Njihovih šezdeset godina

Najlakše je jubilej proslaviti uspehom. To mogu i manji klubovi od Partizana. Veština je praznik obeležiti serijom neuspeha. To ni većima često ne polazi za rukom.

Uspešni su hohštapleri! Oni koji nisu uspeli kad je trebalo su pošteni, žrtve, primer…

Pobeda odbija, neuspeh oplemenjuje.

Pobednik zna da zaboravi, gubitnik pamti i sanja.

Pobednik voli da ponižava i omalovažava. Poraženi izrasta na svojoj žrtvi.

Veliki jubilej traži veliku žrtvu, ali zar veliko Ništa mora toliko da košta?

Ako ćemo za utehu, fudbal je čarolija bez mere i doslednosti.

Svaki gol može biti produžetak igre a može i da poništi sve napravljeno u toj istoj igri. Nepravičan kao život, fudbal, za utehu, nije ni logičniji od njega.

Gube oni koji znaju kako se igra. Pobeđuju oni koji bi strasno želeli da to nauče.

Na tim nepravdama ispisujem ovaj tekst.

Dragi Duško Radović (posle jedne izgubljene utakmice, od Zvezde, naravno) zapisao je: „Nije važno ko je pobedio. Važnije je ko je bolji. A to je stvar ukusa. To se ne dokazuje rezultatima.“

Iskreno, nikad nisam imao toliko ukusa da navijam za Partizan.

Po rođenju sam BASK-ovac. Vlasnik sam članske karte broj 004. U Crvenu zvezdu učlanjen sam 1954. Nažalost, imam i člansku kartu Partizana. Ko će drugi nego kum da te zajebe (1976)? Mojoj deci je 1981. i 1984. umesto pelena doneo crno-bele knjižice. Nije pomoglo. Kad sam pre tri godine napisao tekst „Zvezda na dnu“ jedan provincijalac na položaju u Zvezdi je tada i tamo tvrdio kako sam poznati plaćenik Partizana.

Nisam, samo iz ličnog iskustva znam da svaka ljubav boli. Kao i istina.

Ni u jednoj okolnosti ne mogu da navijam za Partizan, ali nema razloga da ne priznam kako veoma držim do nekih vatrenih simpatizera crno-belih (Duška Radovića, Bože Koprivice, Duška Batakovića, Sergeja Trifunovića ili Dragoslava Mihailovića). Žalim što tačno tri igrača Partizana nikad nije nosilo Zvezdin dres (čitaj dalje) i prijatelj sam sa nekoliko divnih osoba iz tog kluba (oni će se sami prepoznati!).

U redu, „za Partizan se ne navija, Partizan se voli“. Ali, šta tu ima da se voli?!

Šezdeset godina Partizana doživljavam kao šest decenija i sedam meseci Zvezde.

Veliki klub je veliki jer zna kako da sakrije svoju bruku. Zato Zvezda u martu nije obeležila svojih 60 godina. Prosto, datum se poklopio sa velikim klizištem. Partizan je manji jer nije blagovremeno otkrio kako jubilej ima pogubnu podršku sa svih strana: Igrači ga koče, navijači guraju u propast, feudalci se izgubili u neskromnosti, stručni štab kuje lažni svod a rezultati obezbeđuju samo blato. Zato se danas veći fudbalski snovi realizuju na drugim mestima.

U mom životu stadion JNA (spomenar koga su napali moljci) odigrao je presudnu ulogu. Tu sam prvi put video Rajka Mitića, Šekularca i Đorđa Marjanovića (čast, majstorstvo i sloboda), što je na neki način odredilo moj put. Doduše, tu sam pre dve godine posmatrao kako jednu ekipu vodi Murinjo, što je redefinisalo moj fudbalski rezon do kraja života.

Gajim veliko poštovanje prema izuzetnim igračima i sportsmenima koji su plemenili crno-beli dres. Redom: Bobek, Milutinović, Čajkovski, Zebec, Jusufi, Kovačević, Šoškić, Galić, Golac, Čava Dimitrijević i Vukić. Vukotić je išao u Desetu gimnaziju na Brdu ali je previše padao i jaukao na malom fudbalu.

Vasovića ne spominjem. Jedini je naš stvarno zajednički.

Po jednoj teoriji zavere on je u finalu Kupa šampiona (1966) pustio (a ne polomio) Amančia da pobegne i spase Real. Tako je stvorio preduslove da Zvezda (četvrt veka kasnije) bude prvi tim odavde sa trofejom evropskih trofeja.

Ono što nije teorija već (prećutana) istina jeste detalj iz jeseni 1986. Tada je trener Crvene zvezde Velibor Vasović novooformljenoj komisiji za informisanje pokazao sadržaj jednog materijala. Svojim sam očima video naslov. Projekat: „Crvena zvezda prvak Evrope u fudbalu“. Podnaslov: Petogodišnji plan! Vaske je otišao iz kluba dve godine kasnije, ali je 1991. Zvezda stvarno postala šampion Evrope i sveta.

Kao Zvezdaš žalim što dres kluba za koji navijam nisu nosili Bora Đorđević, Bobe Pavković i Peđa Mijatović. Sa Borom, igračem ogromnog znanja, beogradske drskosti i neuništive liderske energije, ona Miljanova Zvezda bi slavila u Kupu šampiona. U Partizanu je em bio neshvaćen em nije imao koga da predvodi. Da je Gitarista došao (kad je trebalo da dođe, a to je bilo leto 1978) onda bi ta sredina terena: Muki, pozadi, Bobe na sredini i Pižon ispred, bila snaga koja bi omogućila da Zvezda glat uzme (ne samo) Kup UEFA. Opet, da je Mijatović (jedini, da izvinite, Crnogorac koga priznajem kao fudbalera. Ostali Crnogorci su, pre i posle svega, Crnogorci) bio u Zvezdinoj trofejnoj generaciji, ona bi bila najbolja na svetu dok nekim dekretom ne bi bila ukinuta.

Unižavanje Partizana počelo je ne zbog nepoštovanja istine da je „kao i sve veliko, fudbal suviše jednostavan da bi se mogao objasniti“, već zbog pogrešnog tumačenja misli da je „fudbal odviše ozbiljna stvar da bi bio prepušten političarima i generalima“. To su shvatila njihova deca i preuzela stvar u svoje ruke. Međutim, veza između rukovodioca i nogovodioca se očitavala u nesrazmeri sa rasporedom stvarnosti, sposobnosti, ambicija i, što je još gore, talenta.

Opet, što je zemlja postajala od 1991. manja, Partizan je postajao veći i uspešniji. Neki sitničar će primetiti da je u poslednjih 13 sezona, u tužnoj konkurenciji osvojeno gotovo podjednako titula i kupova koliko u prethodnih 47 godina. Razvikani učesnik Lige šampiona 2003. (znamo skor) i lige UEFA (2004), pretrpeo je u periodu „istorijskih uspeha“ nekoliko nezaboravnih rezultatskih havarija čim bi istupio iz ambijenta u kom dominira.

Suviše dugo je Partizan bio nezasluženo prvi, kao što su svi ostali bili zasluženo iza Partizana. Stratezi tog privida poverovali su u mitove koje su samoorganizovali i kontrolisali. Takva uverenja razbijala su se o svako ozbiljnije evropsko iskušenje.

Šta je vrednost ove proslave!? U istini da Partizan bolje igra kad doživljava ključne poraze nego kad ostvaruje „rutinske“ pobede. Samo, takve pobede se jedino računaju u našoj ligi. Partizan je neuporediv jer ume da se izbruka gde blamaža logično izgleda nemogućom.

Oni pevaju „Volim Partizan kao oči svoje“. Ne samo da sam bio na promociji te pesme 1975. već kompozitoru i preporučio pevača – ali, evo, tačno 30 godina ne razumem taj ukleti stih.

Recimo, mi zvezdaši ni po koju cenu ne smemo da ostanemo bez vida. Možda oni stvarno nemaju šta i koga da gledaju. Mi bez očiju ne bi imali pravo da se kunemo u majstore poput Šekija, Pižona, Džaje, Srbe, Janjanina, Duleta, Piksija, Mihe, Ramba…

Jer, kad nemaš stvarnost onda veruješ u pesme slepih guslara. Gubitnik iz stvarnosti vremenom postaje dobitnik u desetercu. Ko osporava istoriju priznaje poeziju. Ko neće relevantne rezultate okreće se poetici. Što reče Pesnik: „Što nikad nije bilo – nikad ne zastareva“.

Proslava Partizana, silom nemilosrdne istine, okrenuta je prema jučerašnjici umesto prema predviđenoj sadašnjosti ili budućnosti. Dok je prošlost, kako piše u kultnoj knjizi Dupla kruna (autori: Žak Bukovski, Boško Puškin i Fjodr Radović): slavan i tegoban put, sadašnjost je, najblaže rečeno, ulično, rezultatski i moralno teška, a budućnost, bar bliska, ne obećava mnogo. Zasluge za takav brodolom jubileja snose dugogodišnji zabavljači zaduženi da uvećavaju (sumnjive) pobede (i nerešene rezultate) a umanjuju sramotne poraze.

Koncept obeležavanja Partizanovih 60 godina zasnovan je, nažalost, još od prolećne najave na kulturi arogancije i sportskog neukusa. Samoljublje (planirano sa evropskim uspesima koji su unapred uračunati) je podrazumevalo monografije, DVD izdanja, koncerte, legije časti, posete predsedniku i patrijarhu, prigodne izložbe, značke i marke, bankete, prijeme i koktele (nedostaje jedino Veljko Bulajić sa nekom adekvatnom sinemaskop epopejom) i podseća na već izblamiranu ideju obeležavanja Dva veka Srpske državnosti ili promovisanja Zemlje košarke.

Iskazujem bojazan da se sve ne pretvori u skup probranih mazohista na kome će okupljeni jedni drugima, ali i javnosti, pokazivati kakve su sve žrtve morali da podnesu da bi stigli dokle su stigli. Jedino je neprijatno što se sve poklapa sa problemom događanja navijača. Strašni sud je suočiti se sa sobom, stati pred ogledalo i sebi položiti račune. Maler u nevreme, izgleda da navijači taj račun znaju. Što je još gore, umesto najavljenog DVD-a sa velikim uspesima, odani simpatizeri moraće da se zadovolje sa multimedijalnim flopi-diskom.

Strategija ove megalomanije je u nerazumevanju poruka dobijenih bitaka, još manje izgubljenih ratova. Po tome su, da budem iskren, Partizan i Zvezda nekako bliski. Opet, Zvezda je prva smogla snage da se bavi sanacijom sopstvene sramote.

Partizan, danas i ovde, ima pristojan stadion prepun istorije, krasan sportski centar, prepoznatljivu fudbalsku školu (Špic, Mladinić, Osim) sa talentovanim klincima, valjda dobre trenere, lokalno osvedočene i nedodirljive operativce-specijalce, ratnog huškača za sportske potrebe, prvotimce sa neskromnim mišljenjem o sopstvenoj vrednosti, dresiranu medijsku infrastrukturu i nerazumno odane navijače.

Pripremljenu proslavu kvare jedino rezultati.

Za utehu, u Srbiji uvek ima nešto što nedostaje baš kad treba.

Lopta

U utorak veče u beogradskoj galeriji Haos otvorena je izložba Lopta, posvećena jubileju – šest decenija FK Partizan. Na izložbi će biti predstavljeni radovi Radomira Reljića, Ljube Popovića, Dušana Otaševića, Bojana Bema, Koste Bunuševca, Biljane Vilimon, Danice Baste, Jugoslava Vlahovića, Božidara Damjanovskog i drugih autora, a autor projekta je fudbalski sudija Slobodan Novaković. Izložbu je otvorio Božo Koprivica. A u sledećem broju „Vremena“ čitaćete o godišnjici Partizana iz ugla partizanovca.

R.V.