Može li se u političkom raspletu u Srbiji izbeći najgori scenario ili su jednostavnija rešenja dalja, a lošija, takoreći, na dohvat ruke
Stvar je ozbiljna. Nema izabranog predsednika, parlament je kompromitovan – a i menja se američki ambasador… Stanje rovito, prilike konfuzne. Pitanje je da li će naša politička elita odlučiti da pređe preko mosta ili ćuprije. Mnogi od mogućih scenarija nose rizike i podrazumevaju da se nešto unapred da. Izbor opcija, s obzirom na političke naravi, diktiraće možda inercija sukoba koji duboko potresaju političko tkivo Srbije i traju u talasima kao troletna groznica.
Zamoljen da prokomentariše mogućnost najgoreg scenarija, da ne uspeju predsednički izbori, da se ne usvoji ustav i da se nastavi sadašnja parlamentarna kriza, politikolog Ognjen Pribićević (Pres klub, ponedeljak 15. septembar) kaže da to nije najgori, već najverovatniji scenario. Slobodanka Nedović iz CeSID-a kaže da bi to onda značilo kolaps.
Pribićević procenjuje da je G17 plus ozbiljno torpedovao DOS-ov brod koji, kako on procenjuje, počinje polako da tone. On smatra da će agonija trajati sve do parlamentarnih izbora, do kojih bi, po njegovoj pretpostavci, moglo da dođe do kraja godine. Ipak, mnogi će primetiti da vlada neće lako odustati i da će kako ume braniti vlast. Dva su moguća uzroka za to – jedan je da vlada duboko veruje u sopstvenu reformističku sliku i drugo što saputnicima treba još vremena da unovče sinekure. S druge strane, dve biše članice DOS-a upravo osporavaju reformske performanse vlade naglašavajući njeno izbegavanje vladavine zakona i dramatizujući problem korupcije. Otpisivanje kompromitovanih nije poboljšalo položaj vlade i sve liči na čarapu koja je počela da se para. Zbog toga treba verovati da će vlada pokušavati da brani svoje. To će s druge strane pojačavati opozicioni pritisak. Očito je da se rešenje mora tražiti u nekom krupnijem potezu, u nečemu iz arsenala „prvo ustav ili prvo izbori“.
Simulirali smo sedam varijanti političkog ishoda. Na žalost, s obzirom na ovde pomenute, i druge nepomenute okolnosti, izgleda da manje šanse za ostvarenje imaju jednostavniji raspleti.
1.
Raspisuju se predsednički izbori bez promene zakona o izboru predsednika republike, koji ne uspevaju zbog nedovoljnog izlaska birača; nastavlja se v.d. stanje i institucionalna kriza.
One partije koje ne učestvuju u predsedničkim izborima gube nešto od uticaja, pošto biračko telo kažnjava odsutne. One među njima, kao možda Otpor, dobijaju na značaju pod uslovom da njihov predsednički kandidat ostvari zapažen uspeh. U suprotnom, ishod se može pročitati u botanici u odeljku o vodenim cvetovima. Eventualni značajniji rezultat predsedničkog kandidata iz partija bivšeg režima oživljavao bi SPS i SRS.
Vladajuća koalicija usvaja Živkovićevih deset tačaka i nastoji da održi tempo podelom zaduženja s rokovima. Tako se može kupiti samo malo vremena, ali pod utiskom novih obećanja pritisak na vladu će verovatno biti pojačan. Kompromitovanih članova vlade oslobađa se tek posle dugotrajnog osporavanja u javnosti. Relativni neuspeh provladinog predsedničkog kandidata dodatno opterećuje vladu i utiče na pogoršanje odnosa u vladajućoj koaliciji. Nov neuspeh predsedničkih izbora pojačava nameru da se donese kancelarski ustav. Nastavlja se pisanje ustava u užem sastavu koji nekako prolazi u skupštini, ali ne dobija podršku opozicije, pa ni potvrdu na referendumu zakazanom za 15. februar.
Opozicija, a pre svega DSS, G17 plus i Otpor traže raspisivanje izbora za ustavotvornu skupštinu.
Otvara se još nekoliko afera koje ne dobijaju razrešenje u institucijama. Socijalni pritisak raste, ali ne dovodi do bitne promene. U skupštini se ne sprovodi presuda Ustavnog suda vezana za mandate, parlament nastavlja da gubi prestiž, u pojedinim glasanjima vlada pozajmljuju glasove, recimo od Ivkovićevog SNS-a.
Vlada troši nešto para od privatizacije na predizborne razvojne planove, ali nema dovoljno vremena da investicije pokažu neki rezultat. S obzirom na to da sada profitira samo oko 5 odsto privatnika bliskih vladi (Pribićević) i s obzirom na slabe ekonomske rezultate, raste socijalni pritisak.
Izborna godina je bremenita različitim tenzijama i čestim aferama, politička i socijalna kriza se rasplamsava, nezadovoljstvo stanovništva raste, privredni rezultat je slab uprkos prihodima od privatizacije. Godinu dana će verovatno biti protraćeno na žestoke i veoma koloritne sukobe.
2.
Vladajuća koalicija odlučuje da ne raspiše predsedničke izbore uprkos optužbama za uzurpaciju. Nastavlja sa pisanjem predloga novog kancelarskog ustava, koji nekako gura kroz parlament, ali taj predlog ne dobija podršku na referendumu. Vlada pokušava da se održi pokušajem realizacije plana od deset tačaka, ali je cena koju mora platiti u ovom slučaju veća. Povećava se pritisak opozicije i rastu socijalne aspiracije oko podele prihoda od privatizacije. Kriza eskalira, a sukobi se radikalizuju.
Opozicija traži vanredne izbore. Sve je isto kao u slučaju 1, samo su tenzije znatno veće s obzirom na to da nije bilo ventila predsedničkih izbora te da se može povećati revolt zbog uzurpacije i arogancije vlasti. Vlada je prinuđena da pristane na vanredne izbore, što će biti njen hendikep, pa teško održava koaliciju na okupu, uprkos tome što male partije nemaju drugi izlaz, pa i u izbore ulazi s umanjenim šansama.
3.
Vladajuća većina raspisuje predsedničke izbore, menja zakon o izboru predsednika (ukida cenzus od 51 odsto), ističe svog kandidata, dok DSS i G17 plus bojkotuju izbore. Vladajuća većina u nekoj vrsti vakuuma osvaja mesto predsednika republike i sada legalno zaposeda tu instituciju.
Prigovori opozicije svode se na relativno mali broj glasova koje je osvojio novoizabrani predsednik i na cinizam vladajuće koalicije koja nije blagovremeno promenila zakon. Glavni kritičari vlade, DSS i G17 plus su, međutim, hendikepirani neučestvovanjem na predsedničkim izborima.
Ohrabrena rezultatom na predsedničkim izborima vladajuća većina završava ustav, osnovni dokument biva nekako usvojen u parlamentu, ali ne prolazi na referendumu. Opozicija traži vanredne izbore za ustavotvornu skupštinu koji se odigravaju u redovnom terminu u izbornoj godini. Vlada promoviše svoj program od deset tačaka koji podržava novoizabrani predsednik republike. U međuvremenu u parlamentu se vraćaju mandati, a većina se obezbeđuje „pozajmicama“ uz pozivanje na netom izraženu volju naroda iskazanu na predsedničkim izborima. Pregovori o Kosovu i pridruživanju nekako teku. Vlada izdržava čitav mandat. Pisanje ustava se odlaže za naredni mandat. Godina će verovatno biti potrošena na žestoku političku borbu.
4.
Vladajuća većina pristaje da promeni izborni zakon i zakon o predsedniku republike. Opozicija ipak odlučuje da učestvuje na predsedničkim izborima i neko iz opozicije ko je pripadao DOS-u dobija predsedničke izbore.
U slučaju da se spoje glasovi socijalista i radikala drugi krug predsedničkih izbora bi ličio na francuski slučaj sa Lepenom, bilo bi tu i „osvetničkog glasanja“, ali bi opet prednost mogao imati neko ko je bliži DOS-u.
Novoizabrani predsednik traži vanredne parlamentarne izbore i vlada na njih nevoljno pristaje posle nekoliko meseci natezanja i međusobnog optuživanja. Do izbora se vodi oštra politička borba, ali je vreme tenzija nešto kraće od onog slučaja u kome se raspisivanje vanrednih izbora izbegava.
5.
Eventualna pobeda radikala na predsedničkim izborima, zahvaljujući glasanju iz inata i novom spajanju glasova radikala i socijalista, rezultirala bi grčevitom odbranom vlade do poslednjeg dana mandata. Aspiracije pristalica bivšeg režima bi svakako porasle i neke od njih bi možda počele da se dižu iz mrtvih. Psihološki prostor za napade na vladu iz DSS-a i G17 plus bio bi unekoliko smanjen, ali bi atmosfera bila obeležena velikom neizvesnošću uz povećanu količinu međusobnog sumnjičenja. Položaj zemlje verovatno bi bio pogoršan. Nastupila bi neprijatna pauza. Strah od nepovoljnog ishoda i činjenica da su harizmatski potencijali predsedničkih kandidata slabiji od onih koje je posedovao recimo Šešelj na prethodnim izborima, čine ovu varijantu malo verovatnom. Nju bi omogućila samo totalna konfuzija u vladajućoj koaliciji i među njenim „bliskim oponentima“.
6.
Vladajuća koalicija poziva opoziciju za okrugli sto radi usvajanja ustava, izmene izbornih zakona i raspisivanja izbora. Opozicija pristaje na izbore, ali ne i na ustav. Raspisuju se predsednički i parlamentarne izbori, formira se nova koaliciona vlada. Iznova počinje pisanje ustava. Nova vlada formira ministarstvo za konstituantu, reformski posao se prepliće s pisanjem ustava. Počinju pregovoru o modelu izvodljivosti pridruživanja Evropskoj uniji i o Kosovu. Mandat te vlade mora biti ograničen ishodom ustavne rasprave.
7.
Vladajuća većina iznenada odlučuje da raspiše i parlamentarne i predsedničke izbore, ali traži da se pre toga hitno donese novi ustav. Spremna je i na ustupke u toj oblasti. Pozivu vlade odaziva se opozicija. Okrugli sto traje nekoliko meseci, a možda i pola godine. Opšti parlamentarni i predsednički izbori održavaju se istovremeno kad i ustavni referendum. Usvaja se novi ustav, pošto se kampanja za ustav podudara s izbornom kampanjom. Predsednik i parlament izabrani po starom ustavu nastavljaju da obavljaju dužnost u prelaznom periodu. Stvara se postizborna koalicija za vladu sa ograničenim i definisanim mandatom koja nastavlja pregovore o pridruživanju Evropskoj uniji i o Kosovu. Dobija se izvesno vreme za relaksiraniji redefinisani reformski poduhvat. Scenario malo verovatan zbog piljarskog mentaliteta. Da su hteli, već bi realizovali ovakav scenario. Nije im se dalo.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
