Balkanski lonac

„Da, mogu da kažem da je ovo moj najveći trenerski uspeh, jer nije mala stvar odvesti jednu malu zemlju među fudbalske velikane, ali odmah moram da dodam: hvala igračima. Da nije bilo njih i njihove spremnosti da me slušaju, ništa od onoga što ja znam, ili mislim da znam o fudbalu, ne bi bilo moguće. Takođe, dugujem veliku zahvalnost članovima stručnog štaba, bili smo stvarno jedan tim.

Kada sam shvatio da imam igrače od kojih se može stvoriti tim? Išlo je to postepeno. Nisam ni pomišljao da ponovo preuzimam reprezentaciju, Savez je tražio druga rešenja, ali su Antić, Bora Milutinović i Bajević odbili. Na kraju sam prihvatio a kada sam priveo kraju kvalifikacije za EP u Portugalu sa one tri preostale utakmice posle ostavke Dejana Savićevića, učinilo mi se da među tim igračima ima kvaliteta, ali još nisam bio siguran da li ću ostati selektor. Piksi i Bata nisu mi dali ni da razmišljam o povlačenju, imao sam neki moralni dug prema pokojnom Bati i pristao sam da nastavim posao.

Šta mi je bio cilj? Hteo sam da idemo korak po korak, da napredujemo iz meča u meč, pa da vidimo dokle možemo da stignemo. Tako je i bilo. Video sam da imam odlične igrače i dobre momke koji su iz meča u meč rasli kao celina. Onda je bilo logično da se kao cilj nametne odlazak na Svetsko prvenstvo.

Zašto sam bio ljut na novinare posle prvog meča u San Marinu? Pa zato što sam ja igrao fudbal i znam šta znači nekoga, bilo koga, pobediti sa 3:0 u gostima. Malo pre toga mi odigramo 1:1 u Ljubljani sa Slovenijom a u štampi udri po nama. Kao da ta ista Slovenija doma iza toga nije pobedila Italiju sa 3:0… Nisam hteo svađu, već da nateram novinare da malo više razmisle pre nego što ospu paljbu po igračima ili po meni… To je još malo potrajalo, neki su i 0:0 u Sarajevu proglasili neuspehom, ali što su kvalifikacije odmicale, stvari su se menjale i štampa je dala ogroman doprinos stvaranju pozitivnog ambijenta na utakmicama u Beogradu.

Ja priznajem da sam pristalica teorije da je u fudbalu najvažnije ne izgubiti. Naravno, uvek je bolje pobediti, ali oprez je majka mudrosti. Ja se nikad ne zalećem. Kako ja mogu da naredim da u Sarajevu krenemo svi u napad kada je Bosna uvek bila rasadnik talenata i snabdevala igračima i Zvezdu i Hajduk i Dinamo i Partizan… Pa se onda sada neki čude kako odjednom Bosna da bude kandidat do poslednjeg meča za baraž.

Šta sad? Znam šta nas čeka, ali moramo biti pametni. Euforija može da ide u dva pravca, pozitivnom i negativnom. Naš je zadatak da je usmerimo u pravom smeru. Moja je želja da na Mundijalu odemo korak napred od ovoga što smo uradili u kvalifikacijama. Da li će to biti moguće i za šta će biti dovoljno, ostaje nam da vidimo, ali sam siguran da nećemo ustuknuti ni pred jednim rivalom, čak ni pred svetskim prvakom Brazilom.“

Fudbalskoj reprezentaciji SCG bila je potrebna podrška sa tribina da bi se plasirala na SP naredne godine u Nemačkoj, ali način na koji je ta podrška „realizovana“ više govori o bolesti regiona nego o sportskom nadmetanju

(Na slici – DIVLJAŠTVO: Utakmica SCG – BiH)

Na utakmicu između SCG i BiH policija i redari puštali su narod kao u bioskop. Karte molim, dobro veče, izvolite. Jači je pretres u toaletima koji su zadržali institut „baba sere“. Od kontramitinga u jesen 1996. nije bilo toliko „čudnih fizionomija“ u Beogradu. Veseli mladići iz bratske Republike Srpske, adekvatno okićeni nacionalnim simbolima, ispunili su najveći deo istočne i južne tribine stadiona Crvene zvezde, koji nije bio popunjeniji od utakmice Zvezda–Lacio pre nekoliko sezona. Projekat pomoći dolaska „srpskih navijača“ podržali su donatori Savo Miloševič i Ognjen Koroman, obojica „Bosanci“ po rođenju.

Fudbalskoj reprezentaciji SCG bila je potrebna podrška sa tribina da bi se plasirala na SP naredne godine u Nemačkoj, ali način na koji je ta podrška „realizovana“ više govori o bolesti regiona nego o sportskom nadmetanju. Negde je citiran Orvelov stav da je fudbal zamena za rat i to je bukvalno primenjivo za opis onoga što se na stadionu Crvene zvezde dešavalo prošle nedelje. Ogromna većina od skoro 60.000 duša došla je da pokaže koliko mrzi drugu stranu, a ne da pokaže koliko „voli“ svoje. Na južnoj i istočnoj tribini je izgledalo i osećalo se kao da će svakog časa izbiti veći incident. Grupica navijača BiH koja je bila smeštena između dve razjarene grupe ozarenih i besnih navijača SCG tima bila je sve vreme izložena „granatiranju“: letele su stolice, petarde, baklje. Ni oni nisu ostajali dužni, ali ih je bilo toliko manje da je svaki sukob bio neprimeren. Koliko su navijači sa istočne tribine bili zainteresovani za dešavanja na terenu ilustruje sledeći detalj: u jednom trenutku sredinom drugog poluvremena sa severa se čulo: „Javi se istok!“ Niko se nije „javio“ jer većina nije ni znala da je na istočnoj tribini. Zato je ponosno odjekivalo „Nož, žica, Srebrenica“, „Ubi, ubi Turčina“, „Biće Bosna srce Srbije“, a hit večeri bio je prepev standarda Mirno spavaj nano koji u verziji sa stadiona glasi: „Mirno spavaj Fato, sve ti je zaklato, samo Mujo nije, visi kraj kapije.“ Nije da „navijači“ nisu podržavali tim SCG – bilo je nekoliko puta „stereo“ skandiranja „Srbija“, ali to Srbija zvuči kao lajanje, kao pretnja. Pevala se i himna pre utakmice – stadionski disk-džokej, valjda da nas sve razgali, pustio je Bože pravde i, zaista, svi su ustali i otpevali prvi stih. Iza toga je usledilo mumlanje („Bože pravde, ti što spase, na na na na na na na, mhmn, na, na, mmmm, aaaaa“). Videlo se da je višegodišnja „komunistička tortura“ uspela da izbriše iz pamćenja tekst nacionalne himne. Ako već nisu znali hitove, to ne znači da su imali strpljenja da bar odslušaju sve strofe. Publika je žurila posle prvog refrena u Bacajte bombe, četnici i delove Marša na Drinu. Uzbuđenje se širilo daleko izvan stadiona. Tokom cele utakmice gomila sa juga i istoka htela je da se na sve načine približi navijačima BiH, ali su ih u tome sprečili pripadnici Žandarmerije. Oni koji nisu bili u prvim redovima psovali su i gađali policiju zato što bije svoj narod a ne „balije“. Euforija zbog pobede prenela se docnije na beogradske ulice, na splavove i u sportske redakcije domaćih medija. Veliki sportski uspeh stavljen je u kontekst borbe za povratak nacionalnog dostojanstva i objedinjavanja srpskog nacinalnog bića, šta god to bilo.

Velika energija koja se prelila preko Drine ostavila je za sobom melanholiju, pa je „večiti derbi“, odigran tri dana docnije, protekao u čudnoj atmosferi loše igre i uz malo publike na tribinama. Pošto je prošle nedelje na TV B92 Žarko Zečević, gensek FK-a Partizan, obelodanio da je vlasnik kluba iz Humske 1 („Dok sam im sve plaćao i davao bio sam Zeka Majstor, a kada sam im to ukinuo postao sam Zeka Lopov“), navijači su zapretili bojkotom i dogodilo se da „derbi“ bude odigran bez navijača Partizana. Uprava ovog fudbalskog kluba, predvođena Zečevićem, govorila je da neće pristati na ucene šačice plaćenika (valjda ih je Cepter platio da bi preko FK Partizan povratio svoje pozicije u Olimpijskom komitetu), ali posle derbija nije bilo komentara na temu nedolaska navijača. Činjenica da Grobari nisu bili na svom delu južne tribine nije sprečila navijače Zvezde da demonstriraju novi pristup u podržavanju tima. „Kop“ je zaključio da je potrebno da se peva sve vreme, pa je za one koji nisu pevali i koji su pokušavali da prate ono što se dešavalo na terenu situacija bila šizofrena. Naime, igra je bila toliko loša, rastrzana, igrači su bili toliko „negativno raspoloženi“ da je najviše bilo padanja, simuliranja, kvarnih saplitanja i udaranja. Posle čuvenog sudije Šipke, koji je u jesen 1989. godine bio jedan od vinovnika nezapamćene tuče (koja se ponovila u oktobru 2000. godine) na stadionu Crvene zvezde, sudija poslednjeg „derbija“ koračao je sigurno tim stopama i da je rezultat bio neizvesniji, da su igrači FK Partizan imali malo više energije i da je bilo Grobara, svašta bi se tu još dešavalo. Ovako, imali smo jedan tim koji nešto želi i drugi kome će biti potrebno duže vreme da se konsoliduje – novom treneru Jirgenu Reberu biće potrebno dosta strpljenja da objasni igračima da ima smisla igrati bez podrške navijača. Autizam uprave FK Partizan (Zečević je duže na vlasti od Mila Đukanovića!) forsiran je u cilju zaštite ličnih interesa nekih njenih članova. Koliko god bili profesionalci, igrači imaju problem da sebi objasne smisao igranja pred praznim tribinama. To se na terenu i te kako vidi.

Zvezda je unela nešto živosti u bolesno telo, krvotok je delimično pročišćen dolaskom Stojkovića i Zenge. Međutim, organizam je još uvek bolestan i Stojković će do kraja morati da očisti klub od „otrova“ koji je nasledio. Ako Crvena zvezda „zaigra u kratkim rukavima“ u Evropi, to će biti dobar znak da se situacija popravlja, bez obzira na pretpostavljeni finansijski gubitak koji donosi učešće u Ligi Kupa UEFA, kako je to gensek FK Partizan nedavno objašnjavao.