Zamislite Simpsonove nekih tridesetak godina starije od dobi u kojoj ih sada zatičemo: njihovu kuću u provincijskom američkom gradiću smeštenom usred ničeg, zamislite Mardž Simpson i Homera Simpsona u dubokoj starosti, ali sada bez dece koja su se rasula diljem Amerike i pokušajte da zamislite na šta bi ličio njihov život: on bolestan, onemoćao, mušičav, tvrdoglav do izbezumljenja i sklon napadima demencije, ona opsednuta Božićem i beketovskim čekanjem dece koja se, naravno, neće okupiti u toplome porodičnom domu jer taj dom, najpre, nikada nije bio topao, potom je veliko pitanje koliko deca uopšte mogu podneti roditelje ili se podnositi uzajamno, a i teško je reći šta ih to uopšte povezuje: ljubav, mržnja, uzajamni prezir, igra održavanja privida sreće ili sve to zajedno.
Albert i Inid Lambert su dvoje starih ljudi skladno povezanih dubokom, pola veka taloženom mržnjom. Roman otvara scena u čijem središtu je fotelja koju Albert – lik kao izašao iz romana Voje Čolanovića Zebnja na rasklapanje – voli najviše na svetu i oko koje se (na kojoj se) vrti sve što je ostalo od njegovog života, dok, posledično, njegova supruga Inid ništa ne mrzi s toliko strasti koliko tu fotelju koja se bojom ne slaže s njenim tepihom, oblikom sa ostalim nameštajem, a veličinom sa sobom u kojoj se nalazi. Najviše što Inid može da izdejstvuje jeste da se fotelja preseli u podrum. No, sa foteljom u podrum odlazi i njen obudoveli muž (što će mu, između ostalog, omogućiti da nesmetano urinira u staru konzervu, umesto da se maltretira stalnim odlascima u ve-ce). „Zapadno od stola za pingpong bila je Alfredova velika plava fotelja. Prepunjena, na prvi pogled gubernatorska, bila je načinjena od kože, ali je mirisala kao kabina luksuznog automobila. Kao nešto moderno i medicinsko i nepromočivo s čega lako može da se obriše miris smrti pre nego što sledeća osoba sedne u to da bi umrla.“ Scenografija je postavljena već u ovom opisu, na pozornicu je izveden pali tiranin na svom grotesknom, bezvrednom prestolu. Patrijarhalni red stvari oseća se u svakoj kretnji, ali patrijarh je sada lišen autoriteta i podanika nad kojima bi ispoljavao svoju tiransku moć. Situacijom, naizgled, vlada Inid, vlastodrščeva žena, decenijama poslušna supruga koja se koleba između stečenih navika sluškinje i slobode. No i ona je samo karikatura jednog opustošenog života. Čak i ako poseduje slobodu delanja i govorenja, ona nije u stanju ništa da uradi, naročito ne da kaže, jer njen govor nikada nije bio učinak mišljenja već napor da se pronađu prigodne reči, da se kaže ono što treba, ono što se očekuje, bilo da je reč o mužu, deci, komšijama, strancima. Njeno ponašanje, stoga, podseća na glavinjanje živuljke koja, puštena iz kaveza, očajnički pokušava da se u njega vrati.
Deca Lambertovih su, naravno, oni koji izdaju i ruše svet svojih roditelja, ali zbog toga ne bivaju srećnija. Najstariji sin Geri, omiljeno i povlašćeno dete, ponoviće priču svojih roditelja (kao svojevrsni rimejk) samo u osavremenjenoj verziji. Pripadnici najviše američke srednje klase, dakle materijalno i više nego zbrinuti, Geri i njegova žena obreli su se u svetu iz kojeg lagano nestaju patrijarhalni okviri, ali to i jeste njihov problem: bez patrijarhalnih koordinata oni podsećaju na hronične pijance koji, posle višednevnog aktivnog alkoholisanja, sve sudarajući se glavama, pokušavaju da se doteturaju kući. Čiper, mlađi sin, model bundžije i neostvarenog intelektualca, isuviše bistar da bi ćutke podnosio glupost i isuviše lenj i netalentovan da bi od svoga života išta načinio, raspet između lojalnosti nekim ženama, roditeljima, akademskim institucijama, sopstvenoj zemlji i jasnog uvida da je reč o izumrlim oblicima zajedništva, tone u neku vrstu klinički nedijagnostifikovane šizofrenije. Najzad, Deniz, najmlađe dete Lambertovih – literarno retko uspeo ženski lik – snažna je osoba koja sudbinu drži u sopstvenim rukama sve do trenutka dok se, u nedostatku odgovarajućeg saigrača, ne upusti u igru sa sopstvenom moći. Njeno poigravanje identitetima, počev od porodičnog i građanskog, preko profesionalnog i intelektualnog, sve do moralnog i polnog, lakoća s kojom zbacuje natrule identitete i stiče nove, pretvara se u grozničavu potragu za senkama sopstvenih neverstava, izdaja, razočaranja, neizrecivih i neizrečenih želja.
Ipak, svemu uprkos, a naročito uprkos teškim greškama u kojima tvrdoglavo istrajavaju, Lambertovima će se pružiti barem po jedna šansa za korekciju. Neki će je iskoristiti, drugi neće. Za neke od njih smrt je jedino rešenje. Ali poznato je da smrt ne dolazi na poziv. Ona nepristojno dolazi sama, uglavnom pre vremena, a ponekad i prekasno.
Korekcije podsećaju na jezički vrtlog iz kojeg ne želite da izađate, sve i kada biste mogli. Ni u jednoj jedinoj rečenici ovog velikog i složenog jezičkog veza (500 stranica sitnog sloga) Frenzen neće sebi dopustiti banalnost, nijedna rečenica neće biti puka informacija, već šansa za jezičku igru, ni u jednom trenutku neće se poremetiti ravnoteža između urnebesne, gotovo fejdoovske burleske i kafkijanske teskobe, pažljivo odabrani detalji smenjuju se sa eruditskim pasažima i brutalnim opisima, ubedljivi psihološki profili nadmeću se zahtevima jezičke strogosti. Iako Korekcije (koje su američki kritičari proglasili najboljim romanom za 2001. godinu) verovatno neće dostići slavu Floberovih romana Madam Bovari ili Buvar i Pekiše, floberovska inspiracija koja vodi Frenzenov roman i koja od malih, ništavnih, nesrećnih života što sami sebe ujedaju za rep u uzaludnim pokušajima da izađu iz mehura sopstvene beznačajnosti, pravi napetu priču nabijenu žestokim tempom, svrstava Džonatana Frenzena u sam vrh američke književnosti na prelazu vekova, zajedno sa majstorima kakvi su Tomas Pinčon, Pol Oster ili Don Delilo.
