Prepad na devetu umetnost

Početkom sedamdesetih stripovana izdanja u Jugoslaviji nisu bila samo pod budnim okom komisija koje su odlučivale šta je šund već i drugih skupova i savetovanja.

Polovinom 1974. izveštavajući sa savetovanja izdavača roto-literature, beogradske „Večernje novosti“ iznose podatak po kome ukupni tiraži strip izdanja na mesečnom nivou dostižu milionske tiraže, na osnovu čega je konstatovano da je strip u našoj sredini, zajedno sa televizijom postao najmasovniji oblik ljudskog komuniciranja. „To je pojava koju više ne možemo izbeći. Više niko nema nameru da se ozbiljno spori oko toga da je strip ne samo autentičan oblik savremene popularne kulture sa stogodišnjom tradicijom i da nije ono što su moralisti ili pedagoški puritanci često tvrdili: ‘neminovno zlo’ i ‘pokvareni životni saputnik’ – kome u lice treba reći koliko je ružan…“

STRIP I NOB: Nešto ranije u uglednom beogradskom nedeljniku, u osvrtu sa jednog skupa „republičkog ranga“ na kome se razgovaralo o vaspitnim i estetskim vrednostima listova i časopisa za decu koji izlaze na području uže Srbije, navedene su primedbe književnika Đorđa Radišića koje su se odnosile na sadržinu stripova u pomenutim publikacijama: „Njihov svet je jednostran, uprošćen, stran našoj stvarnosti i našim shvatanjima. Tarzan je jedini simbol Afrike, u Drugom svetskom ratu protiv fašizma bore se samo zapadni saveznici, to je istorija u kojoj nema nijednog našeg čoveka.“ A novinar „Komunista“ je prema istom izveštaju skrenuo pažnju na teme iz NOB-a obrađene u stripu, upozorivši da „šematizovano, crno-belo prikazivanje ostaje na nivou gole akcije i ne pomaže deci da shvate suštinu naše narodnooslobodilačke borbe“.

Tih dana, poznati književnik Branko Ćopić dao je intervju zagrebačkom „VUS-u“. Na pitanje novinara da li prati dosadašnje društvene napore u borbi sa šundom, da li je zadovoljan merama koje se sprovode i da li šund smatra opasnošću za kulturno i umetničko vaspitanje mladih naraštaja, Ćopić se u svom odgovoru dotakao i stripa: „Inače, da kažem za ove stripove iz NOB-a, to je, takođe, jedan oblik šunda gdje se naši heroji prikazuju, budi bog s nama kako se prikazuju, i to je nizak nivo slikarski i tekstualno.“

Zanimljivo je da je u to vreme stripovana edicija o Mirku i Slavku, na koje su se očigledno odnosile gorenavedene reči uglednog pisca, bila oslobođena „ozloglašenog“ poreza. Ali, krajem 1975. godine komisija Republičkog sekretarijata za kulturu je, posle nekoliko neuspelih savetodavnih akcija, stavila Mirka i Slavka na listu onih „štampanih stvari“ čija se distribucija ne oslobađa poreza u prometu na malo.

Naime, početkom sedamdesetih, zbog neujednačene primene u praksi Zakona o republičkom porezu na promet robe na malo, izdavači u tzv. užoj Srbiji dovedeni su u neravnopravan tržišni položaj. „Dečje novine“, najveći jugoslovenski izdavač stripa u to vreme, našle su se na udaru nadležne komisije, o čemu svedoče i zaglavlja nekih izdanja. U zaglavlju dva poslednja broja edicije Tarzan i njegov sin Korak stajale su dve cene: „Cena izdavača dva dinara. Prodajna cena sa porezom u užoj Srbiji tri dinara. U ostalim krajevima 2,30 dinara.“ Slično je bilo i sa edicijom Lale ekstra. Na zaglavljima dva poslednja broja otisnuto je: „Cena izdavača tri dinara. Prodajna cena u užoj Srbiji pet dinara. U ostalim krajevima 3,40 dinara.“ Zbog toga su „Dečje novine“ u avgustu 1972. bile prinuđene da obustave nekoliko izdanja. Komisija je bila blagonaklona prema magazinu Miki i ediciji Mirko i Slavko, sve do 1975. Novonastalu situaciju koriste konkurentske kuće, a u prazan prostor uskaču i izdavači iz drugih republika nastojeći da ugroze primat koji su u ovoj oblasti tokom šezdesetih imale „Dečje novine“.

STRIPOTEKA I CAK: Od 1. jula 1972. godine, odnosno od dana kada je stupio na snagu famozni zakon, „Stripoteka“ novosadskog „Foruma“ prešla je sa mesečnog izdanja na nedeljnu dinamiku izlaženja. To je period kada se u „Stripoteci“ repriziraju stripovi iz „Panorame“. Sve do 81. broja objavljivane su kompletne epizode uglavnom francuskih i engleskih majstora stripa, da bi se od tada prešlo na objavljivanje dva ili tri stripa u nekoliko brojeva. Od 150. pa sve do 399. broja „Stripoteka“ izlazi u dvobrojima na 68 strana, i uvođenjem nekih poznatih serijala (Flaš Gordon, Rip Kirbi, Princ Valijant, Ben Bolt) i njihovom hronološkom prezentacijom, postaje najkvalitetnija revija na ovim prostorima. Prvih 14 brojeva potpisao je kao urednik Tomislav Ketig da bi posle toga uređivanje „Stripoteke“ preuzeo Svetozar Tomić.

Godine 1973. „Slobodna Dalmacija“ iz Splita pokreće izdanja „Cak“ i „Cak ekstra“, a zagrebački „Vjesnik“ lansira reviju „Zov“ iz koje će, naredne godine, proizaći „Zov strip“. Međutim, ni Gornjomilanovčani se ne predaju. Na tržištu se pojavljuju i neka nova izdanja „Dečjih novina“, kao što su „Ekstra strip“ i „Bombaš“, ali će ona, kao i izdanja drugih izdavača pokrenuta u ovom periodu, biti kratkog veka. Iako je „Ekstra strip“ u svoja prva dva broja doneo uvodne priče Julesa Radilovića i Zvonimira Furtingera iz njihovog popularnog serijala Kroz minula stoleća, a kasnije i njihov nastavak, kao i jedan od poslednjih realističkih stripova Živorada Atanackovića Zaseda, istorijsku priču čija je radnja smeštena u drugu polovinu devetnaestog veka, u doba srpsko-turskog rata, u njemu su preovlađivali uvozni stripovi i junaci koji su izlazili u biblioteci Lale, kao što su Robin Hud, Ogan i Tarzan. Za razliku od „Ekstra stripa“, u nedeljniku „Bombaš“ preovlađivali su stripovi sa ratnom tematikom, potekli iz pera domaćih autora. Pored Buinovih Mirka i Slavka reprizirani su Diverzanti Julesa Radilovića, nastali prema istoimenom filmu Hajrudina Krvavca, zatim njegov Herlok Šolms za koji je scenario pisao Zvonimir Furtinger, kao i stripovi Đavolja komanda Živorada Atanackovića, Obruč smrti Cirila Galea i Vladimira Hercega, Kruševska republika Nikole Mitrovića Kokana, Akant Radivoja Bogičevića, Nikolino Ahmeta Muminovića i dr. Pored ovih izlazio je i karikaturalni strip Izviđač Todor Brane Nikolića, objavljen je Damir Milana Miletića, prva epizoda prethodno započeta u „Karavanu“, Obračun u Postojni Jelka Peternelja i dr. U „Bombašu“ su predstavljeni neki od najistaknutijih jugoslovenskih autora stripa, ali isto tako i neki mladi i nedovoljno afirmisani crtači.

BORBA ZA MIKIJA: „Dečje novine“ su već od kraja pedesetih godina bile predmet interesovanja i kombinacija velikih novinskih kuća „Borbe“ i „Politike“, koje su nastojale da ovo malo preduzeće u usponu pripoje i uklope u svoje izdavačke programe, ali su one uspevale da sačuvaju svoju samostalnost. U jednom, međutim, nisu uspele, a to je da sačuvaju Diznijev magazin „Miki“.

Naime, od pokretanja ovog izdanja 1966. „Politika“ je preko Diznijeve kompanije vršila pritisak na „Dečje novine“ o ustupanju „Mikija“ „Politici“. Konačno, polovinom 1974, glavni urednik „Dečjih novina“ Srećko Jovanović popušta pred zahtevima Diznijevog predstavnika Alkaiosa Angelopulosa. Krajem septembra pojavio se poslednji 414. broj „Mikija“, a 14. oktobra startovao je prvi broj „Mikijevog zabavnika“, koji je najavljen u matičnom „Politikinom zabavniku“ kao: „Jedini jugoslovenski list sa stripom u punom koloru – 48 stranica u četiri boje.“ Kao i „Miki“ i „Mikijev zabavnik“ je štampan u „Novoj Makedoniji“ iz Skoplja, ali na manjem formatu. „Mikijev zabavnik“ je izlazio ponedeljkom kao posebno izdanje „Politikinog zabavnika“. Glavni i odgovorni urednik bio je Živorad Stojanović koji se na istoj dužnosti nalazio i u matičnom „Politikinom zabavniku“. Gubitak „Mikija“ za „Dečje novine“ nije značio i prekid poslovne saradnje sa Diznijevom kompanijom. Naime, one su nastavile sa izdavanjem mesečnika „Mikijev almanah“, kome će docnije biti priključen i časopis „Diznilend“.

SVEMIRONI U PEGAZU: Pojava prvog dvobroja „revije za istoriju i teoriju stripa i ostalih medija koji se izražavaju grafičkim putem“, „Pegaz“, u leto 1974. godine predstavljala je pravu senzaciju. „Pegaz“ je rasprodat za manje od mesec dana po svom izlasku iz štampe. Ovu, po mnogo čemu, izuzetnu reviju pokrenuo je publicista Žika Bogdanović sa grupom entuzijasta. „Bio je to amaterski pokušaj“, kako je to docnije jednom prilikom izjavio Bogdanović, „oslonjen na već postojeća iskustva, posebno u Italiji i Francuskoj. U tim zemljama je već došlo do promene načina gledanja na strip, dat mu je kulturni legalitet.“ Na „Pegazovim“ stranicama objavljen je čitav niz studija, eseja i intervjua iz istorije i teorije stripa. Osim toga, „Pegaz“ je pored repriziranja više poznatih stripova iz naše, ali i svetske baštine, upoznao širu javnost i sa nekim aktuelnim trendovima evropskog i američkog stripa, promovišući i neke domaće autore, od kojih posebno treba izdvojiti samosvojnu, originalnu i nesvakidašnju pojavu Lazara Stanojevića i njegovih Svemirona. Njegova uloga, po mnogim mišljenjima, bila je neprocenjiva kako sa stanovišta kulturne, tako i sa stanovišta društvene valorizacije ovog medija. Od 1974. do 1978. godine izašlo je sedam brojeva „Pegaza“, ali su troškovi izdavanja, uprkos entuzijazmu urednika i saradnika, postali preveliki i on je prestao da izlazi. Do petog broja „Pegaz“ je izlazio pod okriljem Kulturnog centra Beograda uz podršku njegovog direktora Slobodana Glumca i uz materijalnu pomoć Republičke zajednice kulture SR Srbije. Šesti i sedmi broj izdati su u saradnji sa redakcijom „Stripoteke“, odnosno novosadskog „Foruma“ u čijoj štampariji su i odštampani. Ponovo je obnovljen 1988. godine kada su izdati i reprinti prethodnih brojeva i od tada se pojavljivao povremeno sve do pre desetak godina.

AUTORI: Većina majstora iz zlatnih šezdesetih prestala je da se bavi stripom. Oni najuporniji potražili su uhlebljenje u raznim ilustrovanim listovima ili u srodnim grafičkim disciplinama: ilustraciji i karikaturi. Retki su bili oni koji su imali priliku da crtaju kontinuirano, kao, na primer, Brana Nikolić koji je u listu „Dečje novine“ vodio iz epizode u epizodu svog Benđoa Kostu. Ili, recimo, Petar Radičević koji je svoju sudbinu vezao za vojni ilustrovani list „Front“ u kome je 1973. lansirao lik Crvenog obaveštajca. Polovinom 1974. „Ilustrovana politika“ počinje da objavljuje porodični strip o porodici Bajagić. Njegov idejni tvorac i scenarista bio je Nikola Lekić, a crtač karikaturista „Ježa“ Feri Pavlović. Strip je izlazio na kolornoj strani pod dugačkim naslovom, odnosno podnaslovom: Doživljaji Miloša i Marine Bajagić (sa decom). I „Politikin zabavnik“ je ponovo odškrinuo vrata domaćim ostvarenjima. Pored Dikana, u to vreme neke vrste zaštitnog znaka našeg najstarijeg strip nedeljnika, koji Lazar Sredanović crta po scenarijima Nikole Lekića (Dikan i lokalni tiranin, Dikan i Vesna Sapiens, Dikan i špijuni…), izlazi i kaiš Šrafko Dušana Dude Vukojeva, Doživljaji Ibn Tupa Vladane Likar-Smiljanić, kao i stripovi Dušana Reljića, Ahmeta Muminovića, Ivice Bednjaneca i Jelka Peternelja. U „TV reviji“ neumorni Dejan Nastić iz broja u broj vodi svog TV Radojicu, junaka jednog od najdužih serijala u nas. Naravno, ne sme se zaobići ni Desimir Žižović Buin, koji u saradnji sa pomoćnim crtačima kreira brojne priče o doživljajima Mirka i Slavka i to ne samo za istoimenu ediciju već i za druga izdanja: „Zeku“, „Tik-Tak“ i „Dečje novine“. Mladi Branko Plavšić bio je jedan od retkih crtača kome je omogućeno da samostalno realizuje niz kratkih storija o Mirku i Slavku koje su objavljivane u „Zeki“ ili u listu „Tik-Tak“. Domaći stripovi, pretežno istorijskog sadržaja, mogli su se pronaći u vanrednim sveskama edicije „Nikad robom“. Kao njihovi autori javljaju se: Brana Nikolić, Dragoš Jovanović Fera, Jelko Peternelj, Ciril Gale, Vladimir Herceg i drugi.

U isto vreme na stranicama studentske i omladinske štampe primetni su napori nekih mladih autora da stripu priđu na jedan novi i drugačiji način. To su: Branislav Obradović, Dragoljub Pavlović, Džoja Ratković, Jugoslav Vlahović, Nikola Konstadinović, Milan Ristović i Ljubomir Milojević Ljubac. Dragoljub Pavlović je i za „Front“ više godina radio veoma zapaženi kaiš bez reči I dalje bez medalje.

DEBI BRANISLAVA KERCA: U januaru 1975. novosadski „Dnevnik“ pokrenuo je „Zlatni kliker“, strip zabavnik u kome su pored uvoznih stripova objavljivana i domaća ostvarenja, i to uglavnom sa temom iz NOB-a. Vlada Dubravčić kao scenarista i Slavka Bošnjaković kao crtač objavili su nekoliko kraćih epizoda stripa o doživljajima kurira Mladena. Ahmet Muminović je reprizirao nekoliko epizoda stripa Valter brani Sarajevo, a Ivica Koljanin četiri epizode serijala Nesalomljivi. U desetom broju debituje Branislav Kerac koji sa scenaristom Svetozarom Obradovićem objavljuje dve epizode čiji je glavni junak bio poručnik Tara. Pri kreiranju partizanskog poručnika Kercu je kao model poslužio poznati američki glumac Klint Istvud. Kerac i Obradović će uspeti da objave ukupno deset epizoda ovog serijala. Deseta epizoda čiji je naslov glasio Prepad na Luftvaffe izašla je u poslednjem, 18. broju „Zlatnog klikera“, u junu 1976. godine

U septembru 1975. NIGP „Borba“ pokreće biblioteku Kanjon, koja će se ugasiti već sa trećim brojem. Mnogo značajniji poduhvati odigrali su se narednih meseci. Naime, 25. oktobra „Dečje novine“ pokreću „Eks almanah“, a novosadski „Forum“ „Asteriksov zabavnik“.

Posle „Pegaza“, polovinom 1975. godine, 28. broj časopisa za teoriju i sociologiju kulture „Kultura“ tematski je bio posvećen stripu. Pod naslovom „Strip – deveta umetnost“ pomenuti broj je uredio publicista Ranko Munitić sabravši u njemu veći broj analitičkih tekstova domaćih i stranih autora.

I konačno, na samom kraju te godine „Student“ 16. decembra donosi temat „Novi strip“. Uz propratni tekst pod naslovom „Šta je sad ovo?“ i podnaslovom: „Nešto poput uvoda u gledanje, čitanje i (posebno) razumevanje novog stripa“, predstavljeni su autori „kreatori NOVOG STRIPA“: Kurtzman, Crumb, Rodrigues, Pichard, Druillet, Corben, Gotlib, Giraud i Willem. Pomenuti temat, koji je priredio Ljubomir Kljakić, kao da je bio svojevrsna najava novog autorskog talasa koji će uskoro zapljusnuti stranice omladinske i studentske štampe.

Dikan