Više od decenije trebalo je da prođe da se sa Salmana Ruždija skine smrtna kazna koju mu je 1988. presudio Ajatolah Homeini. Svet se od tada dosta promenio, a odnosi Zapada i arapskog sveta nikada nisu bili gori u novijoj istoriji. Pripadnici muslimanske manjine u evropskim državama sve više se osećaju nelagodno
Ni lokalnijeg događaja, ni globalnijih posledica. Umesto debate o granicama autocenzure i verske tolerancije, trećerazredne karikature koje su septembra prošle godine osvanule u malim danskim novinama pokrenule su pravu globalnu lavinu – demonstracije širom sveta, s mrtvima i povređenima, ambasade i zastave u plamenu, proterivanje diplomata, ministarsku ostavku, trgovinski rat… Izlivi gneva hiljada muslimanskih demonstranata širom sveta načisto su zaglušili intelektualnu debatu koju je Fleming Ruse, urednik kuturne rubrike u danskom jutarnjem listu „Jilandsposten“, pokušao da podstakne kada je pozvao karikaturiste i ilustratore da daju svoje viđenje proroka Muhameda.
Sve je počelo naivno, skoro kao u nekoj Andersenovoj bajci. Kore Bluitgen, pisac za decu, poželeo je da napiše knjigu o životu i priključeniju proroka Muhameda. Avaj, požalio se prijatelju i uredniku u „Jilandspostenu“ Ruseu da nikako ne može da nađe ilustratora. Niko s kim je kontaktirao nije želeo da se lati poduhvata i deci nacrta Proroka, jer za ogromnu većinu muslimana vizuelizacija Muhameda, rodonačelnika njihove religije, predstavlja svetogrđe najgore vrste. Iako Kuran nigde eksplicitno ne zabranjuje prikaz Muhamedovog lika, tokom vekova je preovladalo tumačenje svete knjige po kome je lik koji bi dočarala nesavršena ljudska ruka uvek daleko od savršenstva koje Prorok oličava, te je i svaki takav pokušaj uvreda i blaćenje onoga koji je najuzvišenija svetinja za više od miljardu muslimana u svetu.
KURANIBIBLIJA: Ako je i sama skica Muhameda huljenje, onda ne treba biti prorok da se dokuči kako muslimani primaju k srcu ruganje Muhamedu i njihovoj veri kroz karikature. Slike silovitog izliva gneva, od Avganistana, Pakistana, Bliskog istoka, Sirije, Libana, Indonezije, ali i evropskih prestonica, danima ne silaze sa svetskih televizijskih stanica i naslovnih stranica vodećih medija.
Kore Bluitgen, inače stanovnik predgrađa Kopenhagena, gde sreće mnoge komšije muslimane, došao je na ideju da piše o Kuranu i Muhamedu u želji da podstakne dijalog između otuđenih zajednica u nekada izrazito tolerantnoj Danskoj. „Mislio sam da, ako već oni moraju da se upoznaju sa našom kulturom, treba i mi sa njihovom.“ Razgovor sa autorom podsetio je Rusea na opasku popularnog danskog komičara Franka Vama, koji je u jednom intervjuu priznao da se ne usuđuje da zbija šale s Kuranom. „Smeo bih da se popišam na Bibliju“, rekao je Vam, „ali na Kuran – nipošto.“ To je Rusea navelo da pokrene urednički eksperiment i objavi konkurs, pozvavši ilustratore da ponude svoje viđenje Proroka. Rezultat eksperimenta – dvanaest karikatura, sve manje ili više osrednjeg kvaliteta, duhovite pre u pokušaju nego u realizaciji.
Neke su prožete humorom slabo razumljivim van granica Danske, dok je nekoliko njih izrazito uvredljivog sadržaja, jer Muhameda, koji na njima najviše podseća na jurodivog Raspućina, direktno dovode u vezu sa terorizmom. Na jednoj Muhamedovu glavu umesto turbana krasi bomba sa upaljenim fitiljom, na drugoj mu se iz turbana pomaljaju đavolji roščići, dok pred vratima raja u panici odvraća bombaše samoubice koji su došli po nagradu porukom: „Prekinite, prekinite, ponestalo nam je devica!“
SERIJA PROTESTA NA SVIM MERIDIJANIMA: Bojkot danskih proizvoda u Bahreinu;…
Urednički cilj je postignut, debata je pokrenuta, redakciji su stigla brojna pisma. Zadovoljan je bio i Bluitgen koji je u međuvremenu našao ilustratora za svoju knjigu (štampa se već treći tiraž), ali je ime ilustratora ili ilustratorke ostalo nepoznato. Rasprava bi se verovatno ograničila na redakciju „Jilandspostena“ i čitalaca da javnost nije saznala da je dvojici karikaturista prećeno smrću, nakon čega se žestoka debata proširila na popularne televizijske emisije (poput naših „Zamke“, „Klopke“ i „Utiska nedelje“) gde je poprimila netolerantne tonove, koji su se često graničili sa rasizmom, odražavajući deficit tolerancije prema islamskoj zajednici koja u Danskoj broji oko 200.000 ljudi.
…demonstranti u Kabulu;…
„Među piscima, umetnicima i u pozorišnoj profesiji narasta trend autocenzure“, napisao je Ruse u uvodniku. „To znači da autori izbegavaju ključnu temu našeg doba: susret sekularne i islamske kulture.“ Neko je ovde primetio pomalo tendenciozan izbor reči, jer je urednik automatski u sukob doveo Evropu koja drži do sekularizma, i islam, kome je religija najpreča, uprkos tome što na svetu ima izrazito sekularnih država sa većinskim muslimanskim stanovništvom. Drugim rečima, muslimane je svrstao u „drugost“, i time izrazio bojazan od „sudara civilizacija“, u duhu istoimenog pamfleta Semjuela Hantingtona. Hantington, koji ovih dana nesumnjivo mora biti vrlo zadovoljan, pre više od deset godina je, u naporima da se sagledaju posledice „hladnog rata“, predočio Americi smak sveta u vidu sudara islamske i zapadne civilizacije.
…apel za dijalog u Kopenhagenu
PROTESTIIIZVINJENJA: Oko 5000 danskih muslimana protestovalo je na ulicama Kopenhagena. Zatim su diplomatski predstavnici desetak islamskih zemalja u Danskoj zatražili hitan prijem kod danskog premijera Andersa Foga Rasusena, ali ih je on hladno odbio rekavši da nema kome da se izvinjava zbog slobode štampe koja vlada u njegovoj zemlji. Ipak, na adresu Arapske lige i drugih srodnih organizacija stiglo je zvanično objašnjenje Danske. „Jilandsposten“ je objavio izvinjenje za uvredu, ali ne i za objavljivanje karikatura. „Upravo iz razloga što se snažno zalažemo za slobodu veroispovesti i što poštujemo pravo svakog čoveka na veroispovest, za nas je nezamislivo da vređamo bilo koga na verskoj osnovi. Prema tome, ako se to dogodilo, nije moglo biti namerno“, potpisao je glavni urednik lista Karsten Juste, naslovivši otvoreno pismo „svim časnim sugrađanima muslimanima“. Imam Abdul Vahid Pedersen, Danac rođen u Švedskoj koji je pod stare dane prešao u islam, nije bio zadovoljan. „To je kao da te ošamarim, pa ti se posle izvinim što te je zabolelo, ali ne i što sam te ošamario“, kaže. „Ne možemo da prihavatimo slobodu izražavanja kao slobodu vređanja drugih.“
Strasti bi se možda tada i stišale da grupa radikalnih islamskih verskih vođa na radu u Danskoj nije otišla u pohode Saudijskoj Arabiji i Egiptu s „belom knjigom“ u ruci o karikaturama, među kojima su se tendenciozno potkrale i neke još gnusnije, koje nikada nisu bile objavljene. Da bi pojačali utisak i zgražanje uticajne sabraće, delegacja je svojim sagovornicima predočila karikaturu. Na jednoj je Muhamed prikazan kao pedofil sa glavom svinje, najprljavijom životinjom po islamskom shvatanju. Nevezano s tom posetom, u odbranu slobode govora javio se glas iz Norveške gde je časopis „Magazin“, naklonjen demohrišćanima, odlučio da reprintuje karikature, solidarišući se sa svojom skandinavskom braćom.
Solidarnosti se priključio i nemački „Velt“, čiji je urednik Rodžer Kepel izvinjenje kolega iz Danske doživeo kao kapitulaciju pred silom, i odlučio da je vreme da se u odbranu slobode izražavanja uključe i druge evropske zemlje. Objavio je karikature, sa posebnim akcentom na najkontroverzniju, onu sa bombom umesto turbana, uz komentar čiji je naslov glasio: „Da li je islam sposoban za satiru?“. Kepel je ukazao na dvoličnost islamskih demonstranata, jer njihovi sunarodnici u svojim medijima bez razmišljanja objavljuju najstrašnije antisemitske poruke, neprekidno citiraju i preštampavaju Protokolesionskihmudraca, na kojima bi im i sam Gebels pozavideo.
Sporne karikature ubrzo su prenele i mnoge druge novine širom Evrope, ali su britanski i američki mediji bili uzdržani. Britanski BBC samo je na trenutak prikazao sporne karikature, nedovoljno dugo da bi se mogla razaznati sadržina, dok je britanski ministar spoljnih poslova Džek Stro osudio reprint karikatura, kao što je uradio i Stejt department. Umešao se i generalni sekretar UN-a Kofi Anan koji je opomenuo: „Sloboda govora nikada nije apsolutna. Ona uvek mora da uključi odgovornost i rasuđivanje.“ Urednik Ruse, od koga je sve na neki način i počelo, ostao je mirne savesti: „Izvinjenje bi značilo da svako može da nas zastrašuje do mile volje. To je ucena. Ne možete da uređujete novine prema mafijaškim pravilima.“ Upitan da li se kaje što je možda ugrozio sopstvenu bezbednost odlukom da štampa karikature, Ruse je odgovorio: „To je isto kao kada biste silovanu devojku upitali da li joj je krivo što je tog petka uveče za diskoteku obukla mini suknju.“
ZAGLUŠUJUĆABUKA: Međutim, ove ili one reči sada malo ko stiže da čuje od zaglušujuće buke demonstranata. Malobrojnom norveškom i danskom kontingentu u Avganistanu, gde su protesti najžešći, uprkos pokušajima predsednika Karzaija da ih smiri, u pomoć su pritekli britanski vojnici. U Damasku i Bejrutu spaljene su zgrade danske ambasade, na hiljade studenata protestuje u Egiptu, u Teheranu je takođe spaljena danska ambasada, a polupani su prozori na zgradi ambasade Austrije, koja trenutno predsedava EU-u, uz uzvike „Smrt Dancima!“. U neredima je poginulo više demonstranata, a povređeno je na desetine policajaca. U Libanu tvrde da su demonstracije u Bejrutu organizovali sirijski i iranski podstrekivači, a Bela kuća je i zvanično prekorila Siriju da ništa nije učinila da smiri nerede. Demosntracije su bile veoma žestoke i u Palestini, gde je militantni Hamas nedavno pobedio na izborima. Svuda su paljene danske zastave, a tokom nereda u Ramali demonstranti su uzvikivali: „Voljeni Bin Ladene, neka Danska odleti u vazduh!“ Teheran je rešio da vrati milo za drago, pa su jedne dnevne novine objavile konkurs za karikaturu koja bi ismejala holokaust, a pozvala je karikaturiste da se uključe u akciju ismevanja i Amerike, poručujući da se najslađe smeje onaj ko se poslednji smeje.
PAljEVINE: Širom Bliskog istoka i u Saudijskoj Arabiji na snazi je žestok bojkot danske robe. Neke prodavnice su čak na ulazu rasprostrle dansku zastavu da svako ko ulazi može da je zgazi. Paljene su i nemačke i francuske zastave, jer su u ovim zemljama neke novine prve prenele karikature iz danskog „Jilandspostena“. Najviše je pogođena švedsko-danska kompanija Arla, veliki proizvođač i izvoznik prehrambene robe. Pivo i šunka svakako nisu proizvodi koje Arla izvozi na arapsko tržište, ali je ova kompanija do sada ubirala znatan prihod od izvoza mlečnih proizvoda. „Gradili smo poslovne veze sa Bliskim istokom više od četrdeset godina, a na tržištu Saudijske Arabije prisutni smo duže od dvadeset godina. Sve je to propalo za samo pet dana“, gotovo je očajno priznala prortparol Arle Luiz Honore. Danska kompanija prinuđena je da otpusti više od stotinu svojih radnika. Rukovodioci Arle priznaju da zbog bojkota dnevno gube više od milion evra.
Više od decenije trebalo je da prođe da se sa Salmana Ruždija skine smrtna kazna koju mu je 1988. presudio Ajatolah Homeini. Svet se od tada dosta promenio, a odnosi Zapada i arapskog sveta nikada nisu bili gori u novijoj istoriji. Pripadnici muslimanske manjine u evropskim državama sve više se osećaju nelagodno. U lančanoj reakciji svako svoj gnev iskaljuje nad onima koji su mu najbliži. Danska je odavno pooštrila mere prema imigrantima iz islamskih zemalja, i strože kontroliše „brakove zbog papira“, što su svi emigranti koristili kao prečicu do željenog državljanstva. U nemačkoj pokrajini Baden-Virtemberg, gde su pobedili demohrišćani, početkom ove godine uveden je takozvani muslimanski test koji „polažu“ muslimani kad podnose zahtev za nemačko državljanstvo. Tu ih propituju o odnosu prema terorističkim napadima od 11. septembra 2001, o tome šta misle o gej brakovima, i da li bi svoje maloletne ćerke pustili, na primer, na javni bazen.
Protesti zbog tuceta loših karikatura samo su vrh ledenog brega koje političko globalno zagrevanje ovog tipa neće još zadugo istopiti.
Nova iskušenja
Nešto što je pre nepunih desetak dana izgledalo gotovo kao bezazlena varnica, izazvalo je požar koji i doslovno besni na polovini planete – od Londona na zapadu do Indonezije na istoku. Muslimanski deo čovečanstva se ustalasao, podižući glas, najpre samo protiv neznanja i nerazumevanja iz koga je proizašlo (hrišćansko) „vređanje islama“, pretačući ga sve više u politički intonirani protest protiv Zapada, njegovih civilizacijskih vrednosti i naročito njegovog predvodnika – Amerike. Prisustvujemo li početku onoga što je Semjuel Hantington autor svetskog bestselera Sudarcivilizacija, svojevremeno najavio, pitaju se mnogi ovih dana, posmatrajući uznemirujuće prizore iz Bejruta, Kabula, Teherana, Džakarte… ali i Londona, Kopenhagena, Berlina i drugih evropskih prestonica.
Bio Hantington u pravu ili ne, jasno je da je reakcija nadišla povod, odnosno da se svet (ne)očekivano suočio sa krupnim izazovom sa kakvim se do sada nije nosio na odgovarajući način, ili ga je čak i svesno potiskivao. Njegovom složenošću politički i ini analitičari tek će se baviti. Ovom prilikom pokušaćemo da ukažemo tek na neke od više različitih nivoa preko kojih se prelama ova delikatna tema.
Najpre o Evropi, odnosno evropskim državama, gde su aktuelna zbivanja počela, bolje rečeno isprovocirana. Zapadnoevropske zemlje, od Britanije do Francuske, Nemačke, Španije, Italije, Belgije, Danske i drugih, među svojim državljanima imaju već desetine miliona muslimana, poreklom iz Azije i Afrike. Mnogi od njih su i rođeni na evropskom tlu i smatraju se Evropljanima. Istovremeno, zadržali su izvornu veru, tradiciju i običaje i to ih u odnosu na „domaće“ čini manje ili više različitim. Većina evropskih država na te specifičnosti sopstvene populacije nije obraćala pažnju, osim kada bi neki problem (u prvom redu socijalni, poput školovanja, zapošljavanja, stanovanja) dramatično izbio na površinu (masovni neredi u Francuskoj u novembru prošle godine). Najnovija eksplozija masovnog nezadovoljstva pokazuje se sada i kao svojevrstan test spremnosti Evropljana da preispitaju ustaljenu percepciju o sopstvenom identitetu, koji očigledno više nije isti u odnosu na ono što je bio još pre samo neku deceniju.
Kada je reč o tome, navešćemo još jedno Hantingtonovo zapažanje. U novijoj knjizi, Kosmomi – sumrakAmerike, on između ostalog kaže da su tokom prošlog veka ljudi u zapadnoevropskim zemljama generalno postali sekularizovani, tako da crkva i religija imaju sve manju ulogu u javnom, društvenom i privatnom životu: „Međutim, XXI vek postaje vek renesanse religije. Praktično svuda, osim u Zapadnoj Evropi, ljudi se vraćaju religiji kako bi dobili podstrek, utehu, životno usmerenje i važan element vlastitog identiteta“, kaže Hantington i dodaje da su „ljudi uveliko zainteresovani za sudbinu geografski udaljenih vernika slične religiozne orijentacije“.
Ovo poslednje pokazuje se ovih dana kao veoma tačna procena. Utoliko pre politička klasa Zapadne Evrope ne bi trebalo da je ignoriše prilikom (re)definisanja nacionalnog i državnog identiteta.
Na drugom nivou, aktuelna zbivanja prelamaju se, osim u Evropi, i na (prvenstveno) azijskom kontinentu, kome, ne samo prema futiristima, pripada ovo stoleće. Istovremeno, uspon Azije znači sumrak ekonomske, vojne i političke dominacije Zapada, koja je bila neupitna u poslednjih nekoliko vekova. Jedan od bizarnijih, ali ipak dovoljno ilustrativnih indikatora tog budućeg planetarnog kursa jeste nedavno završeni ekonomski samit u Davosu (sve doskora prestižnom mestu demonstracije zapadne ekonomske moći), gde je glavna tema, uz mešavinu strahovanja i nade, bio privredni uspon dva azijska džina – Kine i Indije.
U Aziji se nalaze i druge značajne zemlje, poput Irana ili Kazahstana na primer, sa velikim ljudskim potencijalom i strateškim rasursima. Konačno, na tom kontinentu (sa pripadajućim delom Afrike) najveći je broj zemalja i naroda koji su viševekovni uspon zapadne civilizacije doživljavali kao posledicu sopstvenog siromašenja i ponižavanja. Takav osećaj, bio tačan ili ne, realno je proizvodio frustraciju, koja se postepeno pretočila i u drastičnije forme. Osim svojevrsnog povratka „korenima vere“, na tom prostoru su poslednjih godina ojačali militantni, fundamentalistički pokreti, a politički uspeh doživljavaju radikalne opcije. Nakon umerenog predsednika Hatamija, u Iranu je prošle godine na čelnu svetovnu funkciju izabran Muhamed Ahmedinedžad koji Zapadu (prvenstveno Americi i Izraelu) otvoreno preti, a u Palestinskoj upravi na nedavnim izborima pobedio je politički pokret militantnih islamista Hamas.
Ti novi politički i društveni fenomeni najava su, može se reći bez velikog preterivanja, drugačijeg odnosa snaga i jednog „novog doba“ u međunarodnim odnosima. Nakon poluvekovnog perioda hladnog rata i nešto duže od jedne decenije, potom, apsolutne nadmoći Amerike kao jedinog centra planetarne moći, na pomolu je (ponovo) multipolarni svet. Njegova osnovna karakteristika biće civilizacijska, tradicijska, vrednosna… raznovrsnost, što će, a to se ovih dana na neki način već vidi, nositi i sasvim nova iskušenja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Trenutno je oko 15 odsto danske teritorije je pod šumom, tačnije 640.835 hektara. Ali uz najavljene planove, koji čekaju formalno odobrenje parlamenta, ove brojke bi mogle znatno da porastu
Dugo je Socijaldemokratska partija Nemačke (SPD) raspravljala o tome ko bi bio bolji kandidat za kancelara: Olaf Šolc ili ministar odbrane Boris Pistorijus. Sada je Pistorijus objavio da ne želi da bude kandidat
Protiv Netanjahua, njegovog bivšeg ministra odbrane Joava Galanta i zvaničnika Hamasa, optuženih za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti, Međunarodni krivični sud u Hagu izdao je naloge za hapšenje. Izraelski lideri osudili su ovaj zahtev kao sramotan i antisemitski
Angela Merkel otkriva detalje svoje politike prema Rusiji i Ukrajini u novoj knjizi „Sloboda“. Odluke sa samita NATO 2008. i dileme oko prijema Ukrajine u Alijansu osvetljavaju njen strah od sukoba sa Rusijom, ali i izazivaju nova pitanja o odgovornosti za današnji rat
Koliko je svet daleko od nuklearnog rata Rusije i Zapada? Ako verujete srpskim tabloidima, uveliko je vreme da pakujete kofere, stvarate zalihe hrane i bežite u neko improvizovano atomsko sklonište. Realnost je, ipak, malo drugačija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!