nije bilo ničega, osim malih tehničkih grešaka. Sedne šefica radne grupe Zorica Popović i onda pita: što niste tužili čoveka za krađu struje od 2700 dinara, a priznao je i pokazuje „veliku upornost“ u vršenju krivičnog dela? To stoji u izveštaju protiv mene kao veliki suštinski propust sa neprocenjivim društvenim posledicama. Velika društvena šteta! Koliko bi državu koštalo da smo pokrenuli celu sudsku mašineriju da se osudi čovek koji se nekoliko puta priključivao da bi zagrejao deci mleko, a oni ga isključivali?

Pričalo se i nešto u vezi sa Čedom Jovanovićem?

To je bila neka kleveta u vezi sa ubistvom Momira Gavrilovića: Jovanović je, po krivičnoj prijavi Gradimira Nalića, oklevetao neke savetnike Vojislava Koštunice, a postupak se tada još, u slučajevima kad su navodno oklevetani funkcioneri, vodio po službenoj dužnosti. Sedam-osam puta sam urgirala kod policije da se sa Čedom Jovanovićem obavi informativni razgovor u policiji, kao pretkrivična radnja, na okolnost Nalićeve prijave – i ništa. Tek kada je došao ministar Stojković umesto Vladana Batića – brzinom munje – obavljen je taj razgovor. Ispalo je da tu nije bilo nikakvog krivičnog dela klevete i ja sam krivičnu prijavu protiv Jovanovića odbacila. E, onda su pitali zašto se to toliko odugovlačilo, uprkos tome što nisam ja odugovlačila, nego naprotiv.

Na šta se odnosi tvrdnja da „u nekim predmetima Trećeg tužilaštva stranke nisu bile obaveštene da mogu da preuzmu gonjenje„?

Kao za bilo šta drugo, ni to nisu precizirali. Prisećam se samo jednog mogućeg slučaja, jedinog gde je zapisnički zabeležen takav propust, iako mi po zakonu nismo obavezni na takvo obaveštenje i za taj propust nema sankcija. U tom jednom jedinom predmetu bilo je besmisleno da čoveka obaveštavamo, jer iz krivične prijave i naših provera proizlazi da je oštećeni greškom podneo krivičnu prijavu: naime, neke mašine za koje je mislio da su mu ukradene, susedi su sklonili od kiše da ih spasu i čovek je lepo došao kod nas da kaže da krivičnog dela nije ni bilo, da je bio u zabludi. I iz tog predmeta je proizašla ova rečenica, pa se još kaže – „u nekim predmetima“! Kojim „nekim“?

Ne bi li bilo za očekivati da se, u tako ozbiljnom postupku koji vode protiv vas, navedu brojevi predmeta u kojima ste navodno „nesavesno i nestručno“ radili svoj posao?

Naravno: ja treba da se setim na šta oni misle. I vidim da se u ovom najnovijem rešenju o suspenziji navodi ona ista argumentacija od ranije, kao da ja nisam ništa napisala i objasnila u mom odgovoru s početka marta na taj izveštaj koji mi je bio najavljen kao razlog u postupku za moje razrešenje ako sama ne odem. Mesec dana sam kopala po zapisnicima i spisima, ne bih li predupredila to što spremaju, da vidim šta bi to moglo biti i na šta se odnosi to o čemu oni pišu. Moj odgovor bio je dokumentovan zapisnicima, službenim beleškama, presudama Vrhovnog suda; svime. I šta su našli: da u jednom slučaju, a taman je usvojena izmena krivičnog postupka po kojoj osumnjičeni mora da bude upozoren na svoja prava prilikom saslušanja, nije to upozorenje bilo izrečeno. Onda smo mi napravili tekst sa tim upozorenjem koji je ušao u formulare za saslušanja i dostavili ga u OUP-u Vračar i OUP-u Zvezdara i oni ga koriste do danas. Mi smo tu uočenu grešku ispravili odmah. Osim toga, priložili smo i odluku Vrhovnog suda u kojoj se kaže da taj propust nije razlog da takvo saslušanje ne bude uzeto kao dokaz u postupku. Kao da sam gluvima odgovarala na sve to i potrošila mesec dana: niko ne čita i neće da čuje. Slično je i sa optužbama da smo hteli da tužimo predmete iz nadležnosti Okružnog tužilaštva: nismo mi, nego ste vi napravili grešku, niste uočili dopis Okružnog tužilaštva kojim se nama dostavlja predmet. Oni to nisu videli, mada je u formatu A4 i mada je to nama obavezno uputstvo po kome moramo da radimo. Reč je o konstrukciji kojom se htelo postići da se ja uplašim. Tada, u januaru, oni nisu očekivali da se ja neću povući sama pred tim pretnjama. Seli smo zajedno republički tužilac i zamenici Vlada Manojlović i Zorica Popović i ja; tužilac uzima Izveštaj o radu (a za sva ostala tužilaštva to se zvalo Izveštaj o instruktivnom pregledu), koji nikada nije bio dostavljen Trećem opštinskom tužilaštvu, nego sam mu ga ja otela toga dana, i kaže: evo, gospođo Čolić, iz ovog izveštaja se vidi da vi jako loše radite, da ste neodgovorni i da je najbolje da sami odete. Vlada Manojlović mi je posle rekao da se ne brinem, da konkurišem za mesto zamenika okružnog tužioca i da ću biti primljena. Pitala sam šta je alternativa i rečeno mi je da je alternativa postupak za razrešenje. Tada, od janura, počinje ćutanje; hvala bogu, jer me niko više nije zvao ni za jedan predmet, i tako do sada.

Tada su mi onako usput provukli šta su stvarni razlozi: rekli su mi da se „ne obraćam za važne predmete“ republičkom tužiocu. Na moje pitanje – a koji su to „važni predmeti“, rekli su mi da to ja „treba da znam“; nema šta oni mene da upozoravaju, nego ja „treba da znam“. To se javlja kao očigledno i šta ja tu treba da pitam. To drugo rešenje napisano je kao da se ja uopšte nisam žalila i ponovo nema nijednog razloga za suspenziju.

Što sada, nakon novog rešenja o suspenziji?

Ovoga puta prigovor zadržava izvršenje odluke o suspenziji i ja ću se ponovo žaliti i nastaviti da radim do nove odluke Visokog saveta pravosuđa. Sve ovo što se događa je nezakonito: po zakonu, tužilac protiv koga se vodi postupak mora biti odmah obavešten; u mom slučaju se to nije desilo. U drugim zemljama je kriza vlade ako se nezakonito pokrene postupak protiv tužioca, ali ovde ništa; kao da žive na drugoj planeti. Ovde prete predsednici Vrhovnog suda i šta? Ništa! Usput, na Visokom savetu pravosuđa, kad se odluka o mojoj suspenziji ukidala, kolege tužioci bili – uzdržani. Nisu smeli da glasaju protiv nezakonite odluke! Toliko o nezavisnosti tužilaca. Osim toga, već dve i po godine nisu doneseni kriterijumi za ocenjivanje uspešnosti i savesnosti u radu, a sad za to krive Đorđa Ostojića koji je republički tužilac bio šest meseci, u vreme Sablje, kad nije znao gde će pre da se okrene. Po ovome što se radi meni, po istom metodu, trebalo bi razrešiti 95 odsto tužilaca u zemlji Srbiji i raspustiti isto toliko tužilaštava, a ako se držimo zakona – a ja se držim – svaka takva odluka, sve dok nadležni ne naprave svoj posao i ne donesu kriterijume – biće nezakonita.