Koncert za dijasporu i mobilni

Posle ovogodišnjeg izbora za pesmu Evrovizije, nekoliko stvari postalo je kristalno jasno. Kao prvo, postalo je jasno da je Ukrajinka Ruslana prerasla u glavnu trendseterku evropske pop scene – na prošlogodišnju pobednicu, šatro iscepanu i šatro raščupanu, pokušala je da liči svaka pevačica koja se pojavila u Kijevu 21. maja. Takođe, postalo je jasno da su pored Ruslaninog amazonskog imidža u modu ušli i bubnjevi, timpani i burad koja glume bubnjeve – poželjno je pritom da muzičari budu polugoli, da po mogućstvu hodaju na rukama, kao i da tu bude nekih narodnih igara. Osim toga, posle ovogodišnjeg izbora za pesmu Evrovizije jasno je da onaj ko se ne opredeli za šatro pocepane haljine, gomilu zgodnih igrača i bubnjeve pride, mora da se opredeli za kvazi hard rok, praćen imidžom karakterističnim za rane osamdesete (što podrazumeva dugu kosu, helanke, divljanje na gitari itd.). Samo tako, dakle, uspeh je zagarantovan.

No, sve su to nekako opšteevropski trendovi. Ono što je za nas daleko zanimljivije jesu lokalni specijaliteti – u prevodu, sva ona čudesa koja su učinila da sama manifestacija, kao i plasman predstavnika SCG na sedmo mesto Evrosonga, budu stvari od drugorazrednog značaja.

UH!: Što se nas tiče, prvi novitet jeste to da se srpsko-crnogorska dijaspora ili naprasno ulenjila, ili konačno shvatila besmislenost svake akcije koja bi eventualno pomogla matici, ili zaključila da od čitave te rabote sa zajedničkom državom i zajedničkim predstavnikom nema ništa. Naime, za razliku od Željka Joksimovića, koji je na Evrosongu 2004. veći deo glasova dobio upravo od braće u rasejanju, crnogorska grupa No name morala je da se osloni uglavnom na muzički ukus neutralnih glasača – uspeh je, samim tim, bio daleko od onog Joksimovićevog. Dok su prošlogodišnjeg predstavnika SCG maksimalnim brojem bodova nagradili gledaoci iz sedam zemalja, a po deset bodova mu dodelili gledaoci iz drugih sedam, No name su famoznih dvanaest bodova dobili samo od Austrije, Švajcarske i Hrvatske, a od čak 16 zemalja nisu dobili nijedan poen. Kako bilo, sve je završeno relativno uspešno – podgorička grupa osvojila je 137 bodova i tako obezbedila automatski plasman SCG u finale Evrosonga iduće godine. Sve to, naravno, pod pretpostavkom da SCG do tada uopšte opstane… A tu zapravo dolazimo i do glavnog hepeninga u vezi s ovogodišnjim takmičenjem za pesmu Evrovizije. Naime, iako se o opstanku SCG u političkim krugovima još besomučno raspravlja, na primeru Evrosonga 2005. jasno je da su je ovdašnji medijsko-estradni krugovi odavno sahranili. Estradna i medijska zategnutost na liniji Beograd–Podgorica počela je odmah posle izbora predstavnika SCG, odnosno pobede grupe do tada anonimnih podgoričkih mladića. Crnogorska strana ponosno je ponavljala kako će grupa No name biti najuspešniji crnogorski izvozni proizvod, spot koji je snimljen za pobedničku pesmu više je ličio na turistički marketing nego na ilustraciju navodno ljubavne pesme, a iz čitave priče nije izostalo ni modernizovano crnogorsko oro i ono čuveno „Oj-ha!“ inkorporirano u koreografiju. S druge strane, Beograd je odgovorio čitavim feljtonima koji su se bazirali na teorijama da je pesma Zauvjek moja plagijat, da je beogradska kandidatkinja za kijevsko takmičenje bila unapred osuđena na neuspeh zahvaljujući podgoričkim nameštaljkama i da je pesma koja će nas predstavljati u suštini himna nezavisnosti Crne Gore. Do dugo očekivanog finala strasti su se donekle smirile, ali je bitka ipak nastavljena. Primera koji to ilustruju zaista je mnogo, ali zadržaćemo se na onim najočiglednijim.

Tu je pre svega činjenica da su Podgorica i Beograd imali odvojene prenose čitavog spektakla. Na prvi pogled potpuno besmislen koncept koji mnogo košta pokazao se, međutim, svrsishodnim. Nešto preciznija definicija te svrsishodnosti glasila bi otprilike ovako: jedan prenos značio bi jedan koncept i jedan pristup događaju, a ovako je svaki tabor imao priliku da pokaže sopstveni stav. Kako bilo, prenos iz Beograda bio je smiren preko svake mere, nimalo navijački, više nalik prenosu skijaških skokova ili takmičenja u brzom klizanju (gde obično nemamo svog predstavnika), nego na prenos događaja na kome (bar zvanično) učestvujemo. S druge strane, podgorički voditelj je, uprkos silnom trudu da ostane neutralan, pokazao da mu je do čitave stvari stalo mnogo više nego nekom „običnom“ voditelju iz „obične“ zemlje učesnice. Kao prvo, čoveku je tokom višesatnog prenosa pošlo za rukom da reči „Srbija i Crna Gora“ izgovori samo u trenucima glasanja: predstavnike SCG najčešće je oslovljavao kao „naše momke“ i „podgoričku grupu“, uz povremene varijacije na istu temu. Vidnu nervozu pokazivao je i u svim pauzama, kada je bezbroj puta ponavljao apel dijaspori da se „prebaci na svoje domaće kanale gde može da vidi brojeve na koje će glasati za naše momke“. Naravno, suvišno je reći da je broj apela bio dovoljan da se svakom mentalno zdravom predstavniku dijaspore ogadi i sama pomisao da uopšte glasa (posle nastupa Borisa Novkovića, voditelj je recimo konstatovao kako „na Borisa ne treba trošiti reči, o njemu već sve znamo, ali zato podsjećamo naše gledaoce u dijaspori da se prebace…“). Vrhunac patetike dosegnut je, naravno, posle nastupa grupe No name („Sva srca kucaju za vas! Bravo!“), što ipak nije značilo da je muci prosečnog gledaoca došao kraj. Primera radi, posle nastupa ukrajinskog predstavnika, podgorički voditelj objasnio je da grupa iz Ukrajine poručuje da nas je zajedno više, ali da će i „nas biti zajedno više ako budemo glasali za naše momke“. Konačno, posle niza ovakvih ispada i posle završetka glasanja, čovek se do kraja opustio i s olakšanjem prokomentarisao: „Uh! Veoma sam zadovoljan.“

OJ-HA: Trend beogradske indiferentnosti i podgoričke egzaltacije nastavljen je i dan posle Evrosonga, vreme inače rezervisano za „impresije“. Što se Beograda tiče, impresije su uglavnom podrazumevale priču o pobednici, predstavnici Grčke Eleni Paparizu: informacija o njoj bilo je toliko da bi prosečan gledalac pomislio da je dotična Elena poreklom iz srca Šumadije. Naime, za razliku od raznoraznih evropskih medija, koji su tu pobedu jednostavno zabeležili i opisali, beogradska štampana i elektronska izdanja bavila su se Eleninom haljinom (poslednji model Roberta Kavalija), poreklom (naturalizovana Šveđanka grčkog porekla), momkom (zove se Toni, Grk je i živi u Švedskoj), Eleninim stavom o srpskim muškarcima („Zgodni su, veliki i privlačni“, kaže Elena) i sličnim pitanjima od kosmičkog značaja. Istovremeno, i pre i posle Evrosonga, upadljivo je bilo odsustvo bilo kakvih informacija o grupi No name: iako prosečnom čitaocu i gledaocu nije baš neophodno da o ovom ili onom muzičaru uopšte nešto zna, u najmanju je ruku čudno to što se prošlogodišnji predstavnik SCG onomad pojavljivao „iz rerne i iz pegle“, a što za ovogodišnjeg predstavnika zapravo znaju samo konzumenti crnogorskih medija. S druge strane, bode oči i činjenica da je sedmo mesto grupe No name jedva zabeleženo, obično negde pred kraj teksta ili izveštaja. Pesma kojom su se „naši momci“ predstavili zaista više „vuče“ na himnu nego na ljubavnu pesmu, koreografija koju su prikazali zaista je sve samo ne evropska, ali, da budemo iskreni, Zauvjek moja nije baš najgora pesma koju smo slali u Evropu. Konačno, ni to sedmo mesto nije baš za bacanje… U tom smislu, nekako su najiskreniji bili voditelji TV Pinka. Detaljno izvestivši o uspehu našeg predstavnika, čuvena Biljana iz „Sitija“ objasnila je gledateljstvu kako je bilo raznih priča i sumnji, ali da smo mi „još uvek jedna država“, dok je voditelj „Infotopa“ na kraju vesti lakonski konstatovao: „Kako smo se nadali, dobro smo se udali.“

Za razliku od hladnog Beograda, Podgorica je uspeh „naših momaka“ proslavila kako i dolikuje: velikim gestovima i još većim rečima. Predsednik Skupštine Crne Gore Ranko Krivokapić je već u nedelju 22. maja momcima uputio telegram sledeće sadržine: „No nejm se vratio sa pobjedničkim kompozitorom, ponosno raspjevanom Crnom Gorom i imenom ‘Zauvjek naši’. Srećan vam početak velikih uspjeha, đetići.“ Posle njega, na red su došli ništa manje egzaltirani i ništa manje patriotski nastrojeni mediji. Komentarišući kijevski spektakl, podgorička „Pobjeda“ 23. maja objavila je da su „mladići iz Crne Gore dostojno prezentovali Srbiju i Crnu Goru“, ali da je „više od svega toga vrijedno pomena njihovo dostojanstveno držanje i dokaz da je Crna Gora rasadnik mladih talenata i da je već u Evropi, a ne na putu ka njoj“. Ono čime se podgorička štampa takođe bavila, jeste i dostojanstveno ponašanje publike koja je doputovala u Kijev da podrži „momke“. Upravo zahvaljujući tome, saznali smo da su ispred velike sportske dvorane gde se „slivala rijeka ljudi“ najglasniji bili Grci, Norvežani i Crnogorci, „koji su posebno skrenuli pažnju brojnim kamermanima i fotoreporterima svojom specijalnom koreografijom uz uzvike ‘Oj-ha!'“.

Ipak, za konačnu apsurdnost ovog srpsko-crnogorsko-evrovizijskog hepeninga, nisu se pobrinuli ni mediji, ni naši momci, ni podeljena estrada. Za to su, naime, bili zaduženi „obični ljudi“. Tačnije, oni koji su čitavu stvar pokušali da razjasne na raznoraznim internet forumima. Na oficijelnom evrovizijskom sajtu glavna tema bili su upravo odnosi između Srbije i Crne Gore, dok se na nekim drugim priča malo proširila i na nekadašnje bratske republike koje su, kao i prošle godine, čašćavale jedna drugu silnim poenima. Što se tiče odnosa u SCG, bilo je tu teza o tome kako su „od Srba svi pobjegli, pa ćemo i mi“, kontrateza da „Srbi i onako letuju u Grčkoj jer im na pamet ne pada da ih pljačkaju Crnogorci“, priča o Crnogorcima koji su išli u ratove zbog Srba, rasprava o tome kako izgleda srpska, a kako crnogorska zastava. Kako su ove razmene vatre obavljane na svima razumljivom engleskom jeziku, pojavili su se tu i zainteresovani stranci s pitanjima o čemu je zapravo reč i zašto se svi u SCG bave politikom umesto pesmama. S druge strane, na takoreći domaćim forumima, neki su se pitali kako je moguće da „Hrvatska, poslije svega, Srbima dodjeljuje 12 poena“, neki objašnjavali da su „Hrvati i Srbi ista g…“, a neki smirivali situaciju objašnjavajući da Evrovizija nema veze s istorijom i politikom. Na kraju, došlo se i do Ravne gore, Jasenovca, Vukovara, ukupnog broja mrtvih i sličnih tema. Podgoričke momke i Zauvjek moju retko ko je uopšte pominjao, što i nije neko iznenađenje. Na mestu na kojem živimo, razdaljina između „Oj-ha!“ i leševa na raznim lokalitetima nikada i nije bila baš velika.