Po crkvenom zakonu, pravoslavni hram se može graditi samo uz blagoslov episkopa eparhije u kojoj se crkva gradi, i bez obzira na to ko finansira samu gradnju hrama
Od napuštanja komunističke ideologije, koja je „na ovim prostorima“ bila dominantna u drugoj polovini dvadesetog veka, i masovnog okretanja Srba „veri praotaca“ – pravoslavlju, za svega petnaest godina izgrađeno je širom Srbije nekoliko stotina crkava, više nego u celom XX veku. Prvi objekat novog crkvenog graditeljstva na razmeđu dva milenijuma je hram Svetog Save na Vračaru, a poslednji je, za sada, onaj „biser“ sa neba spušten na vrh planine Rumije iznad Bara.
MAJSTORI, MAJSTORI: Graditeljstvo uopšte uzev, kako svetovno tako i sakralno, pored funkcionalnih zahteva koje građevina mora da ispuni, uslovljeno je raspoloživim materijalom i graditeljskim umećem majstora koji objekat realizuju, kao i finansijskim mogućnostima investitora. Crkve raškog stila iz doba Nemanjića građene su od kamena i pod snažnim romaničkim uticajem, jer su majstori bili „iz Mletaka“; kasnije su mletačke majstore zamenili vizantijski te su crkve građene od kamena i opeke u srpsko-vizantijskom stilu. Nakon toga građene su moravskim stilom, koji je nadgradnja srpsko-vizantijskog i za koji se kaže da je autentično srpski, a nastao je zahvaljujući majstorima koji su se pred Turcima sa juga na sever povlačili. Za „turskog vakta“ crkve su građene od drveta sopstvenim snagama, a crkve izgrađene u novom veku i kasnije su barokne, ciglom ozidane, jer su majstori stizali „iz preka“.
Danas je, međutim, kada arhitekte i građevinari nisu „uvozni“ već domaći, a tehnologija gradnje na tom nivou da se može „pustiti mašti na volju“, u arhitektonskom smislu napravljen „korak nazad“, pa većina novoizgrađenih crkava oblikom podseća na one srednjovekovne iz nemanjićkog perioda, kao da nije moguće savremenim arhitektonskim jezikom, uz korišćenje savremenih materijala i tehnologijom gradnje, napraviti sakralni objekat koji afirmiše sve što je prostorni i funkcionalni zahtev investitora.
Arhitekta Branislav Mitrović, profesor na Arhitektonskom fakultetu, na ovu temu rekao je u razgovoru za „Vreme“ da „ozbiljan arhitektonski stav koji je podržan znanjem, poznavanjem materije i uronjavanjem u problematiku sigurno može da kaže mnogo više u funkcionalnoj i prostornoj nadgradnji“, ali i dodao da mu se čini da njegove kolege, koje se bave projektovanjem crkava, mnogo više vode računa o kopiranju Gračanice, Studenice ili moravske tipologije, nego što su se bavile suštinskim kvalitetom prostora gde se vernici obraćaju Bogu, kao da crkve mogu samo tako izgledati i nikako drugačije.
KONZERVATIVIZAM: Po crkvenom zakonu, pravoslavni hram se može graditi samo uz blagoslov episkopa eparhije u kojoj se crkva gradi, i bez obzira na to ko finansira samu gradnju hrama, verni narod ili „kontroverzni biznismen“ poput Stanka Subotića, ktitora crkve u rodnom mu Ubu, investitor je isključivo Srpska pravoslavna crkva. Stoga, čini se da je baš u tome razlog što su novoizgrađene crkve često kopija, odnosno kompilacija ranije izvedenih.
Marko Omčikus, istoričar umetnosti, za „Vreme“ kaže da je na delu „strašan konzervativizam“, po kome je Vizantija izvor i utoka svega, i da se, pored izgradnje novih crkava, u tome ide tako daleko da se u Vojvodini neke barokne crkve građene u vreme Marije Terezije prekrajaju u vizantijski stil, te da se slobodno može reći da se radi i o falsifikatima. „Crkva je za izgradnju pojedinih hramova raspisivala i konkurse, ali su nekim čudom prve nagrade uvek dobijali oni koji nisu tragali za nečim novim, već besomučno kopirali vizantijski stil. Istina, bilo je projekata koji su predlagali nešto novo, koji su čak bili i drugonagrađeni, ali nikad nisu izvedeni.“ Po Omčikusovim rečima, za ovakvo stanje u crkvenom graditeljstvu danas, najveću odgovornost snosi crkvena jerarhija, odnosno njen konzervativni deo koji je u većini.
AUTOCENZURA AUTORA: Profesor Mitrović kaže da je teško reći gde je srž problema: da li u investitoru, odnosno crkvenoj jerarhiji, ili u projektantima. „Problem sigurno postoji u naručiocu posla i njegovom eventualnom ekstremnom konzervativizmu, ali su problem i projektanti koji su kompromisno, bez ličnih stavova koje bi mogli da odbrane pred investitorom, spremni da načine sijaset ustupaka direktno na štetu kvaliteta proizvoda.“ A loš proizvod, kaže, naročito ako je o sakralnom objektu reč, šteti svima, ponajviše investitoru.
Po tome, nije problem u investitoru, u ovom slučaju Srpskoj pravoslavnoj crkvi, već u projektantima kod kojih je autocenzura vrlo jaka, i zato, kako objašnjava profesor Mitrović, mnogi autori govore jezikom arhitektonski minulog vremena. „Ne kažem da se oblik i forma preko noći moraju promeniti i prilagoditi današnjem vremenu, ali mislim da je nužan bar mali iskorak koji bi vremenom doveo do stvaranja nove i autentične sakralne arhitekture i koju zasigurno želi i dobar deo crkvene jerarhije.“
Arsenije Arsenijević, sveštenik crkve Hristovog vaznesenja u Beogradu, kaže da vreme u kome živimo diktira stil: „Sama činjenica da se crkve zidaju sa mnogo napora dovodi do toga da se često ne može izražavati prevelika širina u samom njihovom izgledu. To, međutim, nije pravilo: hram Svetog Save je netipičan, a hram Svetog Luke na Košutnjaku je pravo remek-delo moderne arhitekture i možda neki uzor kako bi crkve trebalo da izgledaju.“ Sve je, objašnjava, povezano i sa finansijskim mogućnostima: u srednjem veku sve je bilo usmereno ka crkvenoj umetnosti, ktitori su bili vladari i graditelji su mogli sebi da dozvole veliku slobodu umetničkog izraza. „Zato se uglavnom okrećemo ka srednjovekovnim uzorima, jer je tada liturgijska praksa bila najrazvijenija. Živimo u vremenu u kome se mnogo ne mari za duhovnost, crkvenom umetnošću se ne bavi toliko autora da se mogu očekivati vanredna dela poput srednjovekovnih, tako da radimo kako i koliko možemo.“
Profesor Mitrović dodaje da promena stilova u srpskom crkvenom graditeljstvu tokom skoro hiljadugodišnje istorije govori o geografskom prostiranju Srpske crkve i pozitivnoj nameri da se prilagođava vremenu, stilu i mestu gde se nalazi, što svedoči i o njenoj vitalnosti. „To mi i daje nadu da i danas kod investitora, Srpske pravoslavne crkve, postoje snage koje na taj način gledaju na tu problematiku u budućnosti.“
JEDNOSTAVNI ZAHTEVI: U građevinskom smislu pravoslavni hram mora imati pripratu, naos i apsidu, koja je od naosa odvojena ikonostasnom pregradom. Priprata je ulazni deo, nekad namenjen „oglašenima“ – nekrštenima, odnosno onima koji se za krštenje pripremaju, a danas se u njoj prodaju sveće i razni religijski suveniri – crkveni kalendari, brošure, brojanice. Naos ili brod je centralni deo hrama gde stoje vernici za vreme liturgije, a u apsidi se nalazi oltar ili časna trpeza, gde se u toku liturgije, sakriveno od očiju vernika, osveštava vino i nafora i gde se sveštenici pričešćuju. U apsidi, levo i desno od oltara, takođe od naosa odvojene ikonostasom, nalaze se proskomidija i đakonikon, u kojima se pripremaju hleb i vino za pričest i odlažu odežde, liturgijske knjige i rekvizita.
Iznad naosa je kupola na kojoj je po pravilu oslikan Pantokrator, koji vernike blagosilja, ali i upozorava da su pod stalnom prismotrom i da se sve što čine beleži za konačno suđenje. Po rečima sveštenika Arsenijevića, kupola nije obavezan element crkve kao građevine. Za to su primer, kaže, saborne crkve u Beogradu, Sremskim Karlovcima i Vranju, ali i crkva Svete Sofije u Ohridu. Ispred ikonostasa sa leve i desne strane mogu, ali i ne moraju biti pevnice, a iznad ulaza takođe može ali i ne mora biti prostor za hor.
Svaki pravoslavni hram mora biti osveštan, a osveštavaju ga isključivo arhijereji, čime pokazuju da se hram gradi sa njihovim blagoslovom i to u dva navrata: prvo se osveštavaju temelji, kasnije završena crkva.
Po tome gledano, čelični objekat na vrhu Rumije, koji uz mnogo mašte oblikom podseća na crkve karakteristične za jugozapadnu obalu Jadranskog mora, i koji je po rečima mitropolita Amfilohija svega tri metra dugačak i dva i po širok, po mnogo čemu ne ispunjava osnovne liturgijske zahteve: teško je verovati da se na tako malom prostoru može smestiti priprata, naos i oltar, niti proskomidija i đakonikon. Ipak je osveštan. To samo govori u prilog tezi da Srpska pravoslavna crkva nije toliko konzervativna kao što to neki misle i da je otvorena za promene, ako nigde drugo, ono u arhitekturi pravoslavnih objekata.
„Bolja vremena ipak dolaze: u Crkvi je sve više vernika, obrazovanih ljudi, umetnika i logično je da će napredak i u crkvenom graditeljstvu uslediti.“
„Kako je Solomon rekao, večna je samo promena. Ali te promene moramo da budemo dostojni, dovoljno profesionalno hrabri i dovoljno obrazovani da možemo da promovišemo pomak, makar on bio samo pola koraka. Žalosno je što arhitektura kao profesija nije iskoristila veliku ekspanziju novog investitora koji se probudio pre petnaestak godina i nije mu pomogla da napravi pomak, a da ne bude ugroženo ništa od funkcionalnih i liturgijskih zahteva. Budućnost nam donosi veliko preispitivanje, gde smo i šta smo: gde smo u arhitekturi, koji profil arhitektonski obrazujemo, kakvu atmosferu gradimo, što podrazumeva preispitivanje etike, morala, obrazovanja, porodičnog vaspitanja, vremena u kome smo i našeg mesta u njemu… Čini mi se da ovo vreme nije naklonjeno takvom preispitivanju i sada se, bojim se, nalazimo tek u predvorju.“
U onom delu gde su etnički Makedonci i time pravoslavci u većini, Makedonija je „zasejana“ crkvama u izgradnji. Sve one liče jedna na drugu kao jaje jajetu: po obliku asociraju na crkvu Sv. Jovana Kanea u Ohridu, ali su jednolično sive i nijedna nije dovršena, samim tim nije ni u upotrebi. Nihov izgled ukazuje da se sve proizvode na jednom mestu, u fabrici betona. Delovi građevine, krov, kupola, zidovi, stubovi, ukrasi i sve ostalo izliveni su u kalupima, a na terenu se spajaju poput lego kocki. Elementi su tako dimenzionisani i uklapaju se na takav način da se od istih elemenata mogu sklopiti crkve u više veličina. Zašto se zastalo na grubim radovima teško je reći, ali čini se kao da je Makedonska pravoslavna crkva finansirala proizvodnju i postavljanje ovih montažnih hramova, a da se sad čekaju lokalni priložnici, donatori i ktitori da ih dovrše. S druge strane, zašto su baš tog oblika, odnosno „stila“, dileme nema: kanonski nepriznata Makedonska pravoslavna crkva smatra se pravnim naslednikom stare Ohridske arhiepiskopije i smatra da joj zato autokefalnost po prirodi stvari sleduje, a crkva Sv. Jovana Kanea izgrađena je u vreme kad je Ohridska arhiepiskopija bila na svom vrhuncu.
Međunarodni savet za spomenike i spomeničke celine ICOMOS poslao je pismo predsedniku Vučiću i raznim ministarstvima, u kojima ih podseća da su prema Deklaraciji o nasleđu dužni da sačuvaju i Generalštab i Beogradski sajam
Kad se publika predstave Narodnog pozorišta „Velika drama“ utišala nakon aplauza glumcima i predstavi kako bi saslušala njihov apel, Lepomir Ivković je izašao sa scene
Domovinski pokret traži od Hrvatskog narodnog kazališta u Splitu da skine s repertoara predstavu koja je urađena po kolumnama Viktora Ivančića, a koji je režirao beogradski reditelj Kokan Mladenović
U Zagrebu je, u okviru izložbe o plesu za vreme i nakon Jugoslavije, predstavljen digitalni arhiv savremenog plesa u ovom delu Evrope. Koordinator ovog četvorogodišnjeg projekta je Stanica Servis za savremeni ples iz Beograda
Vlada Srbije je prekršila Ustav, upozorava Evropa Nostra i traži hitnu zaštitu Dobrovićevog kompleksa Generalštaba. Isti zahtev upućen je i iz Društva konzervatora Srbije
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
