Srbija i Crna Gora potpisaće 18. septembra Bolonjsku deklaraciju, dokument čiji je cilj usklađivanje visokoškolskog obrazovanja sa potrebama evropskog tržišta. Prilično radikalne promene za mnoge će biti bolne, ali čak i takva budućnost skoro je ružičasta u poređenju sa ne tako davnom prošlošću ovdašnjih fakulteta
Tek što su se đaci i nastavnici osnovnih i srednjih škola malo primirili i dušom odanuli što novi obrazovni sistem za sada ne donosi neke bitnije probleme, pred iskušenjima će se uskoro naći studenti i univerzitetski profesori. O prednacrtu novog zakona o visokom obrazovanju počelo je da se raspavlja, primedbe su u ovom trenutku još nedovoljno atraktivne za veću medijsku buku, a već iduće sedmice, 18. septembra, Srbija i Crna Gora potpisaće Bolonjsku deklaraciju, dokument koji podrazumeva promenu slike ovdašnjeg visokog obrazovanja.
UVERTIRA: Priča počinje u junu 1999, na sastanku 29 ministara prosvete evropskih zemalja u Bolonji. Povod je bio vrlo praktičan: pokušaj Evrope da, kad je obrazovanje (a samim tim i prihodi od obrazovanja) u pitanju, postane konkurencija Dalekom istoku i Americi. Utvrđeno je, naime, da je po broju naučnih radova i indeksu citiranosti Evropa na prvom mestu u svetu, dok je po ulaganju industrije u istraživanja na trećem. Tokom razgovora sa viđenijim biznismenima konstatovano je da oni, zapravo, ne znaju u šta da ulože svoj novac, da je razvoj tehnologije nužno podigao i obrazovni nivo potreban za posao i da, ukratko, nisu zadovoljni evropskim diplomama. Kako je istom prilikom zaključeno da je glavni problem u tome što je Evropa „iscepkana“ na planu visokog obrazovanja, stvoren je koncept jedinstvenog evropskog prostora, sa diplomama i programima koji nisu unificirani, ali koji ipak omogućavaju kretanje stručnjaka i studenata i njihov nesmetan transfer iz jedne u drugu zemlju.
Pored potpisivanja deklaracije, tada je napravljen akcioni plan, formiran komitet za praćenje rezultata, a zemlje potpisnice obavezale su se da zacrtanu reformu realizuju do 2010. godine. Dve godine kasnije, u Pragu je održana konferencija na kojoj su Bolonjsku deklaraciju potpisale Hrvatska, Turska i Lihtenštajn, a ove godine u Berlinu grupi potpisnica pridružiće se i Srbija i Crna Gora, Makedonija, Bosna i Hercegovina i Albanija. U međuvremenu, od ovdašnjeg ministarstva prosvete zatraženi su izveštaji o realizovanim reformama i ozbiljnosti namere da se visoko školstvo usaglasi s bolonjskim procesom. Odgovor je bio povoljan i epilog je, dakle, predstojeće potpisivanje.
AKADEMSKE DILEME: Cela stvar izgledala bi gotovo idilično da se već od početka nije pojavilo ono što se obično naziva „snažno protivljenje akademskog sveta“. Po rečima Srbijanke Turajlić, pomoćnika ministra prosvete za više i visoko obrazovanje, taj problem mogao se i očekivati jer je akademski svet oduvek odlučivao o promeni univerziteta i uvek inicirao te promene. „S te strane, ovo jeste presedan, nešto što se do sada nikada nije desilo. Ključni problem je u globalizaciji i tržišnoj utakmici. Univerzitet sebe vidi kao telo van banalnosti tržišta, dok države počinju da posmatraju obrazovanje kao tržišni proizvod“, objašnjava Turajlić u razgovoru za „Vreme“. Utehe radi, ista situacija zabeležena je gotovo u svim zemljama: posle najave reforme obrazovanja i ulaska u „bolonjsku zajednicu“, predsednik Zajednice visokih škola Hrvatske Mladen Havelka konstatovao je da „zbog svog potencijalnog ulaska u EU, a srljanjem u provođenje procesa kakve nalaže Bolonjska deklaracija, Hrvatska plaća danak“.
Bez obzira na primedbe profesora na brojne novitete (vidi okvir), potvrđeno je, međutim, da sila boga ne moli. Britanski ministar prosvete istakao je već tokom prvih protesta da „državi nije u interesu da podržava srednjovekovni koncept naučne zajednice u potrazi za istinom“, dok se njegove kolege nisu ni potrudile da svoju viziju upakuju u nešto blažu formulaciju. Kako je zemlja Srbija u svakom, pa i obrazovnom smislu ipak daleko od Velike Britanije, čini se da ovde tržišni argumenti neće biti dovoljni. Pred domaćim ministarstvom i onima koji će reformu praktično sprovoditi postoje mnogo konkretniji problemi koji podrazumevaju ne samo promenu programa, dužine studija i načina evaluacije studenata već i pokušaj revitalizacije nečega što je sistematski uništavano godinama, ako ne i decenijama. Paralelno sa edukacijom predavača, promenom udžbenika i, uopšte, s prilagođavanjem potrebama industrije i tržišta, ovde će sasvim sigurno na dnevnom redu biti korupcija, neopremljenost fakulteta i slični problemi. Pitanje je, naime, kako će profesori, izmučeni nedostatkom nastavnih sredstava i stručne literature uopšte uhvatiti korak sa onim što će se od njih zahtevati. Pitanje je, pored toga, kako će i razmišljati o hvatanju tog koraka ako se ima u vidu da su do sada (čast retkim izuzecima) uglavnom razmišljali o platama i o međusobnim sukobima, često obilato začinjenim politikom.
„Za Bolonju sam čula u oktobru 1999. i u tom momentu zapamtila sam rečenicu da se uspešnost svake civilizacije meri stepenom privlačenja koje kulturno-obrazovni prostor te civilizacije ima za ljude van tog prostora. Budući da smo mi tada privlačili samo CNN, mislila sam da je to sumrak naše civilizacije“, kaže Srbijanka Turajlić, napominjući da je od praške konferencije već urađeno mnogo na usaglašavanju domaćih reformi sa evropskim modelom. „U trenutku kada se završi berlinska konferencija, prostor visokog obrazovanja biće panevropski prostor, nijedna tačka neće biti van njega. U tom smislu, visoko obrazovanje prednjači u odnosu na Evropsku uniju.“ Čini se, dakle, da baš i nemamo mnogo izbora. Uostalom, čak i budućnost prepuna radikalnih promena i konkretnih problema izgleda gotovo ružičasto u poređenju sa ne tako davnom prošlošću.
– Dva ciklusa studija (od 3-4 godine i, u zavisnosti od ličnog izbora i ambicija, od 5 godina).
– Bodovanje – ECTS sistem (u zavisnosti od načina organizovanja nastave, jedan semestar vredi maksimalno 30 bodova, a trogodišnje studije 180 bodova; magistarske studije donose dodatnih 90 ili 120 bodova itd.)
– Bodovi ne isključuju ocenu (dobijaju se nezavisno od visine ocene, procenom „koeficijenta opterećenja studenata prilikom savladavanja određenog gradiva“).
– Bodovi će vredeti isto u Srbiji i ostalim zemljama potpisnicama, što studentima omogućava nesmetanu promenu mesta, pa i zemlje u kojoj će studirati (moguće je da, recimo, jedan semestar završe u Srbiji, a drugi bilo gde u Evropi).
– Veliki broj izbornih predmeta i mogućnost da student stvara sopstveni obrazovni profil.
– Ispitni rokovi svakog meseca.
– Veći broj seminarskih radova.
– Manje grupe studenata u stalnom kontaktu s profesorom.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
