Omaž Srebrenici, Dobro došli u hrvatski Stolac, Raskošne žene, Nedra za zagrljaj, Odisej i Kalipso, Čari leta i Neretve… Julski triatlon slikara i grafičara Halila Tikveše u tri beogradske galerije (ULUS, Haos, Grafički kolektiv).
Pre mnogo godina slikar Stojan Ćelić je napisao: „Velike darovitosti su redak dar neba i kada saznamo da su nam date, a u Tikvešinom slučaju to je neosporno, objašnjenja su nepotrebna.“
Da li zato likovna kritika ćuti? Ili zato što Tikvešin noviji opus inspirisan ratnom tragedijom devedesetih možda nekima izgleda kao „politički materijal“, svojevrsna optužnica glavnih „junaka našeg doba“, ali i onih koji njegove jedinstvene „dnevnike“ i asamblaže, hronologiju naših deset krvavih godina, manje-više nevino ili nevešto posmatraju širom zatvorenih očiju?
„VREME„: Govoreći o vašem „postgrafičkom“ iskoraku, o stolačko–počiteljskim asamblažima, o vašem beogradskom Dnevniku jednog štampomana, Ivan Lovrenović kaže da je to opasan korak koji teži susretu umetnosti i života na nevidljivoj granici, na onoj sirat–ćupriji „koja je tanja od dlake, a oštrija od sablje„. Koja se cena plaća za prelaz preko te sirat–ćuprije, metafore ispravnog života…?
HALIL TIKVEŠA: On je to mislio na rizik koji sam ja preuzeo odričući se svoje hedonističke poetike i „firme“: moje kolege su uglavnom narcisoidno negovale „firmu“ bojeći se da će izgubiti klijentelu. Teško je umetniku kad uđe u komercijalni brlog ovisnosti od galerija i kupaca.
Cena može biti i bukvalna, koliko se prodaju slike, gorki komentari sadašnjosti, naše gernike i kapričose…
Ja nikada nisam išao za tom vrstom „firme“. Bio sam, na sreću, relativno ekonomski zaštićen. Živeo sam skromno, isposnički. Meni je bilo dovoljno što sam mogao da živim od svog rada. U ono vreme, šezdesetih, kada sam se ja opredelio za ovaj poziv, umetnost je bila društveno priznata i materijalno stimulisana. Kada sam upisao postdiplomske studije, dobio sam stipendiju u visini plate nastavnika crtanja, kad sam završio magistarske, onda sam dobio još dve godine stipendiju kao talentovano lice. Ubrzo sam dobio atelje, a dobili su i drugi, još mlađi od mene, onda su bili otkupi radova na kolektivnim izložbama… Moramo se sećati kakva je briga i pažnja bila prema nama koji smo bili „iz drugih krajeva“, sad kad se govori o tim nekakvim odnosima prema „onim drugim“… Uvek sam bio slobodan u stvaralaštvu i podržan od beogradske sredine. Danas od takve podrške umetniku nema ni traga, ne otkupljuju se slike, ne grade se novi ateljei, akademije proizvode deset puta više umetnika nego u to vreme, hiperinflacija će možda ugušiti stvaralaštvo.
Likovni umetnici nisu ostavili mnogo tragova o deset krvavih godina. Vi ste izuzetak…
Razloga ima više: komfor, lenjost, slepo verovanje režimu… Rekao bih da umetnici većinom deluju racionalno: tržište deluje na bazi kič kvaliteta, a kič je umetnost sreće, ljudi žele da budu srećni i žele da imaju kič sliku iznad svog kreveta. Ne žele sliku spaljene čaršije ili spaljene Srebrenice. Druga grupa naših slikara, avangardnih, modernih, slika nešto što će biti prihvaćeno u Evropi, komotnije im je da osluškuju šta se dešava u Evropi nego šta se događa u njihovoj okolini.
Vaši mostarski, počiteljski i stolački motivi prikazani su u Sarajevu, Zagrebu, Ljubljani, Beogradu. Da li je likovna kiritika zabeležila te događaje? Da li je i prećutkivanje cena koju umetnik plaća?
Da, u Zagrebu sam izlagao na temu Stoca… I to je bilo medijski potpuno ignorisano… Možda zbog tehničkih propusta organizatora, ali verujem, najviše zbog same teme: riječki „Novi list“ imao je veliki članak u kome je rečeno da je moja izložba dokument o varvarstvu hrvatske vojske u Stocu…
Iznenađuje da je bilo malo reakcija u sarajevskoj štampi na vašu veliku retrospektivnu izložbu…
Pre godinu dana na retrospektivnoj izložbi u Gradskoj galeriji Colegium artisticum, na prostoru od 1600 kvadratnih metara, bili su izloženi moji radovi od 1955. do 2003. godine. U sarajevskim medijima nije bilo nikakvog prikaza izložbe.
Ja sam i u Sarajevu stranac, kad se tamo pucalo ja sam bio u Beogradu… Postoji jedan animozitet prema stvaraocima koji su izbegli sudbinu okupiranog grada i njima se oduzima pravo da se bave temom Bosne u proteklih deset godina. Drugi razlog je taj što u sarajevskim medijima nema kompetentne likovne kritike.
Sarajevo danas ima mentalitet čaršijske zavorenosti… Ako se ti ne ponašaš po čaršijskom redu i zakonu, oni će tebe ignorisati. Meni su mnogo zamerili što nisam hteo oficijelno otvaranje. A ja nisam hteo da od tih tragičnih prizora sad pravim nekakav spektakl.
Kritika je svojevremeno prećutala i vaše izložbe u Beogradu, Isečke iz dnevnika jednog štampomana, 1997. u Centru za kulturnu dekontaminaciju, kao i Pozdrav iz Mostara u Galeriji FLU, a vi ipak kažete da su vaše izložbe ovde bolje primljene nego u Sarajevu?
Mislim pre svega na ogroman broj školovanih ljudi, kompetentnih. Oni znaju da komuniciraju s mojim radom. Pozvan sam bio 1993. da izlažem na „Velikom jesenjem salonu ULUS-a“: izložio sam tri vrlo provokativna kolaža: Oštrio je noževe, Epitaf za BiH i Junaci našeg vremena. Možda su se nadali drugim, lirskim motivima. Onda je dan-dva pred otvaranje Umetnički savet „Cvijete Zuzorić“ digao galamu da je to „antisrpski pamflet“, bilo je pritisaka na mene da to povučem, poruka da ću imati neprilika… Neki članovi Saveta išli su kod ministra kulture Đoke Stojčića i on je presudio: „Pustite, ali ignorišite!“ Posle su čak dva od pet članova žirija glasala da ja dobijem nagradu. I u to vreme neki poznati kritičari, Vasilije Sujić i Jovan Despotović, pisali su ovde u Beogradu, o mojim radovima.
U ULUS–u, pred asamblažima od nagorelih daščica, fotografija, zarđalih eksera, crteža, kitica suvog smilja, pred desetinama, stotinama onih kolaža iz novina „tražim sinove, tražim braću, tražim oca…“ neki su zaplakali… Kako umetnik prolazi kroz to?
Kada sam 1996. nacrtao razvaljen mostarski most, moj kolega Jusa Nikšić, patrijarh mostarskih slikara, upitao me je: „Halile, kako si mogao, meni bi srce prepuklo…“
Umetnik je egoista: hoće da „ćapi“ jaku likovnu senzaciju. Dok je most stajao onako ušećeren i osvetljen sa svih strana kao simbol onih kič mostarskih sličica, nije me provocirao da ga crtam. Ali kada je srušen, probudio je u meni stvaralački razlog da interpretiram taj događaj. Ja sam sa više emocija, sa više žara i više plača radio kolaže koje sam pravio takoreći sutradan posle tragičnih ratnih događaja… Oni su grafički sofisticirani i izazivaju manju vizuelnu emociju. Zato sam sa kolaža i prešao na asamblaže, jer sam osećao nemoć te dvodimenzionalne interpretacije. Autentični, reciklirani materijali kao što je neka cipela, brava nekakve kapije, ili čak fotografija, izazivaju jaču emociju nego jedan akademski crtež ili akademski aranžman tih isečaka iz novina. Tako su nastali ti objekti koje sam pravio od recikliranih materijala koje sam našao na ruševinama i zgarištima Mostara, Počitelja, Stoca…
Neko je rekao da nema poezije posle Aušvica… Da li će posle Srebrenice i „hrvatskog Stoca“ biti još neretljanskih vrtova uživanja, onog vašeg večnog mediteranskog raja?
Svakako da će biti. Ja nisam jedno, ja sam mnogo toga. Upravo je i ova moja retrospektiva napravljena s namerom da se „legitimišem“ pred beogradskom likovnom publikom koja me ovih četrdesetak godina zna kao grafičara, da sam ja i nešto drugo nego, osim, što reče jedna dama, „ilustrator hedonističkih tema“. Ja se ne odričem tih tema: sve je to urađeno povodom emocija, a emocija nije obojena jednom bojom, ona je odraz svih osećanja i doživljaja. I ružnih i lepih.
Kažete da ste melanholik. Delujete ipak kao poletan, vedar melanholik…
Nedavno je moja ćerka Lana izabrana za asistenta na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu. To je bio najsrećniji dan u mom životu.
